Kada se pomene astrofotografija, obično su prva asocijacija zvezde, magline i planete, i skupocena i specijalna astronomska i fotografska oprema. Međutim, pod ovim pojmom danas se u stvari podrazumevaju sve fotografije neba koje sadrže nebeska tela, pa i druge pojave vezane za ista, bez obzira da li su snimljene velikim teleskopom ili običnim fotoaparatom. Jedini preduslov je da su na fotografiji nebesko ili nebeska tela jasno naglašena tema snimanja ili izražen deo slike. Tako se barem može zaključiti po fotografijama koje objavljuju vodeći svetski časopisi za astronomiju. Prema tome, u astrofotografiju spadaju i lepe fotografije izlaska ili zalaska Sunca i Meseca. Shodno svemu napred iznetom, u ovu oblast fotografisanja, u najširem smislu spadaju, kako fotografije samih nebeskih tela (ovde se ubrajaju i veštački zemljini sateliti), tako i fotografije koje pored nebeskih tela uključuju i objekte zemaljskog porekla ili pejsaže. Neki fotografi idu dotle da čak naknadno u svoje fotografije noćnog neba ukopiravaju pejsaže ili samo njihove siluete, što im otvara mogućnost da nebo na tim snimcima bude sa zvezdama kao tačkicama, a pejsaž ostaje nerazmazan. Naravno da te intervencije ne smeju narušavati autentičnost astrofotografskog dela takve slike, ako želimo da ona i dalje slovi za astrofotografsku. Astrofotografijom se može baviti i danju, a to ne podrazumeva samo snimanje Sunca i Meseca, nego i sjajnih planeta koje umeju biti vidljive danju (Venera, pa i Jupiter i Saturn), kao i veštački zemljini sateliti (npr. dnevni bljeskovi telekomunikacionih satelita iz porodice Iridium).

Sada kada smo grubo definisali šta sve može biti astrofotografija, da vidimo šta nam je potrebno da bi smo počeli njome da se bavimo. Iz navedene »definicije« se vidi da ona i ne mora da bude bauk, pa time nam nije nužna ni neka specijalna oprema (barem za početak). Iz naziva je jasno da je to pre svega fotoaparat. Odmah da razjasnimo neke stvari: najviše će nas ograničavati digitalni fotoaparati (mada su u poslednje vreme i oni sve bolji), i oni koje popularno zovemo »idioti«. Ograničenja pre svega nastupaju kad dodjemo do dela astrofotografije gde su nam potrebne dugačke ekspozicije, što će reći – do noćnih astro-snimaka. No o svemu tome detaljnije kada pređemo na rad sa digitalnim aparatima...

Takodje treba napomenuti da se u astrofotografiji u priličnoj meri koriste i drugi uredjaji sposobni da registruju sliku, a to su video kamere, kamere za video-nadzor, web-kamere, koje su takodje vrsta video-kamera. Rad sa njima se primenjuje uglavnom za snimanje sjajnijih objekata (Mesec, Sunce, planete..., mada postoje i modifikacije za duže ekspozicije), a metod rada podrazumeva snimanje kraćih video sekvenci – po nekoliko minuta, iz kojih se posle u računaru biraju najbolji pojedinačni snimci nastali u momentima dobre vidljivosti. Ti najbolji snimci, često i nekoliko stotina njih, se onda spoje u jedan (stacking), koji o snimljenom objektu imaju mnogo više vizuelnih informacija nego najbolji pojedinačni. Jedna od poznatijih grupa koje rade na primeni ovakvih metoda je i prilično aktivna i razgranata QCUIAG (QuickCam and Unconventional Imaging Astronomy Group).

Još jedna metoda snimanja koja uzima maha je i takozvana »Drift Integration« metoda, koja čak omogućava snimanje neba video kamerom montiranom na stativ koji nema praćenje, već se posebnim softverom integriše veliki broj pojedinačnih kvadrata/frejmova, tako da se svi ti kvadrati prethodno »poravnaju« kako bi se likovi zvezda poklopili u jedan, umesto da budu puki tragovi kao kod klasičnih fotografija bez praćenja, a što bi se i ovde dobilo običnom integracijom. Za ovakvo snimanje je važno da senzor kamere bude što osetljiviji i na najslabiju svetlost. Ovim načinom se mogu uspešno snimati i objekti kao što su magline, a ne samo sjajnije zvezde.
Kada se radi o »idiotima« (fotoaparatima), oni u većini nemaju ekspoziciju »B«, pa su kao i većina današnjih digitalaca ograničeni na dnevne astro-snimke, sto je veoma usko područje astrofotografije. A čak i ako poseduju »B«, pri dužim ekspozicijama će vrlo brzo prosto »pojesti« svu struju iz baterije.

