|
Letenka SP 2003, je nešto što će se dugo pamtiti. Zašto? Toliko energije, prijateljstva (novih i starih), novi časopis Astronomija, novi teleskopi (svojeručno izradjeni i kupljeni) itd. Znači astronomija se zahuhtava i u ljudstvu i u tehnici, pa i u medijumima.
Za mene lično je ovaj kraj avgusta 2003. bio i nešto više jer se pored Letenke bližio i kraj jedne veike avanture koja bi se mogla nazvati MEADE LX200 GPS 10". Zbog toga sam dan ranije išao u Zagreb kod Bobe. Kad malo bolje razmislim LX200 je bio samo dobar izgovor da se lično upoznam sa Bobom posle par godinja kucanja po tastaturi. Doček u Zagrebu je bio odličan. Bobo se pobrinuo da nam boravak u Zagrebu bude što prijatniji. Iako smo planirali da na Japetiću proverimo da li su sve zvedze na svom mestu, naši stari protivnici oblaci su nas omeli u toj kontroli, a i nas trojicu iz Skoplja da pogledamo kroz novi Bobin teleskop(čic). Prespavali smo na Japetiću i ranu ujutru probudili Bobu da nam preda LX200. Kada sam video kolike su kutije bogami bilo je za čudjenje kako je sve to stalo u mom renou 4. Za Riplijevu rubliku "Verovali ili ne" je bila slika renoa 4 sa svim tim teleskopima, montažama i stativima na njemu. No bilo kako bilo uspelo nam je da u flašu od 2 litra sipamo 4 litra vode i krenuli smo za Novi Sad nešto ranije od Bobe jer smo sa tim teretom bili jako spori, a Boba je nešto kasnije krenuo i stigli smo se negde pred sam kraj auto puta (ovo treba da shvatite koliko smo mi ipak brzo išli :-)) ).
I pored mojeg nastojanja da u NS dođem bar sat-dva ranije i ove godine sam malo kasnio. Putem sam pokupio Janka (da se ne izgubi do Novog Sada), a onda otišli da ostavimo teleskop kod Dragana da mi pričuva LX koga nisam mogao da nosim na Letenku jer je neodpakovan i u delovima, a i dogovor iz Skoplja je da se first light obavi kod kuće u Makedoniji. Dogodine ako bog da eto nas sa njim na Letenci. I tako nekako uz silne peripetije i sve nekako u žurbi stigosmo na Letenku, a da ja nisam kupio hladnu koka kolu, a putem nisam ni primetio da mi je i beznin u kolima nestajao. Bilo je gusto na vraćanju ali dovukli smo se do pumpe nekako. Kolko smo mi astronomi amateri slične zveri pokazuje i spontanost među nama i razgovori kojima se ponekad čini nema kraja. Odmah po postavljanju šatora počela su da se uspostavljaju nova i da se obnavljaju stara prijateljstva da se razmenju mišljenja po raznim temama. Iako vreme nije bilo nakljnjeno teleskopima i njihovim posadama, posade su ipak našle način da se zabave i nastave započete razgovore. Razgovarlo se o svemu i svačemu, ali meni je ipak bilo najvažnije kako rade i kako su organizovana druga astronomska društva i sa kojim se problemima sreću. Zaključak (moj naravno) je da su problemi jednostavno klonirani. Nedostak državnog finasiranja, sponzorstva ili novca uopšte, nedostatak svojih prostorija, i naravno hroničan nedostatak teleskopa. Na tom polju valja razmisliti ima li ikakvog načina da se to ispravi. Oblaci su ipak pobedili to prvo veče pa smo malo umorni i od puta bili primorani da legnemo ranije. Bilo je veoma dirljivo videti Bobu kako je sa svojom vrećom za spavanje ležao u jednoj rupi. Prava meta za paparace kojih na žalost nije bilo.:-))). Sledećeg dana odmah posle ustajanja ili doručka ako ćemo biti precizniji počela su predavanja o meteorima, astrofotografiji, o tome kako se i šta radi u Petnici i o veštačkoj intelegenciji o kojoj se više pričalo od kako je zvanično predavanje završeno. Onda smo izneli teleskope i posmatrali Sunce, pa malo odmarali. Popodne ponovo predavanja kako se pravi teleskopsko ogledalo, pa predavanja u menzi sa video bimom. Pavle i Milan su dežurali napolje i razduvavali oblake (predpostavljam) da bi se održao M Maraton i izgleda da im se duvanje u oblake isplatilo. Pozvali su sudiju (alias Sudac) koji je brže bolje nekako uspeo da pozove sve takmičare i nekako je MM počeo. Mislim da smo svi takmičari (osim ovih što su pobedili :-)) ) prve mesiere odmah pronašli. To su bili neki kumulusi ili stratusi, a to i nije bitno. Lovile su se rupe po oblacima i u početku je bila velika nervoza jer taman ti nađeš neki mesier, pozoveš sudiju ili sudijicu Kate i na dva koraka od teleskopa oblak već pokrio mesier. Da odlepiš ali to ti je. Pavle i Milan su pojačali duvanje i na kraju im je uspelo da ih sve razduvaju i na kraju u mrtvoj trci pobede sa veoma tesnim rezultatom. Ipak kao fer igrač, ja kao vicešampion im iskreno čestitam. Zaslužili su posle neprospavanog leta u vežbanju lova na mesiere. Sutradan je oficijaliziran pobednik, zvanično zatvoren LSP2003 i polako bez nekog elana počeli smo da se spremamo, opraštamo sa prijateljima sa svih strana. Došao je momenat da se ide kući. Sa Letenke smo otišli kod Dragana da pokupim moje čedo LX200 i pošli na put dug 600 i kusur kilometara do kuće. Za razliku od Bobe nas je peklo Sunce tokom celog puta. Na kraju je došao i odlučujući momenat, a to je prelaz makedonske granice sa LX-om. Neočekivano lako smo prošli i nakon samo 200-300 metara posle granice javio sam se kolegama u Skoplju i Eminu u Portugaliji (SMS-om) da je LX kod kuće bezbedan i da je prošao sve carinske ispostave u tri zemlje na ovim prostorima. Naši su nas čekali na jednom parkiralištu u Skoplju sa crvenim tepihom (ili nešto tome slično), foto aparatom i osmehom na licu. Svi su bili veoma uzbuđenji ali pošto smo mi bili umorni od puta slavlje smo odložili za prvi odlazak na teren sa LX-om. Istovarili smo teleskop kod Andreje i odvez'o sam prijatelje kućama i na kraju sebe. I šta sada. Ništa isto kao u vojsci. Brojimo dane do sledeće Letenke. Još samo 363 dana. A možda nam i Zorkić da skraćenje??? Pozdrav od svih nas iz Skoplja (septembar 2003.)
|
