|
Kako smo otišli na Jablanik? Pa, sasvim slučajno... Na Jablaniku sam prvi put bio 1997. na smeni oktobra u novembar, kada me je nebo i danju i noću oduševljavalo. Odlazak sam ponovio 1998. za Leonide (na žalost oblačno), i ponovo 2001, dve divne vedre noći na samom vrhu. A pošto smo svi bili prilično «zagoreli» (naravno, astrofotografski ;o), podlo sam Milanu mejlom poslao kartu tog kraja, na šta je on odmah reagovao... I dogovori su počeli, a uskoro je došao i Pavle iz Amerike, pa je dogovor krenuo utroje.
Uz mlad Mesec 25. juna, a obzirom na Milanov ispitni rok, prva ideja je bila da se vikend 24. i 25. malo «proširi», pa da se krene 23. oko podne kako bi se već noć petak na subotu počela aktivno koristiti, i eventualno ostane do ponedeljka. Ali kao što to u ovoj raboti uvek biva, vremenske prilike su ta promenljiva s kojom je najteže izaći u kraj. Sve prognoze za vikend su bile nepovoljne. Redovno smo pratili meteorološke sajtove i polazak pomerali... Konačno je prognoza obećavala da će prva upotrebljiva noć verovatno biti nedelja na ponedeljak, uz mogućnost da bude više oblaka, a kasnije veći broj dana u nizu sa lepim vremenom. Rešili smo da više ne razvlačimo, jer će Mesec početi da postaje takođe problem, pa da iskoristimo prvu noć nakon kišnog perioda kao potencijalno pogodnu i da ostanemo do četvrtka. A tada smo i Milan i ja počeli da se žalimo na svoja vozila, pa je odlazak ponovo doveden u pitanje. Neizvesno je bilo sve do nedelje oko 9 sati ujutro, kada je Milan potvrdio da on i Pavle ipak idu, pa sam se i ja odvažio da svojim «kršnim» R-Quatro (R4) krenem put Valjeva. Obzirom na probleme sa kolima turu sam nazvao Astro-foto safari «Autootpad 2006». Valjevo Na samom ulasku u Valjevo su mi se javili da su tek napustili Beograd, pri čemu me je i mobilni izdao, pa smo ostale kontakte obavili sa «Halo» govornice. Dok sam ih čekao, ručao sam odličan burek i litru jogurta koja je odlično legla na onoj vrućini. (Ovo sam morao da napišem, jer je burek stvarno bio retko odličan, a odgovorno izjavljujem da nisam ni u kakvom srodstvu ili bilo kom odnosu sa vlasnikom ili osobljem buregdžinici;o).) Kada su Pavle i Milan stigli, odmah smo krenuli ka Debelom brdu (usput me je prijatno iznenadila obilaznica jedne očajne deonice puta), a odatle lošim makadamom prema Jablaniku. E, tu je Milanu prvo otpao auspuh, a da bi naziv safarija bio opravdan meni su se kola ugasila i više nisu htela da krenu. Brzo smo doneli odluku da se vratimo do jedne uzvisine pod travom za koju smo u prolazu konstatovali da će nam biti rezerva ako ne nađemo ništa bolje (e, da smo bar ćutali ;o)). Moja kola smo malo gurali (najviše je to radio Pavle), a malo smo koristili gravitaciju i konačno stigli. Pa nismo bili ni mnogo daleko – možda 600-700 m. Na livadi Na livadi smo još u toku raspakivanja, čim je Sunce zašlo, postali svesni da će nam vlaga, posle toliko kišnih dana, biti ozbiljan problem. A ja sam otkrio da iz NS nisam poneo ni šator ni podlogu za spavanje. Pavlu su farmerice ubrzo postale mokre, sve moje torbe koje sam izvadio iz kola takođe (a morao sam ih doneti jer su kola ostala previše daleko). Ubrzo sam isto konstatovao i za papire koje sam pripremio za snimanje. Ipak smo nastavili sa pripremama nadajući se da će vetrić koji smo osetili biti dovoljan da nam najvažniji deo opreme ostane suv. I bilo je tako. A nebo – božanstveno vedro. Kada je počela astronomska noć, poželeli smo da imamo tamne naočare kako nas Mlečni put ne bi zaslepljivao ;o). A pošto je vreme kratko, vremena za gubljenje nije bilo. Milan i Pavle su radili sa E200, a ja sa EOS 20D. Oduševljavali smo se slikama koje smo odmah mogli da vidimo na monitoru EOS-a, Pavla i Milana su releji za «auto-gajding» i gomila kablova u mraku povremeno dovodili do ludila, i noć je u radu brzo prošla. Njih dvojica su otišli na spavanje u šator, a ja sam se u kolima pokrio vrećom i svaki čas se budio ukočen da promenim položaj. JEDVA sam dočekao da se Sunce pojavi... A sa njime i obilje raznih muva i obada. Od dugog vremena, a pogonjeni i muvama i ob(r)adima, Pavle i Milan su krenuli do vrha Jablanika, gde su sreli i grupu planinara iz Pančeva. Takođe su, da li zbog muva ili Milanovih ispita, odlučili da hoće da se vrate već u utorak, pa je ekspedicija skraćena. U međuvremenu sam ja web-kamerom na Suncu polako praznio akumulatore Asusa. Po njihovom povratku sa vrha smo uspeli da pokrenemo i R4, pa sam ga sa zadovoljstvom dovezao do naše «opservatorije», ali se ipak nisam usudio da sa nepouzdanim kolima i mobilnim koji me je izdao ostanem u nedođiji sam do četvrtka. A u nedođiji nije bilo ni mesta zgodnog za punjenje akumulatora laptopa i 20D. Naredne noći, koja je bila osetno suvlja, Pavle i Milan su oduševljeno isprobavali 20D sa Tairom (300mm) i Takumarom od 200mm, a ja sam koristio Fuji800, i u «semi-all sky» kameri sopstvene izrade Impresu 50 (sa 20mm objektivom kružno vidno polje oko 93+ stepena). Pošto se Milanu i Pavlu akumulator od kola tokom rada potpuno ispraznio, dobili smo novi problem: kako slike iz 20D prebaciti u Pavlov laptop? Rešili smo da u Valjevu potražimo neku poslastičarnicu, gde ćemo se, dok se procesor bude zagrevao, mi rashlađivati. Prebacivanje je, sa konverzijom CR2 -->16bit TIFF prilično potrajalo, pa smo se sladili više od planiranog ;o). Usput je Milan predložio da bi se moglo otići i na Homolje, ali o tome ćemo javiti kada kola budu pouzdanija... U međuvremenu ostaje da se u veštačkim uslovima snime bias i dark-frejmovi (temperature za obe noći izmerene i zapisane), pa da se posle kalibracije snimci stekuju i kvalitetnije obrade. Za sada evo nekalibrisanih snimaka, a od mene i nestekiranih. (06.07.2006.)
|
|
