Ideja je rodjena

“Oče, zar ćemo ceo život provesti na ovom pustom ostrvu? Kako bi bilo divno da čovek ima krila kao ptica i da može da preleti ovo vodeno prostranstvo.”

“Divna ideja Ikare, sakupićemo ptičija pera, zalepiti ih pčelinjim voskom i bar na trenutak postati ptice. Ali vodi računa da ne letiš previsoko.” Ali čari letenja i beskrajna lepota Sunca odveli su Ikara u njegovu blizinu gde se vosak istopio i Ikar nije uspeo da stigne do slobode.

Još u pradavna vremena kod ljudi je postojala želja za letenjem. Na prvu ideju, kako bi se to moglo ostvariti, došao je Ikar posmatrajući ptice. Ali ona je u praksi bila neostvarljiva. Trebalo je da prođu vekovi, pa da čovekovo znanje i nivo tehnologije omoguće da se čovek odvoji od tla. Krajem XIX veka braća Rajt su konstruisala prvi avion. Čovek je uspeo da poleti, ali je još uvek bio daleko od Sunca. Još ga je u okrilje držala njegova kolevka Zemlja. Veliki ruski naučnik Konstantin Eduard Ciolkovski je jednom prilikom rekao: ”Zemlja je kolevka čovečanstva, a čovek ne provodi ceo svoj život u kolevci.” 12. aprila 1961. godine lansiran je kosmički brod “Vostok” u kojem se nalazio pilot – kosmonaut Jurij Aleksejevič Gagarin. Udaljenje od Zemlje se kretalo u intervalu od 181 – 327 kilometara. Gagarinov let je trajao nešto više od sat i po vremena. Čovek je napustio kolevku, ali još nije napravio prvi korak. Počeo je da puzi. Teorijski problem koji se sastojao u neophodnosti upoznavanja ponašanja letećih objekata rešio je Isak Njutn svojim čuvenim zakonom gravitacije. Da bi telo postalo Zemljin satelit ono se mora kretati prvom kosmičkom brzinom od 7,9km/s. Veoma brzo za nekog ko puzi, ali još uvek sporo da bi se koračalo. Brzinu koračanja je Njutn izračunao i dao je u svojoj drugoj kosmičkoj brzini. Da bi telo napustilo Zemljinu orbitu i uputilo se recimo ka Mesecu ono mora imati drugu kosmičku brzinu koja iznosi 11,2km/s. Čovek je prohodao 24. decembra 1968. godine. Apolo 8 sa ljudskom posadom kruži oko Meseca. Ikarovo ostrvo je napušteno. Do spuštanja na drugo ostrvo ostalo je još par koraka. “Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo” (Ikara), bile su reči koje je posredstvom televizije čuo ceo svet. Izgovorio ih je 21. jula 1969. godine Nil Armstrong, prvi čovek koji je dotakao tlo Meseca. Ostrvo sa kojeg je Ikar poleteo bilo je pusto i njegova je želja bila da se spusti negde gde ima ljudi. Ostrvo sa kog je Armstrong poleteo nije bilo pusto, ali se on spustio na pusto ostrvo. Da ne bi proveo život kao Ikar morao je da sačuva svoj vosak da bi se vratio na rodnu zemlju.

Cilj je postignut. Čovek se spustio na Mesec telo koje je najbliži Zemljin pratilac. Da bi do ovoga došlo od mitske Ikarove ideje o letenju trebalo je da prođu vekovi. Današnje čovečanstvo je prepuno ideja koje još nisu ostvarene. Savremenici pisca mita o Ikaru, grčki filozofi Leukip i Demokrit, su najsitniju česticu nekog elementa nazvali atom (nedeljiv). Mi smo ga danas pocepali na još sitnije čestice. Bila bi katastrofa da ovo cepanje atoma jednom velikom eksplozijom zaustavi ostvarenje i drugih ljudskih želja i ideja.