Novi Sad,
18. januar 2003.

Postoje dva tipa nebeskih osmatrača. Jedni su oni koji napamet znaju u kojoj je fazi Mesec, pa ako je te noći pun oni rade nešto drugo. Drugi su oni koji takođe unapred znaju u kojoj je fazi Mesec pa, samo ako je vedro ili bar postoji neka pukotina u oblacima izađu i gledaju. Kažu, uvek ima šta.

Toj drugoj vrsti osmatrača pripada i Dragan Miladinović i kada sam u subotu, 18. januara uveče došao kod njega on je već bio naoružan do zuba. Isukao je teleskop, a o rame okačio dvogled. Mesec je šljaštio toliko da mi je bilo krivo što nisam poneo neke novine da čitam dok je Dragan tipkao po telefonu. Da, odnedavno on voli da osmatra sa Behaudinom. Iznese teleskop u dvorište pa pošalje Behi u Zen'cu poruku. Napiše: "kod mene je vedro. iznesi teleskop. javi da li vidis pruge na jupiteru". Onda Beha javlja kako vidi. Ili ne vidi, sad svejedno.

E dakle, čekam tako da Dragan javi Behaudinu da je vedro i da iznese teleskop. A nebo je zaista vedro. Jeste da visoko gore u zenitu kovitla neko paperje i jeste da je nebo svetlo od Meseca, ali ono zvezda što se vide, vide se kristalno.

Nije minut prošao a telefon zvoni. Behaudin piše: "mani, na poslu sam. bila havarija. pola grada bez struje. pali sistemi. ne dizem glavu od posla. pozdrav. vedro"

Eh, Beha. Dve godine se dopisujemo sa njim, a još ga nismo uživo videli, već samo onako virtuelno.

Mesec. Dakle, kad je pun kažu oni prvi osmatrači, ne vredi ga gledati. Nema senki na njemu, ravan je k'o tepsija. Mi smo međutim drugi osmatrači i naciljasmo Mesec. A ono milina gledati. Zraci iz Tiha blješte. Otpratim onaj što ide skroz na sever do Mora Hladnoća, pa onaj čuveni tangentni što zalazi za drugu stranu. Zatim gledam Kopernika i Keplera, a tu je i Aristarh koji šljašti, pa elegantni Platon. Lepo se vide Tenerifi... Ko kaže da ne treba gledati pun Mesec? Ma, mogao bih o tome knjigu napisati - pro et contra. Pro svakako!

Samo, ako gledate Mesec bez filtera koji smanjuje količinu svetlosti onda.... odna, što bi rekao Beha, ceo dan idete "s Mjesecom u očima". Ma to skoro da boli koliko blješti.

Pređosmo na Saturn. Pre četiri veka Galilej se zbunio kada ga je video jer nije mogao da razazna prsten oko planete, a nešto je video. Mi smo lepo videli presten. Nakrivio se prema Zemlji već pošteno iako će maksimalan nagib imati tek krajem godine.

Saturn je izgledao čarobno, kao od porcelana da je načinjen, lep do kiča. Još samo malo da je lepši bio bi ružan, ako shvatate šta hoću da kažem. A ispod njega kristalna bela tačkica bio je Titan, naveći od Saturnovih satelita.

Mogli smo još da se divimo Saturnu, ali zvala nas je Orionova maglina. Zbog svetlog neba oblaci gasa se nisu videli, ali četiri iskre, bledo plave zvezdice u maglini zaustavljale su dah.

A onda je već i Jupiter iskočio iznad krovova. Juiter i dve pruge na njemu, i četiri Galilejava satelita.

I tako je dva sta prošlo u trenu. A sutradan primim od Siniše iz Toronta ovakvu poruku: "Mesec dana čekam vedro nebo i konačno sinić se razvedrilo. Ali opet nisam ništa posmatrao. Kada sam izneo teleskop napolja, bilo je minus 31 stepen i na displeju teleskopskog kompjutera je pisalo: Zima je, unesi me unutra. Hajde, molim te."

Saša Zorkić

(januar 2003.)

vrh