| događaji |
|
SVEMIRSKI JAHAČI |
|
Vaši komentari |
|
Evropski i Američki naučnici već izvesno vreme ozbiljno razmatraju mogućnost korišćenja manjih nebeskih tela Sunčevog sistema kao svojevrsnih "prirodnih kosmičkih brodova". Začeci razmišljanja na tu temu su verovatno stari koliko i čovečanstvo - nekada su ljudi u bajkovitim pričama "putovali" koristeći zvezde-repatice itd. (Kao što znamo i Zemlja je jedan takav "brod" stoga smo i svi mi želeli mi to ili ne, njeni "astronauti" kako je to jednom lepo primetio inžinjer Milivoj Jugin).
| Kliknite na ilustraciju |
 |
| Slika 1 |
Ono što je tehnički u ovom trenutku sasvim moguće je slanje robotskih uređaja na neki od asteroida čija je putanja takva da prolazi većim delom Sunčevog sistema i omogućuje njegovo konstantno istraživanje. Dakle, u prvoj fazi, koja je sasvim ostvariva u narednih par decenija, moguće je očekivati da neki od asteroida dobiju trajnu automatsku posmatračku stanicu, opremljenu nuklearnim generatorom i solarnim kolektorima. Ova stanica bi posedovala optički teleskop i druge uredjaje, kao na primer aparate za praćenje promena pritiska solarnog vetra itd. Bila bi to tako reći "kosmička meteorološka stanica" koja bi slala podatke iz različitih delova našeg sistema dok njima putuje. Zamisao je u osnovi neka vrsta kosmičkog "auto-stopa". Da li je moguće u sve to uključiti i ljude? U nekoj bližoj budućnosti to ne treba očekivati jer je u odnosu na slanje jedne robotske stanice problem slanja ljudske posade i možda čak izgradnja kakve baze, za duži boravak, skopčan sa toliko nopoznanica da trenutno izgleda nepremostiv. Ali kada se to sve reši (pa makar i kroz 50-60 godina) možda će na nekoj lutajućoj svemirskoj gromadi biti baza poput ove na slici 1.
| Kliknite na ilustraciju |
 |
| Slika 2 |
Upoznajmo jednog od potencijalnih "kandidata". Otkriven je 1939. godine i nazvan Ikar (Icarus). Takvo ime mu je dato s dobrim razlogom - on zaista "prlji krila" jer spada u one planetoide koji se najviše približavaju Suncu. Grupa planetoda kojoj i Ikar pripada naziva se po Grčkom bogu Apolonu. Tu grupu čine i asteroid Adonis (otkriven 1932. godine) i Hermes (1937) koji prilazi Zemlji na samo 580.000 km! No, vratimo se Ikaru (slika 2). Astronomi relativno dobro poznaju ovo malo nebesko telo. On je zaista nešto posebno. Njegov perihel je na 0,186 AJ ili 28 miliona kilometara. Dolazi čak iza Merkurove orbite, a ekscentricitet njegove putanje uznosi 0,83. To znači i da može da se dosta zagreje. U perihelu subsolarna tačka ove kamene gromade (dijametar asteroida iznosi oko 1 km) usija se do 800 K. Period rotacije tela iznosi 2,273 h. Bazu na Ikaru najbolje bi bilo postaviti ispod površine i tako zaštititi od svih vrsta Sunčeve radijacije. Treba reći još i ovo, da se Ikar Zemlji približava na 6000.000 km, a u afelu se nalazi čak iza Marsove putanje!
