|
VIŠE ŠTETE OD STRESA NEGO OD ZRAČENJA Kada se osvrnem na 57 godina koji je Institut u Vinči doživeo od svog osnivanja 1948. godine do danas, ne mogu da se otmem utisku da se njegov vek grubo može podeliti na dva razdoblja, prvo, od osnivanja do gašenja velikog reaktora 1984. godine i, drugo, od tada do danas.
Po samoj prirodi razvoja novih nauka vezanih sa radioaktivnost i korišćenje radioaktivnih materija, početak Vinče bio je obeležen temeljnim ovladavanjem metoda merenja radioaktivnosti, X-zračenja, određivanja doza zračenja, zaštite od zračenja, upoznavanjem bioloških efekata zračenja i sličnim stvarima vezanim, pre svega, za bezbedan rad sa radioaktivnim materijama, novim izvorima zračenja (mali i veliki akcelerator, neutronski izvor, mali reaktor itd.). U tom prvom razdoblju Instituta zračenje je bilo osnovni predmet naše pažnje. Mi smo se njime ozbiljno bavili, o čemu svedoče naši tadašnji naučni radovi i programi Vinčine škole za radioizotope. I u njoj je naglasak bio na obuci u radu sa zračenjem. Tada je odnos prema zračenju bio odgovarajući. Pa, ipak, nama su se desila dva velika akcidenta. U jednom od njih značajna količina jako radioaktivne materije ''pobegla'' je nuklearnim fizičarima kroz vakuum pumpu. Ona se raspršila po njihovoj sobi i nešto dalje po Fizičkoj laboratoriji. Zidovi, patos i plafon sobe u kojoj se to desilo morali su da se delimično uklone, a radioaktivne materije su preko obuće i odeće čak stigle i do kuća nekih istraživača. Međutim, drugi akcident bio je daleko većih razmera. Oktobra 1958. nepažnjom operatora mali reaktor (reaktor nulte snage) ''oteo se kontroli'' i postao nadkritičan. To je dovelo do strahovitog ozračivanja neutronima i gama-zračenjem šestoro ljudi. Samo brza reakcija prof. Pavla Savića omogućila je prebacivanje ozračenih u Pariz na kliniku kod prof. dr Matea. On im je presadio koštanu srž i tako spasio petoro njih od smrti. Jedan naš mladi kolega, na žalost, je umro. Možda je taj strašni akcident sprečio dešavanje veće nesreće koja se mogla desiti zbog nehata na velikom reaktoru, čija je maksimalna snaga bila 6,5 megavata. U drugoj polovini veka Instituta Vinča obustavljen je rad velikog reaktora. Za njim je ostala značajna količina visoko radioaktivnog upotrebljenog nuklearnog goriva. Ono je odloženo u bazen sa vodom da bi se ''hladilo''. Nešto kasnije ukinuti su nuklearni programi i Nuklearna komisija, iz Instituta je otišlo dosta onih koji su u njemu radili u prvom razdoblju. Tako je oslabila pažnja prema zračenju, otpadu i sigurnosti rada. Dokaz za to je i ponašanje odgovornih ljudi Instituta u vreme černobiljske nesreće i posle nje. Do konačnog urušavanja Vinče umalo nije došlo pod vlašću v.d. direktora prof. dr. D. Petrovića, a za vreme ministrovanja dr D. Domazeta. Oni su svim silama pokušavali da rasture Vinču, srećom u tome nisu uspeli. U Petrovićevo vreme desilo se da kroz ventilaciju radiološke zaštite u krug Instituta bude raspršen fino dispergovani radioaktivni kobalt-60. On je detektovan čak u Fizičkoj laboratoriji, udaljenoj nekih 200 metara. Ovaj akcident nikome nije prijavljen, u vezi s njim u krugu Instituta ništa nije učinjeno i samo Bog zna šta je ko od toga zakačio. Tako je to bilo do pre par dana, kada se desila nova nezgoda, akcident, sada već pod direktorom dr Zlatkom Rakočevućem. U vezi sa predstojećom ''dekomisijom'' (zatvaranjem i obezbeđivanjem) velikog Vinčinog reaktora 22. februara ove godine pripreman je eksperiment čiji je cilj bio da se vidi koliko će zračiti neki gorivi element kada bude izvađen iz bazena sa vodom. Da bi se to relativnim merenjem utvrdilo, bilo je potrebno koristiti izvor poznate aktivnosti. Izabran je izvor kobalta-60. U pripremama za njegovo postavljanje iznad poklopca bazena, radnik Instituta Dragiša