|
Kada "zumiramo" širom Zemljinog globusa dobijemo uglavnom (ovo "uglavnom" možda i nije tako često kao što izgleda – mnogi gradovi su na snimku samo raznobojne fleke) sliku relativno zadovoljavajućeg kvaliteta, sa rezolucijom koja nam omogućuje da sasvim dobro vidimo kuće, ulice i sportske terene. Negde blizu donje lestvice prepoznavanja, kao zgodan marker, su automobili. Automobili obično imaju oko 2,5 – 3 m dužine i kao "pljosnati" objekti, jednobrazne, reflektujuće površine, vrlo su zahvalni za uočavanje iz ptičje perspektive. Mnogo je teža stvar sa ljudima. Ljudi su mnogo manji "objekti" a uz to, za razliku od većine živih bića, još se i kreću na dve noge što drastično smanjuje njihov odraz. Stoga su još prvi "vazdušni izvidjači" tragali za senkama na tlu i tako "čitali" da li je šarena mrlja čovek ili žbun. Dok nisam na ovu jednostavnu činjenicu obratio pažnju često sam se pitao kako je moguće da na trotoarima, pored bazena i u parkovima nema nikoga, pa gradovi izgledaju sablasno opusteli kao nakon biološkog rata. Ipak, ono što me na koncu zanima je sledeće – da li je ovo što se nalazi na priloženim fotografijama vrh onoga što Google Earth u ovom trenutku može da pruži? I koji je najsitniji predmet trenutno moguće uočiti? (neračunajući belu isprekidanu liniju na autoputu, recimo). Da krenemo sa malom galerijom: Ko zna – možda ćemo biti u prilici za koju godinu da imamo onu privilegiju koju sada imaju samo vojni stručnjaci. Oni su još krajem 60-tih bez problema mogli da raspoznaju činove na ramenima oficira ili da utvrde koje dnevne novine čita kakav penzioner u parku. Kada se to konačno desi možda ćemo reći kako je i poslednja iluzija o privatnosti konačno savim iščezla, a možda će nam vrlo brzo i to postati samo još jedna dosadna novatorija. (15.08.2008.)
|
|