|
Kada se pomene astrofotografija, obično su prva asocijacija zvezde, magline i planete i skupocena i specijalna astronomska i fotografska oprema. Međutim, pod ovim pojmom danas se u stvari podrazumevaju sve fotografije neba koje sadrže nebeska tela, bez obzira da li su snimljene velikim teleskopom ili običnim fotoaparatom. Jedini preduslov je da su na fotografiji nebeska tela (ili samo jedno) jasno naglašena tema snimanja ili izražen deo slike. Tako se barem može zaključiti po fotografijama koje objavljuju vodeći svetski časopisi za astronomiju. Prema tome, u astrofotografiju spadaju i lepe fotografije izlaska ili zalaska Sunca i Meseca. Shodno svemu napred iznetom, u ovu oblast fotografisanja, u najširem smislu spadaju, kako fotografije samih nebeskih tela (ovde se ubrajaju i veštački zemljini sateliti), tako i fotografije koje pored nebeskih tela uključuju i objekte koji su na Zemlji ili cele pejsaže. Neki fotografi idu dotle da čak naknadno u svoje fotografije noćnog neba ukopiravaju pejsaže ili njihove detalje, što im otvara mogućnost da nebo na tim snimcima bude sa zvezdama kao tačkicama. Naravno da te intervencije ne smeju narušavati autentičnost astrofotografskog dela takve slike, ako želimo da ona i dalje slovi za astrofotografsku. Astrofotografijom se može baviti i danju, a to ne podrazumeva samo snimanje Sunca i Meseca, nego i sjajnih planeta koje umeju biti vidljive danju (Venera, pa i Jupiter i Saturn), kao i veštački zemljini sateliti (npr. dnevni bljeskovi telekomunikacionih satelita iz porodice Iridium).
Sada kada smo grubo definisali šta sve može biti astrofotografija, da vidimo sta nam je potrebno da bi smo počeli njome da se bavimo. Iz navedene »definicije« se vidi da ona i ne mora da bude bauk, pa time nam nije nužna ni neka specijalna oprema (barem za početak). Iz naziva je jasno da je to pre svega fotoaparat, i naravno film ili neka memorijska kartica ako se radi o digitalnom fotoaparatu. Odmah da razjasnimo neke stvari: najviše će nas ograničavati digitalni fotoaparati i oni koje popularno zovemo »idioti«. Ograničenja pre svega nastupaju kad dođemo do dela astrofotografije gde su nam potrebne dugačke ekspozicije, što će reći – do noćnih snimaka. Kod digitalnih fotoaparata pri dugačkim ekspozicijama (čak i kada imaju tu opciju) dolazi do pregrevanja čipa sto ima za posledicu takozvanu »elektronsku buku«, što je u stvari ekvivalent popularnog »snega« koji se ponekad iz raznih razloga javlja na TV ekranima. Zbog toga su za potrebe astrofotografije razvijeni specijalni digitalni aparati sa hlađenim CCD-čipovima, koji ovde neće biti tema jer se radi o još uvek previše skupoj i specifičnoj opremi (cene počinju od nekih US $ 1000, a idu i do nekoliko desetina istih, i to za telo kamere bez objektiva i bilo koje elektronike koja podrazumeva zapisivanje slike na neki nosač tipa memorijske kartice; pošto nemaju mogućnost da upišu sliku na neki takav nosač, jer se u stvari radi o veoma »jednostavnim« spravicama, za bilo koji rad njima je potrebna direktna veza sa računarom, što za rad na terenu podrazumeva, opet, skupe »notebook«-ove). Da opet razjasnimo još nešto u vezi običnih digitalaca: kada uznapredujete do snimanja kroz teleskope, oni i pored svojih ograničenja ovde imaju neke prednosti, ali o tome neki drugi put. I još: u stranoj literaturi se snimanje astronomskih nebeskih pojava pomoću ovakvih, specifičnih CCD-kamera više ni ne zove astrofotografijom, nego »astroimaging« ili samo »imaging«, što ćemo i mi u daljem pisanju uvažavati, pa će astrofotografija podrazumevati upotrebu fotoaparata sa