|
14. jul 2004. OSVAJANJE KOSMOSA Nakon putovanja dugog 1,5 milijardu kilometara, američko-evropska sonda „Kasini-Hajgens” ušla je u Saturnovo gravitaciono polje, uspešno prošavši kroz prstenove F i G. Prema rečima stručnjaka, sedam metara duga sonda spremna je za četverogodišnju naučnu misiju, a ujedno je i prva koja je uspela ući u Saturnovu orbitu. Projekat vredan 3,3 milijarde dolara zajednički su realizovale američka NASA, Evropska svemirska agencija i Italijanska svemirska agencija. Tokom predstojećeg četvorogodišnjeg razdoblja „Kasini” će proći Saturnovom orbitom 76 puta. Istraživači se nadaju da će sonda omogućiti nova saznanja o Saturnu, o mesecima koji ga okružuju (do sada otkriven 31), o poreklu njegovih prstenova, njihovim različitim bojama i energiji koju planeta emituje. U januaru 2005. predviđeno je i spuštanje mini-sonde „Hajgens” na Saturnov najveći mjesec Titan.
Inače, pre nego je ušlo u orbitu planete, sonda „Kasini” je potvrdila da je Saturnov mesec Feb (Phoebe) svemirski lutalica, te da je jednom bio dio Kuiperovog pojasa, koji se prostire iza Neptuna. Iako su mnogu naučnici pretpostavljali da je Feb „zarobljeni mesec”, „Kasinijevi” podaci potvrdili su njegovo porijeklo. NJegov hemijski sastav, gustoća i struktura površine odgovaraju onima iz Kuiperovog pojasa, mesta koje se, inače, naziva i „rodno mesto kometa”. “Ovo je prilično dobar dokaz da je Feb ’sastavljen’ u vanjskim delovima Sunčevog sistema”, kaže Torens DŽonson, član naučnog tima „Kasini” u Pasadeni. To znači da je Feb ostatak iz vremena nastanka Sunčevog sistema. Stariji je od četiri milijarde godina i predstavlja savršeno očuvane planetarne blokove koji su kružili oko mladog Sunca. Ledenih planetoida kao što je Feb bilo je u izobilju u vanjskim delovima Sunčevog sustava, i oni su pomogli u nastanku jezgri gasovitih divova: Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna. Gravitacioni efekti novih planeta izbrisali su manje ostatke, dok su neki veći izbačeni u Kuiperov pojas iza Neptuna. DŽonson misli da je Feb izbegao takvu sudbinu jer je bio privučen Saturnu mlazom gasa, koji je padao prema planeti u nastanku. Feb je hemijski jako sličan kometama, koje su i same bivši stanovnici Kuiperovog pojasa. Infracrvene slike meseca pokazuju, naime, da Feb može uloviti dovoljno slabašnog Sunčevog svetla, koje se teško probija do vanjskih delova sistema, i da ga ta energija može „zagrejati” do otprilike -160 stepeni Celzijusa.
Na tamnoj strani meseca temperatura je gotovo 50 stepeni niža. Tolika razlika u temperaturi ukazuje da je Feb ima porozni površinski sloj kroz koji se toplina brzo gubi. „Kasini” je Feb proučio s visine od oko 2.000 kilometara, a snimke koje je napravio imaju hiljadu puta bolju rezoluciju od svih dosadašnjih fotografija meseca. Uostalom, jedine fotorgafije Feba iz „blizine” napravio je početkom 1980-ih „Vojadžer”, koji se nije prišao mesecu bliže od 2,2 miliona kilometara. -------------------------------------------------------------------------------- VESTI *** Rovarenje po Ćupu zlata Rover „Spirit” otkrio je na Marsu hematit, mineral koji obično nastaje u dodiru s vodom. Isti je mineral drugi NASA-in rover „Oportjuniti” otkrio na drugoj strani Marsa. „Spirit”, inače, istražuje područje u podnožju brda Kolumbija, koje je „izgrađeno” od veoma starih stena neobična oblika, koje su američki naučnici nazvali Ćup zlata. Kada se smesti u idealan položaj, „Spirit” će izbušiti stene Ćupa zlata i istražiti njihov sastav. Hematit, inače, može nastati na različite načine. Na Zemlji uglavnom ukazuje na postojanje vode, ali taj mineral može