|
Na papiru kamp je lako organizovati. Okrenete dva, tri telefona, napišete nekoliko mejlova i objavite datum kampa. Onda ljudi nagrnu i provode se. U teoriji to tako ide, ali mi kamp organizujemo u praksi. Evo ukratko nekih događaja u dva dana uoči kampa. U četvrtak, ujutro, sa Letenke SMSuje Ratko. On i neko društvo su tamo još od srede uveče. Pita Rale je l’ ja znam da na Letenki naplaćuju parkiranje i prostor za šator. Ne samo da to ne znam nego mislim da je Ratku dosadno pa bi onako, od pusta vremena meni da kida živce. Ali ispalo je da Letenka, tj. Nacionalni park zaista to sve naplaćuje. Neverovatno! Otkud sad to? Što mi niko nije rekao za taj novi običaj da se naplaćuje uživanje u prirodi? I kako sad, dan uoči kampa, ljudima da javim. A pričali smo stalno da je kamp besplatan. Dva puta sam zvao upravnika Letenke, Tihomira, da mu objasnim kako nema tih reči kojima bih izrazio svoje impresije globom Parka. „Je l’ ti shvataš, Tihomire, koliko mi je teško da opišem zaprepašćenje...“ „Ma svatam ja, Sale, ali meni je direktor rek’o da se to mora platiti“. E, sad vi vidite koliki stepen razumevanja smo postigli. Ništa, unervozio sam se i otišao u upravu Nacionalnog parka koja je smeštena u Sremskoj Kamenici. Direktora nema - ima samo neki momak koji priča o odluci Vlade Srbije, o Dinkiću i kako je sve po zakonu. - Alo, alo, vičem ja, Houston, we have a problem! Neka je sve to po zakonu, ali mi i dalje imamo problem. A nemamo pare! Dobro, da ne dužim, jedan sat smo tako čavrljali dok on nije na kraju rekao: evo sakupite 100 evra, bar nešto da platite (ispočetka je suma bila tri puta veća). I, kaže, da napišem zahtev Parku... nisam ni slušao kakav zahtev jer šablon zahteva imam već na računaru, samo mu ubacujem nove imenice i glagole. Dobro odem kući, napišem, udarim pečat pa ponovo u Sr. Kamenicu, tj. u Nacionalni park. Ako ništa drugo, bar sam problem s plaćanjem odložio. Onda sutradan, u petak ujutro, javljaju naši od gore da Letenka neće da im da struju. Kažu, upravnik Tihomir čeka mene. Uf, što sam vam ja važna osoba. Ajde, zovem upravnika, kažu, nije u naselju i da ga zovem na mobilni. OK, zovem, a neka ženska javlja da je mobajl pretplatnik nedostupan. Čekam da Tihomir izađe iz brda i postane dostupan. OK, kaže Tihomir, Sale, ma nema problema, evo sa'ću ja da javim tamo da puste struju. Posle javlja Milan Stojanović iz Belog Manastira da on dolazi, ali pola sata nakon što autobus za Letenku ode. Šta da radim, kažem da ću ga ja sačekati i odvesti kolima u kamp. Po podne dočekam ljude na stanici. Lepo nam je, svi su veseli i bezbrižni, samo autobusa nema. Počne malo da mi iskri pred očima, a svet okolo da mi se bluruje. Pipam puls, ništa! Da nisam umro? I šta da radim? Idem kod otpravnika sav unezveren. Dobro, da opet ne dužim, došao je autobus. Malo kasnije, ali je došao. Onda čekam Stojanovića. On javlja da neće doći u pola šest, već u šest. A sa Letenke javljaju da tamo neće da im daju paviljon koji smo zakupili jer Tihomir čeka mene. A ja čekam Stojanovića. A on čeka da da stigne u NS. Ajde, opet zovem Tihomira i opet ista procedura: zovite na mobilni... mobajl korisnik... čekam da izađe iza brda... na kraju kaže: "Sale, ma nema problema, evo sa’ću ja da javim ..." Skoknem do štamparije po materijal, ionako čekam Stojanovića, pa reko’ da uštedim vreme. U štampariji pričekam da majstor donese materijal, uzmem, platim, izađem i uđem u kola, a ona me prime toplo, da se onesvestiš od vrućine. Parkirao sam ih na suncu. Ključ u bravu, a motor tačno tri puta zakrklja i – jok! Neće da se upali. Probam, ponovo, neće, probam ponovo neće. Probam ponovo, neće. Tu me osveži ladan znoj. Zovem jednog prijatelja, kaže: „Ukočio sam se, ne mogu da ustanem, a pomogao bih ti“. Zovem drugog: „Ej, kaže, ja sam u kombiju, putujem za Banovce“. A pomogao bi mi, znam. Molim neke ljude da poguraju auto – i on zaprede. OK, valda je sad ok. Bila ga udarila vrućina u motor. Odem kući, četiri puta sam se penjao na četvrti sprat da donesem stvari u kola. Uto se javlja Stojanović, kaže, stigao je. Moji mi požele lep provod i kažu da pazim kako vozim. ’Oću, kažem, paziću i uđem u auto. Ovog puta nije hteo ni da krklja. Kao da sam ključ turio u rupu na zidu i okrenuo ga. Ništa, ni ‚klik’ da kaže. Mislim, eto da sam jutros dobio infarkt, sad ovih problema ne bih imao. Ja sedim u pokvarenom autu, Stojanović sedi na stanici, ostali su na Letenki. Da ne dužim, zovem na Letenki Anđelku, Janka, Radana i svi se oni onedostupili. Onda pozovem Gucića i javi se Radan. OK, kaže, evo Janko će doći po tebe.... *** Janko je sila od čoveka. Blaženo se smeška, staložen kao Dalaj Lama i beskrajno zadovoljan što kampovanje počinje. Pokušao sam da mu dam pare za benzin, a on neće čak ni da popričamo o tome. Kaže: „Ta kak’i “. Onda pokupimo Stojanovića, konačno. Čovek već počeo da se raspituje za hotel da prenoći. Posle pokušam ponovo ono sa novcem, kažem: „Janko, pa to je novac koji sam ionako izdvojio za benzin“. Ne vredi, jer ne sluša. On priča kako se skupilo puno ljudi, kako je sve odlično, vedro je... „Alo, alo, Janko, novac, benzin...!“ Ne vredi, ne dopire. Oči mu se cakle, putujemo za Letenku. Putujemo tako, smenjuju se proplanci sa šumom, put vijuga, dan lep. Nigde nikog na putu. A onda, posle četrdesetak minuta, iza Jabuke, ukazaše se prve kuće Letenke, pa odmah zatim i velika poljana. Dah mi se oduzeo. Puna je ljudi. Razmileli se, na livadi postavljeni teleskopi, pod krošnjama šatori. Na klupama sede stari prijatelji. Pored vidim neku decu koju tek treba da upoznam i koja će mi sledeće godine biti prijatelji... *** E pa eto. Tako je to kad organizujete astronomski kamp. Nanervira se čovek, troši se. Ali onda sretne Janka i sto trideset drugih prijatelja i pomisli, ipak je vredelo. *** Organizatori astronomskog kampa:
(27.05.2006.)
|
|