klasičnim filmom. Kada se radi o »idiotima«, oni u velikoj većini nemaju ekspoziciju »B«, pa su kao i većina današnjih digitalaca ograničeni na dnevne astro-snimke, sto je veoma usko područje astrofotografije. A čak i ako poseduju »B«, pri dužim ekspozicijama će prosto »pojesti« svu struju iz baterije (ovo se odnosi na savremene, potpuno eletkronske idiote). Konačno, da zaključimo koji su nam fotoaparati ovde u prednosti: iako i u astrofotografiji tehnologija napreduje krupnim koracima, ovde nesumnjivo dominiraju stari, dobri, mehanički fotoaparati koji imaju mogućnost postavljanja ekspozicije na »B«, što je potpuno suprotno trendovima savremene profesionalne fotografije; naime autofokusni superautomatizovani i kompjuterizovani foto aparati i pri korišćenju »B« koriste elektroniku, a to će, kao i kod »idiota«, rezultirati brzom potrošnjom struje iz baterije. To znači da su ovde sasvim ravnopravni i jeftini ruski ZENIT-i, ZORKI-ji, pa čak i davno zaboravljene SMENE. Naravno, u maloj prednosti su oni aparati kojima se objektivi mogu menjati, što za početak nije presudno. Sledeće što će nam biti potrebno, kada snimamo sa dugačkim ekspozicijama, to su stabilan stativ (za čudo, ali nisu svi takvi), žičani okidač i štoperica ili sat sa »sekundarom«. Tu su još i papir i olovka (može i diktafon) i baterijska lampa sa belim, i prigušenim crvenim svetlom. (Belo - ako vam nešto ispadne pa morate de tražite, a teren je obrastao travom, i crveno, jer vas pri podešavanju aparata i zapisivanja takvo svetlo najmanje zaslepljuje. Naime, noću vam je veoma bitna prilagodjenost oka na rad u mraku, a zapisivanje je neophodno da biste kasnije analizirali svoj rad, jer je ovde skoro sve bazirano na eksperimentisanju i sopstvenom iskustvu. Tuđe iskustvo, koje je često prateća »legenda« uz fotografije objavljene u časopisima, dobra je polazna osnova, ali ga ne treba uzimati zdravo za gotovo.) I poslednje, ali ne i najmanje važno, potrebni su entuzijazam i ISTRAJNOST, i to u velikim količinama. Poslednja osobina je veoma bitna jer se najveći broj snimanja obavlja van naselja, daleko od svake rasvete, i u doba godine kada su noći hladnije, ali je i nebo bistrije. Ovaj uslov je možda i najteže ispuniti, barem na duže staze, no vredi se potruditi. Ah, da. I topla odeća, a može i termos sa nekim toplim i okrepljujućim napitkom. Konačno možemo da krenemo sa praktičnim radom. Za ovu vrstu fotografisanja su nam prikladni skoro sve vrste filmova: i dijapozitivi, i negativi u boji, i crno-beli, bez obzira na osetljivost. Za naše potrebe bi možda najviše odgovarali dijapozitivi, pošto su na njima, kada su korektno razvijeni, najuočljiviji rezultati i naše eventualne pogreške (nema naknadnih intervencija laboratorije kao kod izrade fotografija sa negativ-filmova, a »čitanje« direktno sa negativa zahteva prilično fotografsko iskustvo). No kako je sa druge strane rad sa dijapozitivima za širi krug amatera možda malo komplikovaniji (nema ih svugde da se kupe, još je manji broj laboratorija koje ih razvijaju, a i samo razvijanje je skuplje, mada ovde nema troškova izrade samih fotografija...) možda je bolje početi sa kolor negativ filmom, i to onim standardne osetljivosti (ISO100/21), koji inače koristimo za porodične snimke, pa ćemo na istom filmu moći da pravimo i svakodnevne zabeleške, ne čekajući da potrošimo film na snimke neba. Bitno je laboratoriji naglasiti da nam ne odbace deo filma koji se njima čini praznim, a za nas je od velikog značaja, čak i ako stvarno na tom snimku nismo ništa registrovali (loš je snimak samo onaj iz kojeg se ništa ne nauči).