nastati i suvom termalnom oksidacijom. Istraživanja koja je obavio „Oportjuniti” potvrdila su da je hematit u tom delu Marsa (koji se naziva Meridiani Planum) nastao u dodiru s vodom. Naime, rover je tamo pronašao sulfate i druge minerale čiji sastav i kvantiteta potvrđuju da se područje kratera Endurens svojevremeno nalazilo u jezeru ili moru. Lisa na početku vremena Evropska svemirska agencija potpisala je ugovor o izgradnji letilice koja bi trebala omogućiti jedno od najambicioznijih svemirskih istraživanja do sada. Britanska firma EADS-Astrium dobila je, naime, domaći zadatak da izgradi letilicu „Lisa Patfajnder”, koja će pokušati da u svemiru otkrije gravitacione talase. Nabori u potki vremensko prostornog kontinuuma trebali bi naučnicima da omoguće da istraže stanje svemira na samom početku prve sekunde nakon Velikog praska. Lisa bi, zapravo, trebala da prikupi potpuno drugačije informacije od onih koje su dosad mogli pribaviti sateliti i zemaljske posmatračnice. Postojanje gravitacionih talasa predskazala je Ajnštajnova teorija relativnosti. Međutim, iako naučnici imaju posredne dokaze o njihovom postojanju, oni dosad nisu direktno otkriveni. Po teoriji, gravitacioni talas, koji prođe kroz neki predmet, uzrokuje njegovo rastezanje u jednom smeru i istodobno sabijanje u normalnim smerovima. „Lisa” (laserska intererferometarska svemirska antena) trebala bi otkriti te promene osjetljivim instrumentima koji mogu otkriti promene veličine jedne hiljaditinke prrečnika protona. Letilica mora biti zaštićena od sve vanjske buke koja bi mogla uticati na merenja, kao i od gravitacije vlastitih komponenata, ali i od potiska Sunca koje bi moglo skrenuti satelit s putanje. Uspeh „Lise” omogućiće naučnicima prikupljanje informacija o kojima danas mogu samo da sanjati — poput snimanja površina crnih rupa. Letilica bi trebala da bude lansirana 2008. godine, a na projektu će raditi i NASA. Pokretne baze na Mesecu
-------------------------------------------------------------------------------- ISTRAŽIVANJA Između planeta i politike Nakon pretrage hiljadu zvijezda u Mlečnom putu, svemirski teleskop Habl otkrio je oko 100 novih planeta u našoj galaksiji. Stiven Bekvit, direktor Svemirskog naučnog teleskopskog instituta u Baltimoru, izjavio je da bi ovo otkriće moglo postati jedno od najvažnijih vezanih za izvansolarni planetarni sistem još od kako su otkrivene prve takve planete sredinom 1990-ih. Ako se to dogodi, Hubble će postati jedan od najvažnijih instrumenata za pronalazak novih planetarnih sistema. Planete je, inače, otkrio astronom Kailash Sahu tokom sedmodnevnog posmatranja. On je uočio male razlike u jačini svetlosti kod nekih zvezda, i pretpostavio da je to rezultat prolaska planeta ispred njih. Još uvijek je, međutim, na astronomima veliki posao, poput utvrđivanja brzine planeta i njihove tačne putanje, a naučnici veruju da će uspeti i da prouče atmosferu oko 10 do 20 posto otkrivenih planeta. Tek, očekuje se da će konačni rezultati biti spremni krajem septembra ili oktobra. Međutim, nisu baš svi ubeđeni u otkriće novih planeta. Pojedini stručnjaci su skeptični jer je analiza svetlosnih krivulja zvezda kompleksan proces, koji nikada pre nije bio napravljen na tolikom broju zvezda. Čak i da kamera na Hablu ima osetljivost potrebnu za detekciju planeta, treba da prođu meseci pre nego se obradi cela posmatrana grupa. Uz to, oni upozoravaju da Sunčeve pege i drugi oblici solarne aktivnosti mogu dati signal vrlo sličan onom kojeg bi ostavila planeta. Potvrda nezavisnom metodom, merenjem radijalnih brzina zvezde, moguća je samo za najsjajnije