|
Ponekad je potrebno samo malo podsticaja sa strane da
započnemo posao koji dugo čeka da bude realizovan. Tako je u
mom slučaju, bilo neophodno da se pojavi neko kao Janko Mravik iz Bačke Palanke, zaljubljenik u gradnju teleskopa,
da mi pokloni trostranu staklenu prizmu i inicira zapaljivu
kapislu mog interesovanja za astronomiju. Iz potamnelog
kovčega s pijetetom izvadih neobičan zavežljaj – komplet
optike za amaterski teleskop Njutnovog tipa, iz nekih davnih
vremena, proizvod Ljubljanske firme „Vega“. Obrisah pažljivo
prašinu sa sfernog ogledala prečnika 140 mm žarišne daljine
1400 mm, i lik Sunca pojavi se na zidu sobe u potkrovlju.
Nešto se u meni pokrenulo, poput lavine koja započinje
malom grudvom snega a preraste u nezadrživu silu. Ubrzo,
koristeći ranija iskustva, od priručnog materijala sa otpada
i uz minimalne troškove, ponovo je na mojoj terasi teleskop,
spreman za prva testiranja. Ostalo je stvar rutine:
centriranje optičkih osa (kolimacija), izoštravanje slike,
uravnoteženje tubusa itd.
Astrofotografija je bila centar mog interesovanja, onda
kao i sada, Ipak, razlika je ogromna: nema više mešanja
hemikalija za razvijač i fiksir, sušenja filmova, udisanja
para srebro-hlorida u mračnoj komori! U eri digitalne
fotografije ostao je magičan jedino trenutak prvog
pojavljivanja slike na ekranu računara. Namerno ne želim da
koristim napredne programe za izoštravanje detalja (RegiStax).
Fotografija ne može nikada zameniti doživljaj, čuva samo
tragove, nagoveštaje o njemu. Zato biram najuspelije snimke
pejzaža na Mesecu i pravim album. On nije dovoljno dobar da
prikaže kratere manje od 5 km, ali moj je i zato meni drag.
Znam da ću već sutra pokušati da produžim žarišnu daljinu
teleskopa dodavanjem Barlow rasipnog sočiva, ili da snimam
okularnu (afokalnu) projekciju, ne bi li se približio
vrhovima amaterske astrofotografije, ali sada hoću da uživam
u zalasku Sunca nad Morem kiša. Snimam ga iz noći u noć.
Prošla je ponoć, obuzima me drhtavica, vrti mi se u glavi
od osećanja beskraja i večnosti, od vanzemaljskih predela
prepunih neobičnih oblika. Kažu da je Mesec mrtav svet nalik
na smežuranu suvu šljivu, u kome čoveku krv proključa za par
sekundi, ali je on tako romantičan. Pogled mi klizi preko
planinskih vrhunaca, u mašti stojim na Apeninima, dok oko
mene teče struja čestica sunčevog vetra...Noć ovde nastupa
naglo, ali uskoro će se oči navići na tamu. A onda, na
starom mestu, okupana plavom svetlošću, zasijaće Zemlja,
nepomična među zvezdama koje polako klize iza nje.
Seriju ovih snimaka, od 15-18. avgusta 2006. godine
šaljem i vama, pa oceniti sami: je li sve bilo vredno truda?
|