Pa onda, da zaključimo koji su nam fotoaparati ovde u prednosti, kada je reč o snimanju na film: ovde nesumnjivo dominiraju stari, dobri, mehanički fotoaparati koji imaju mogućnost postavljanja ekspozicije na »B«, a tada rade i bez baterija. To znači da su ovde sasvim ravnopravni i jeftine PRAKTICA-e te ruski ZENIT-i, ZORKI-ji, a za početak mogu da posluže čak i davno zaboravljene SMENE. Bitan je kvalitet optike. Naravno, u maloj prednosti su oni aparati kojima se objektivi mogu menjati, što za početak i nije presudno.
Sledeće što će nam biti potrebno, kada snimamo sa dugačkim ekspozicijama, to su stabilan stativ (za čudo, ali nisu svi takvi), žičani okidač i štoperica ili sat sa »sekundarom«. Tu su još i papir i olovka i baterijska lampa sa belim, i prigušenim crvenim svetlom. (Belo - ako vam nešto ispadne pa morate de tražite, a crveno, jer vas pri podešavanju aparata i zapisivanja takvo svetlo najmanje zaslepljuje i ometa adaptaciju oka. Naime, noću vam je veoma bitna prilagođenost oka na rad u mraku, a zapisivanje je neophodno da biste kasnije analizirali svoj rad, jer je ovde skoro sve bazirano na eksperimentisanju i sopstvenom iskustvu. Tuđe iskustvo, koje je često prateća »legenda« uz fotografije objavljene u časopisima, dobra je polazna osnova, ali ga ne treba uzimati zdravo za gotovo.)

I poslednje, ali ne i najmanje važno, potrebni su entuzijazam i ISTRAJNOST, i to u velikim količinama. Poslednja osobina je veoma bitna jer se najveći broj snimanja obavlja van naselja, daleko od svake rasvete, i u doba godine kada su noći hladnije, ali je i nebo bistrije. Ovaj uslov je možda i najteže ispuniti, barem na duže staze, no vredi se potruditi. Ah, da. Vrlo često, čak i leti, topla odeća, a može i termos sa nekim toplim i okrepljujućim napitkom.

Konačno možemo da krenemo sa praktičnim radom. Za ovu vrstu fotografisanja su nam prikladni skoro sve vrste filmova: i dijapozitivi, i negativi u boji, i crno-beli, bez obzira na osetljivost. Za naše potrebe bi možda najviše odgovarali dijapozitivi, pošto su na njima, kada su korektno razvijeni, najuočljiviji rezultati i naše eventualne pogreške (nema naknadnih intervencija laboratorije kao kod izrade fotografija sa negativ-filmova, a »čitanje« direktno sa negativa zahteva prilično fotografsko iskustvo). No kako je sa druge strane rad sa dijapozitivima za širi krug amatera možda malo komplikovaniji (sve ih je manje na našem tržištu, još je manji broj laboratorija koje ih razvijaju, a i samo razvijanje je skuplje, mada, opet, ovde nema troškova izrade samih fotografija...), možda je bolje početi sa kolor negativ filmom, i to onim standardne osetljivosti (ISO100/21), koji inače koristimo za porodične snimke, pa ćemo na istom filmu moći da pravimo i svakodnevne zabeleške, ne čekajući da potrošimo film na snimke neba. Bitno je laboratoriji naglasiti da nam ne odbace deo filma koji se njima čini praznim, a za nas je od velikog značaja, čak i ako stvarno na tom snimku nismo ništa registrovali (loš je snimak samo onaj iz kojeg se ništa ne nauči).