članove posmatrane grupe, a to je takođe posao koji može trajati mesecima. Oni najobjektivniji kažu da planete zaista mogu kružiti oko posmatranih zvezda, ali da najavljena procena od stotinak novih otkrića neće doći ni brzo, ni lako. Stoga se može zaključiti da bi optimistične izjave dr Bekvita trebale, zapravo, samo da dodatno povećaju pritisak na NASA-u da odobri svemirsku misiju u kojoj bi roboti zamenili dotrajale žiroskope na Habu, te time daljnjih desetak godina produžili život ovom dve milijarde dolara vrednom naučnom instrumentu. Podsetimo, popravke na teleskopu su do skora vršili astronauti, no nakon tragedije u kojoj je uništen šatl „Kolumbija”, procenjeno je da su ljudske misije, kojima je cilj održavanje Habla, previše rizične. TU, IZNAD NAŠIH GLAVA Nova istraživanja švajcarskih naučnika pokazala su da je aktivnost Sunca u poslednje vreme postala intenzivnija nego ikada pre u poslednjih hiljadu godina. Rezultati se temelje na istraživanjima ledene kore Grenlanda u kojoj je zabeležena aktivnost naše zvezde. Naime, aktivnosti Sunca u dalekoj prošlosti mogu se odrediti merenjem količine izotopa elementa berilija u ledenoj kori Grenlanda. Ovaj izotop se stvara pod uticajem kosmičkih zraka koje stižu iz svemira. NJihov, pak, intenzitet zavisi od snage solarnih vetrova — nabijenih čestica koje stižu sa Sunca, a snaga solarnih vetrova opet zavisi od intenziteta Sunčevih aktivnosti, odnosno varira s brojem Sunčevih pega. U svakom slučaju, švajcarski naučnici su na temelju pomenutih istraživanja pokazali da su za proteklih 100 godina Sunčeve pege postajale sve mnogobrojnije, te da je istovremeno i prosečna temperatura na Zemlji postojano rasla. Posmatranje Sunčevih pega počelo je, inače, još davne 1610, nedugo nakon otkrića teleskopa, i predstavlja najduže direktno merenje aktivnosti Sunca. Promene u broju pega otkrile su postojanje 11-godišnjeg ciklusa Sunčeve aktivnosti, kao i drugih dugotrajnijih promena. Tako je između 1645. i 1715. zabeležen posebno mali broj Sunčevih pega, koji je, prema engleskom astronomu koji je istraživao taj fenomen, nazvan Maunderovim minimumom.Za isti se period vezuje i veoma hladno vreme, koje se obično naziva “Malim ledenim dobom”. Sve ovo utvrđuje kod naučnika uverenje da postoji veza između broja Sunčevih pega i klime na Zemlji, ali mehanizam na kojem se temelji njihova međusobna sprega još nije razjašnjen. (jul 2004.)
|
U skladu sa novom
politikom većeg oslanjanja na robote u svemirskim istraživanjima, američka
svemirska agencija NASA razmatra mogućnost osnivanja pokretnih baza na
Mesecu. Ideja izneta na nedavnom forumu Američkog instituta za fiziku,
predviđa slanje više modula na točkovima, ili čak na nogama, koji bi mogli
da obavljaju istraživanja sami ili sa ljudskom posadom. Kako su izjavili
stručnjaci NASA-e, stacionarne baze imaju mnoge nedostatke: istraživanja
su prostorno ograničena, astronauti duže vreme provode u svemirskim
odelima, a nova spuštanja i uzletanja predstavljaju dodatne rizike. NASA
zato razmišlja o tome da pošalje na Mesec nekoliko modula sa točkovima ili
gusenicama, koji bi mogli da se kreću samostalno ili povezani u konvojima.
Slično marsovskim roverima, lunarni moduli bi mogli daljinskom komandom da
tragaju za zanimljivim područjima i pripremaju teren za spuštanje ljudske
posade. Tokom boravka na Mesecu, astronauti bi u modulima mogli da se
odmaraju i sprovode naučne eksperimente bez opasnosti od izlaganja
kosmičkoj radijaciji. Naučnici kažu da radijacija na Mesecu predstavlja
jedan od ozbiljnih problema istraživanja te planete, ali da se već radi na
njegovom rešavanju.