Cenjeni,

evo SF vesti za pretposlednji dan 2004. godine.

(1) PZAB nije ni

ove nedelje doneo SF priču. (Nego, jednu bajku.) Kao što ste primetili, više vas ne obaveštavamo kad se u PZAB ne pojavi SF, nego, samo kad se pojavi.

(2) Dnevni list "Kurir"

u današnjem broju javlja, u nepotpisanom (dakle, iza toga valjda stoji CELA redakcija) kratkom članku, da je umrla američka književnica, komentator kulture, politike i umetnosti, Suzan Zontag, i završava ovako: "1999. objavila knjigu 'Zašto smo na Kosovu?' u kojoj je tvrdila da je vojnu intervenciju trebalo izvršiti još 1991. kako bi se 'zaustavio Slobodan Milošević'. Izgleda da ima istine u verovanju da od leukemije, od koje je skončala Zontagova, umiru ljudi nabijeni negativnom energijom…"
Osim što je nekulturno i osvetoljubivo tako govoriti o jednoj osobi – "skončala" (a, o politici toga nećemo; šta je bilo više u strateškom interesu srpstva; da li je istorija mogla da se odigra drugačije, sa potpuno drugačijim ishodom, itd. – ostavićemo to u ovom slučaju političarima) – ostaje da pomislimo, sa stanovišta naučne fantastike: postoji li negativna energija? Ona ne bi mogla da se zasniva ni na jednoj od četiri poznate sile (a to su gravitaciona, elektromagnetna, slaba nuklearna interakcija, i jaka nuklearna interakcija). Da li bi to bila neka peta sila, koju fizika još ne poznaje, ili paranormalno dejstvo? Može li negativna energija da izazove rak i leukemiju? Da li je negativna energija ipak samo metafora za nerviranje, za nervno stanje u kome se čovek "grize" od nekog svog unutrašnjeg zla ili nezadovoljstva? Da li onaj ko je smiren "kao Buda", "kao Gandi" -- živi duže?

A jedna poznata osoba, jedna žena, na koju je usmerena ogromna ljutnja mnogih na Balkanu, zar ona nije morala, po toj logici, već 500 puta da se razboli od svoje "negativne energije"?

Posle svega ostaje mučan utisak da je taj članak uvredljiv (prema jednoj književnici) i nedoličan.

(3) U časopisu "Nejčer" (engl. Nature)

od 9. decembra 2004, na str. 691, javljaju o napretku u studiranju izvesnih "entiteta" koji se zovu "ekscitoni" (engl. excitons) a koji su "nalik na čestice" a sastoje se od jednog elektrona i jedne obližnje "pozitivne rupe" u valentnom pojasu. Tako nekako opisuju eksciton i u enciklopedijama "Britanika" i "Enkarta". O ovome se u "Nejčeru" priča u kontekstu Boze-Ajnštajnovih kondenzata (BEK-ova; engl. BEC) koji su zaista jedno predivno, veličanstveno čydo kvantne fizike. Kako vam se to dopada? Rupe nisu ništa, one su: prazno. Ali, to prazno mesto se kreće, ima efekat pozitivnog naboja, može da putuje kroz metal. Putujuće ništa. Kad se udruže sa elektronom, mogle bi možda doprineti komercijalnoj superprovodljivosti, ako bi bile dovoljno dugotrajne.

Te rupe.

Ako smo išta dobro razumeli.

Sad zamislite prodavnicu u kojoj se, u malim magnetnim bocama, nude i prodaju, po raznim cenama, razne vrste ničeg. To je možda moglo da se prodaje i u starom Vranju, da je nauka bila malo brža; pa, u|e gazda Mitke (ili, Hlojge) u dućan i gleda dal će da kupi rupu sas ništa, ili rupu brez ništa. "Al, kvantnu da mi daš!"

(4) U Francuskoj je otvoren najviši

automobilski most na svetu. On visi o kablovima, koji su okačeni o stubove. Nalazi se kod planinskog mesta Milo (fr. Millau). Vozilo se kreće 271 m iznad dna klisure tj. iznad rupe. (Opet – rupa.) Ali, vrh najvišeg stuba se uzdiže 342 m iznad tla, dok se vrh Ajfelove kule (koja je tradicionalni likovni simbol Pariza, Francuske, i Evrope) uzdiže (uračunavajući i podlogu) 322 m iznad tla, dakle taj stub je za 20 metara viši od Ajfelove kule.

(5) Američki Kongres usvojio je zakonske odredbe

kojim se definišu prava, obaveze, i bezbednosne mere za privatne letove (u suštini, kratkotrajne skokove) u svemir.

NASA je prikazala poboljšan rezervoar za gorivo (onaj veliki) za spejs šatl. Za samo 45 miliona dolara oni su postigli cilj: sada će izolacija otpadati manje. Ali, niko se ne zanosi da će putovanje ostarelom flotom šatlova biti bezbedno. Niti je Amerika našla bolje rešenje.

(6) Videli smo strašne posledice

ovog nedavnog, u suštini malog, geološkog trzaja naše planete. Jedan zemljotres od 9 stepeni, jedan cunami, i – oko 120 hiljada mrtvih i još nekoliko hiljada nestalih, uključujući (po najnovijoj vesti) jednu tročlanu porodicu poreklom iz Srbije i Crne Gore.

A tek smo počeli da se uljuljkujemo u osećaj da nam ništa ne preti; u osećaj da smo bezbedni na svetu; počeli smo da zaboravljamo šta je moglo da bude da je tunguski meteor pogodio Ajfelovu kulu, a ne praznu tundru i šumu daleke, nenaseljene Tunguzije, 30. juna 1908. [ta je moglo da bude da je nešto kao Tambora eksplodiralo ispod Berlina, ili Londona, ili Rima, a ne u dalekoj Indoneziji, 1815. godine. Ova strašna katastrofa trebalo bi sada barem da nas podseti koliko smo maleni, i koliko smo nespremni. Koliko ne gledamo, ne koristimo orbitu (i GPS, globalno-pozicionirajuće sisteme) za osmatranje onoga što se mora neprestano osmatrati.

Jučerašnja lažna uzbuna, i opšta bežanija od obale, izazvana znatno manjim naknadnim zemljotresom (5,7 stepeni), samo je dodala štetu na štetu.

A pomislite samo šta bi bilo ako bi Sunčev sistem uplovio u oblake svemirske prašine, zbog kojih bi insolacija (priticanje sunčeve energije) bila umanjena za, recimo, 50 procenata, tokom nekoliko stotina godina. Izraz "ledeno doba" nije dovoljno jak, štaviše trivijalan je, da opiše ono što bi se tad dogodilo.

(7) Izgleda da su mnogi u Beogradu

skloni da čestitaju Novu godinu sad; srpski pravoslavni Božić posle (dakle, 7. januara) a 13. januara da, baš, i ne čekaju ponovo Novu godinu. Izgleda da se formira jedan konsenzus, kod mnogih (ali, opet, ne kod svih), da Božić 7. januara treba slaviti iz srpskih verskih, pravoslavnih razloga, a Novu godinu, ipak, samo jednom, onu svetsku. Tu ima neke logike. Ako je to najbolje, onda, danas: srećna Nova 2005 svima.

Pozdrav, sa tako mešovitim neveselim i veselim mislima, iz Srpskog društva za naučnu fantastiku.

vrh