Dragi moji, pišem vam ovo pismo na nagovor g. Zorkića ne bih li vam preneo delić lepote Australijskog neba koje, može biti, mnogi od vas neće imati prilike da vide i uživaju. Kako sam se ja zadesio ovde i šta radim, potpuno je nebitna stvar i suviše tričava kad se divani o zvezdama.

Najbitnije što morate da prihvatite, posle prvog zalaska Sunca u Australiji, je da je sve okrenuto naglavce. Stvarno stojite "naopako" pa je red i da zvezde budu u istom maniru. Nije jednostavno i potrebno je neko vreme da se čovek navikne, ali nakon toga slede skoro samo poslastice. Kažem "skoro", pošto ostaje još jedna relativno "gorka pilula", a to je – nema Severnjače.

Pogled na nebo iz Perta (Australija)

Nema ni Južnjače      Iako zvuči trivijalno, ova "nezgoda" je zapravo daleko ozbiljniji problem, a razlog je što nema ni Južnjače! Znači kad izađete na čistinu da posmatrate nebo, orijentacija nekad zakazuje i kod veštijih posmatrača. Zapravo, pronalaženje pravca u kome je južni pol uopšte nije precizna disciplina, a načina ima koliko i astronoma amatera. Svako ima neki svoj način koji može da bude više ili manje precizan, ali se uglavnom sve vizuelne metode oslanjaju na položaj Južnog krsta, koji je dominantno sazvežđe u tom delu neba. Iako imam dobru predstavu u kom pravcu je jug jer sam punih godinu dana gledao kako Južni krst rotira oko izvesne zamišljene tačke i dalje, kad se nađem na nepoznatom terenu, najviše volim da konstatujem svoj omiljeni kompas (oproštajni poklon davnašnjeg prijatelja Šoneta – što kažu Oziji: Cheers mate!). Početnicima nije uvek jednostavno da otkriju ni Južni krst, obzirom da postoji nešto veća slična formacija na nebu koja se adekvatno zove Lažni (ili Pogrešni, engl. False Cross) krst. Siguran način da otkrijete pravi Južni krst jeste da prepoznate tzv. Pokazivače ili Pointers zvezde, čuvene Alfa i Beta Kentauri. Sve ovo možda zvuči kao onaj Diznijev crtani sa pravom i pogrešnom stranom konja, ali zapravo nije toliko teško kad jednom to sve vidite sopstvenim očima.

Prva zvezda pokazivač je Alfa Kentauri, najbliži komšija našem Suncu. Ova zvezda (ili preciznije trojni sistem) je udaljena "svega" 4.5 svetlosnih godina, ali je još nešto bliži komšija zapravo Proksima Kentauri (Alfa 3 Kentauri), a inače saputnica Alfa 1 (i Alfa 2) Kentaurija. U manjim teleskopima Alfa 2 Kentauri (magnituda oko +1.3) se vidi sasvim lepo, a kažu da ju je moguće razaznati i malo jačim dvogledom. Na žalost, dvoglednu varijantu još uvek nisam probao – biće prilike čim se zimsko vreme malo razlepša ovde. Za Proksimu je, na žalost, potrebna daleko ozbiljnija oprema, jer je ova zvezda nekih 18000 puta manje sjajna od naseg Sunca.

Mlečni put        Ono što Australijsko nebo zapravo čini prelepim je relativno malo svetlosno zagađenje. Ovde se sećam teksta o teleskopu natopljenom krvlju srpskih junaka i duboko uzdišem. Zapravo, ja imam sreću da se nalazim na području Zapadne Australije gde je svetlosno zagađenje najmanje. Iako Pert nije preveliki grad, u njegovoj blizini nebo više liči na neki neonski prekrivač nego na zvezdano nebo. Ipak, ako malo "mrdnete" u unutrašnjost, recimo (100 km) na sever ili još bolje na istok, dalje od okeana, nebo postaje fantastično. Zaista, prvi pogled na ovakvo nebo je nešto što se ne zaboravlja ili je bar tako bilo u mom slučaju. Bez šale, tako čisto nebo se zaista retko viđa u Evropi koja se bukvalno "kupa" u svetlosnom zagađenju. Mlečni Put je zaista mlečna formacija preko celog neba i u prvi mah vam se može učiniti da gledate neki svetli oblak, ali odmah zatim shvatite da je potpuno posut zvezdama i da o tome nema govora. Pošto pod ovom lepotom provedete nekoliko minuta na nekom tamnom mestu, zenice vam se još više prošire pa je uživanje samo još intenzivnije.

Magelanovi oblaci         Iako sam, pre ličnog iskustva, slušao od nekih poznanika da se Veliki i Mali Magelanov Oblak vide golim okom bez ikakvih problema, moram priznati da sam bio skeptik. Međutim, pošto sam i sam iskusio tu lepotu, moram dodati da sam na poslednjem "stargazing trip-u" (kako to ovde zovu) video golim okom čak i Tuc 47 (NGC 104), što sam mislio da je potpuno nemoguće.

Možda će vam lepotu i sjajnost Mlečnog Puta najbolje dočarati činjenica da su Aboridžani jedina kultura koja je imenovala tamne delove unutar Mlečnog Puta – Emu. Ova tamna formacija započinje tamnom maglinom "Vreća uglja" (Coal Sack) i prostire se u obliku tela ptice emu (otud i ime) na preko 60 stepeni (slobodna procena) duž Mlečnog Puta. Veličanstven prizor!

Poslednjih dana se na severnom nebu Perta polako uspinje Andromeda (M31) koja je u uslovima slabog svetlosnog zagađenja zaista "magična", a u vidnom polju boljeg 15x70 dvogleda bukvalno možete da skicirate oblik ove galaksije. Na žalost, pošto se ovde Andromeda vidi samo u toku prelaska iz zime u proleće, uslovi su često takvi da je rosa jako ozbiljan problem. Na poslednjem "zvezdarenju" je bilo toliko loše da smo instrumente morali da brišemo svakih 15 minuta. Ipak, uslovi za osmatranje su i dalje bili jako dobri, pa trud i put nisu bili uzalud.

Ne znam šta bih vam još mogao napisati o Australijskom nebu, sem da je potpuno predivno. Kada zimi imate nebo bez oblaka, teško je pronaći bolje mesto za osmatranje naročito ako ste negde u unutrašnjosti (Australijska pustinja) gde je vlažnost jako niska. Tokom leta, u preko 90% noći neće biti ni najmanjeg oblačka pa je svaka takva noć veoma primamljiva za "zvezdarenje". Ipak rezultati će zavisiti pre svega od toga koliko su gornji slojevi atmosfere mirni. Specijalno ako ste rešeni da ulovite taj Saturn koji se već mesec dana šepuri iznad vaše glave – been there, done that! Jedna stvar je ipak sigurna, ukoliko se ikad zadesite makar na jednu noć u Australiji, organizujte sebi "zvezdarenje" makar na 60-ak km od grada u kome odsedate. Biće to nešto što ćete pamtiti čitav život.

Želim vam svima čisto nebo i mnogo slobodnog vremena, a bojim se da će vam Elektro-distribucija već organizovati noći bez svetlosnog zagađenja, želeli vi to ili ne!

(oktobar 2003.)

vrh