Za početak bi mogli da napravimo nekoliko proba snimajući prividnu rotaciju nebeske sfere. Jedan od načina je da stavimo fotoaparat na stativ, usmerimo objektiv fotoaparata ka Severnjači, pa ako se dovoljno smrklo, pri različitim otvorima blende i sa različitim dužinama ekspozicije napravimo nekoliko snimaka, recimo 1 – 2 – 5 – 15 – 60 minuta, i sve to lepo zabeležimo u naš notes (i blendu, i ekspoziciju, u koliko sati smo to sve radili, kakvo je vreme bilo, i odakle smo snimali...). Treba pribeležiti sve što nam se čini bitnim. Zgodno bi bilo na primer, jednu seriju snimaka napraviti iz grada, mada je to kod snimanja zvezda »neprijateljska« sredina, a drugu iz prirode, tako da nam nikakav jači izvor svetla nije u pravcu snimanja. Tako ćemo moći medjusobno uporedjivati kako snimke napravljene u gradu, tako i one gradske sa onima napravljenim izvan grada. Te snimke će laboratorija najverovatnije preskočiti u izradi kao neuspele, pa ćemo ih morati poručiti naknadno. Pored analize samih fotografija, vrlo je korisno pomoću neke lupe pregledati i sam film tražeći tragove zvezda, što će nam takodje pružiti neke korisne informacije. Važno je da pri izradi fotografija film bude što čišći od dlačica i prašine, koji su na ovakvim snimcima mnogo uočljiviji, a mogu biti i zamenjeni za zvezde. Prividnu rotaciju zvezdanog neba možemo zatim snimiti, na isti način, fotoaparatom usmerenim ka jugu, znači suprotno od prethodnog. Isto možemo ponoviti i u smeru istoka i zapada. I prema zenitu... Eto, već smo nakupili čitavu kolekciju fotografija, dovoljnu da možemo napraviti i malu, internu izložbu. Iz svih ovih snimaka ćemo naučiti i kako naša oprema funkcioniše, kako sve to beleži naš film, šta možemo očekivati od naše laboratorije (za najbolje rezultate se u laboratoriji morate izboriti), kako se na kojoj strani sveta prividno kreće nebo... Sve ovo, uz sve ove faktore snimanja, neće dati iste rezultate ako se ponovi u različita doba godine, na različitim lokacijama – bez obzira da li su one u gradu ili na različitim planinama, pri različitim meteorološkim uslovima... Kada steknemo dovoljno iskustava sa ovakvim fotografisnjem noćnog neba, možemo krenuti sa pravljenjem našeg »vrlo ličnog« atlasa zvezdanog neba, snimajući pojedina sazveždja, kasnije ga aktuelizujući i uključivanjem u njega razna periodična dogadjanja kao što su meteorski rojevi, pomračenja, opozicije planeta, komete... Sva ova iskustva će nam dobro doći i kasnije, ako se opredelimo za nabavku teleskopa sa nekim mehanizmom za praćenje zvezdanog neba čime ćemo zvezde dobijati kao tačkice, a ne kao crtice.
Kad se malo oslobodite, treba se upustiti u slobodnija eksperimentisanja. Treba probati filmove i drugih proizvodjača, različitih osetljivosti, ekspozicije varirati u rasponu od minimalnih do maksimalnih ekstrema... Ako vam mogućnosti to dopuštaju, testirajte i različite objektive...

Kada krenete u avanturu noćnog snimanja neba, budite sigurni da ste na filmu, pre toga, napravili bar jedan »normalan« snimak, kako bi ljudi u laboratoriji, a i vi, znali kada počinje zvezdano nebo. Ovo je bitno da film posle ne bi bio sečen tamo gde ne treba.

I evo kratkog rezimea prethodno iznetog:

Istražujte! Ne bojte se eksperimentisanja sa različitim ekspozicijama, jer noćna fotografija se u stvari i bazira na tome. Povremeno ćete biti i prijatno iznenadjeni. Film, i pored greške u zakonu reciprociteta (poznatijeg kao »Švarcšildov efekat« - pojava da se pri dugačkim ekspozicijama udvostručenjem vremena osvetljavanja filma ne udvostručava količina registrovanih fotona; otuda i »greška u zakonu reciprociteta«), pri dužim ekspozicijama registruje mnogo više nego što to može ljudsko oko. A ni Švarcšildov efekat na modernim filmovima nije tako izražen kao nekad. Za ove snimke, kada je negativ-film u pitanju, važi da je blago preeksponiran snimak bolji od podeksponiranog, ali ne preterujte sa time.

Vežbajte! Dok je eksperimentisanje isprobavanje nečeg novog, vežbanje je uhodavanje već poznatog.
Učite! Saznajte više o onom što snimate, pa ćete znati kako da predvidite neke stvari i događaje.
I konačno, najvažnije: izadjite pod zvezdano nebo i snimajte!