Za početak bi mogli da napravimo nekoliko proba snimajući prividnu rotaciju nebeske sfere. Jedan od načina je da stavimo fotoaparat na stativ, usmerimo objektiv fotoaparata ka Severnjači, pa ako se dovoljno smrklo, pri najvećem otvoru blende (to je najmanji broj na skali, npr. 2,8 ili 2...) napravimo nekoliko snimaka sa različitim dužinama ekspozicije, recimo 1 – 2 – 5 – 15 – 60 minuta, i sve to lepo zabeležimo u naš notes (i blendu, i ekspoziciju, i u koliko sati smo to sve radili, i kakvo je vreme bilo, i odakle smo snimali...). Treba pribeležiti sve što nam se čini bitnim. Zgodno bi bilo na primer, jednu seriju snimaka napraviti iz grada, mada je to kod snimanja zvezda »neprijateljska« sredina, a drugu iz prirode, tako da nam nikakav jači izvor svetla nije u pravcu snimanja. Tako ćemo moći međusobno upoređivati kako snimke napravljene u gradu, tako i one gradske sa onima napravljenim izvan grada. Te snimke će laboratorija najverovatnije preskočiti u izradi kao neuspele, pa ćemo ih morati poručiti naknadno. Pored analize samih fotografija, vrlo je korisno pomoću neke lupe pregledati i sam film tražeći tragove zvezda, što će nam takođe pružiti neke korisne informacije. Važno je da pri izradi fotografija film bude što čišći od dlačica i prašine, koji su na ovakvim snimcima mnogo uočljiviji, a mogu biti i zamenjeni za zvezde. Prividnu rotaciju zvezdanog neba možemo zatim snimiti, na isti način, fotoaparatom usmerenim ka jugu, znači suprotno od prethodnog. Isto možemo ponoviti i u smeru istoka i zapada. I prema zenitu... Eto, već smo nakupili čitavu kolekciju fotografija, dovoljnu da možemo napraviti i malu, internu izložbu. Iz svih ovih snimaka ćemo naučiti i kako naša oprema funkcioniše, kako sve to beleži naš film, šta možemo očekivati od naše laboratorije (za najbolje rezultate se u laboratoriji, čak i ako ste najobičniji amater, morate izboriti), kako se na kojoj strani sveta prividno kreće nebo... Sve ovo, uz sve ove faktore snimanja, neće dati iste rezultate ako se ponovi u različita doba godine, na različitim lokacijama – bez obzira da li su one u gradu ili na različitim planinama (neko je negde rekao da je najbolje mesto za posmatranje, pa i fotografisanje zvezdanog neba – vrh planine), pri različitim meteorološkim uslovima... Kada steknemo dovoljno iskustava sa ovakvim fotografisnjem noćnog neba, možemo krenuti sa pravljenjem našeg »vrlo ličnog« atlasa zvezdanog neba, snimajući pojedina sazvežđa, kasnije ga aktuelizujući i uključivanjem u njega razna periodična događanja kao što su meteorski rojevi, pomračenja, opozicije planeta, komete... Sva ova iskustva će nam dobro doći i kasnije, ako se opredelimo za nabavku teleskopa sa nekim mehanizmom za praćenje zvezdanog neba čime ćemo zvezde dobijati kao tačkice, a ne kao crtice. Kad se malo oslobodite, treba se upustiti u slobodnija eksperimentisanja. Treba probati filmove i drugih proizvođača, različitih osetljivosti, ekspozicije varirati u rasponu od minimalnih do maksimalnih ekstrema... Ako vam mogućnosti to dopuštaju, menjajte objektive... Kada krenete u avanturu noćnog snimanja neba, budite sigurni da ste na filmu, pre toga, napravili bar jedan »normalan« snimak, kako bi ljudi u laboratoriji, a i vi, znali kada počinje zvezdano nebo. I evo kratkog rezimea prethodno iznetog: Ne bojte se eksperimentisanja sa različitim ekspozicijama, jer noćna fotografija se u stvari i bazira na tome. Povremeno ćete biti i prijatno iznenađeni. Film, i pored greške u zakonu reciprociteta (poznatijeg kao »Švarcšildov efekat«), pri dužim ekspozicijama registruje mnogo više nego što to može ljudsko oko. Za ove snimke, kada je negativ film u pitanju, važi da je preeksponiran snimak bolji od podeksponiranog, ali ne preterujte. Vežbajte! Dok je eksperimentisanje isprobavanje nečeg novog, vežbanje je uhodavanje već poznatog. Učite! Saznajte više o onom što snimate, pa ćete znati kako da predvidite neke stvari i događeje, a ne da saznate da se to već desilo. I konačno, najvažnije: izađite pod zvezdano nebo i snimajte! Pa sretno i vedro nebo! (mart 2003.)
|
||||||||||||||||||||||||