Lukić je stao na poklopac, ovaj je popustio i nesrećni Dragiša se odjednom našao u vodi bazena na čijem dnu leži specijalna burad sa visoko radioaktivnim isluženim gorivim elementima. Od siline pada on je nešto potonuo, ali je, kako mi je rekao, zadržao prisebnost, misli da je zatvorio oči i da nije popio ništa vode. Što je pre mogao izronio je i dohvatio se ivice otvora. Da se izvuče iz vode na platformu pomogao mu je drug iz ekipe Dragiša Miličević. Druga dva radnika, koji su bili koji metar podalje u ''čistoj zoni'', da li iz straha ili nesnalažljivosti samo su posmatrali ovu scenu. Dragiša se brzo svukao i pošao ka kupatilu da vodom spere sa sebe radioaktivne materije za koje se znalo da se nalaze u vodi bazena. Ali, avaj, neko je uzeo ključ od kupatila. Njegovi drugovi su ga obrisali vatom, dali mu presvlaku i potražili pomoć iz Medicinske zaštite. Trebalo je sačekati da iz donjeg dela Instituta dođe specijalno vozilo i odveze Lukića do Medicinske zaštite. Još delimično mokar on tamo zatiče dr Zoru Žunić. Međutim, ona ga brzo napušta, jer je trebala da putuje. Dr Marko Ninković ne dozvoljava Lukiću da se istušira jer je ugruvan i ima podliv na butini. Kaže mu da mora da sačeka da ga pregleda lekar. A lekara ni od kuda. U stvari lekarka je bila tu i znala je ko je čeka, ali nije htela da dođe. Tek se ''pokrenula'' posle pola sata, pošto je čula da je direktor zapretio da će je otpustiti ako ne pomogne Lukiću. Konačno, po isteku jednog sata, Lukić se tušira, spira sa sebe aktivnost. Od ranije se znalo da voda iz bazena pretežno sadrži radioizotop cezijum-137 i da je njena aktivnost 90-100 Bekerela po mililitru. Pre tuširanja u medicinskoj zaštiti brojačkom sondom je ustanovljeno da najveća aktivnost Lukićeve kose na brojaču daje samo 0,45 impulsa/sek (prirodni fon je bio 0,12 imp/sek). Posle tuširanja aktivnost je spala na nivo fona, tj, na 0,12 imp/sek. U tri maha (jednom oko sat vremena i dva puta po pola sata) Lukić biva meren pomoću detektora aktivnosti celog tela (engl. Whole Body Counter). Kako sam saznao od direktora Instituta dr Zlatka Rakočevića, prve procene su da je aktivnost Lukićevog tela vrlo mala i da ona verovatno potiče od cezijuma-137. Konačni rezultati ovih merenja znaće se u ponedeljak 28. februara. Budući da sam i sam nekoliko puta dolazio u slične situacije i bio podvrgnut dekontaminacijama i merenjima aktivnosti (čak i pomoću detektora za određivanje aktivnosti celog tela, u Torontu, 1965. god.) mogu odgovorno da kažem da, ako su rezultati pomenutih merenja tačni (detektori ispravni i poštovana procedura u pogledu statistike merenja), Lukić nema razloga za strah za svoje zdravlje. Čak mislim da je zbog neprimerne reakcije štampe u vezi sa ovim događajem i raznim nestručnim savetima on mogao da ima mnogo više štete od stresa koji je doživeo, nego od zračenja. Da bi se umirio, savetovao sam mu da ponovi merenja aktivnosti i na drugom mestu, da pije dovoljno tečnosti i daje urin na merenje aktivnosti i da zamoli svoje drugove iz Vinče da odrede doze zračenja u vodi bazena u koji je upao. Međutim evo dobrih vesti od dr Zore Žunić. Ona je direktoru Instituta u Vinči danas (27. febr.) uputila e-mail u kome obaveštava dr Rakočevića da stručnjaci Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), Svetske zdravstvene organizacije (WHO) i iz Japana nude pomoć Lukiću ukoliko mu ona bude potrebna.
---------------------------------------------------------------------------------- Eto ponuda iz sveta. A sad da pričekamo kakvu ''ponudu'' Vinči može dati
naš resorni ministar za nauku dr Aleksandar Popović, kako bi počeo da se
rešava njen problem s nuklearnim otpadom. On se sigurno ne može rešiti
pomoću štapa i kanapa! Zahteva ozbiljan pristup i značajna materijalna
sredstva.
(27.04.2005.)
|
