Istorija astronomije obiluje otkrićima različitih nebeskih tela. Među ovim otkrićima bilo je i objekata koji nikada više nisu posmatrani ili za koje je utvrđeno da su bili samo varka. Ovaj članak će se u nekoliko nastavaka baviti nekim od tih “otkrića”.

Planeta X

Džon Kouč Adams je 1841. počeo istraživanja velike razlike u kretanju Urana, a 4 godine kasnije istu pojavu je počeo da istražuje i Urban Le Verier. Adams je predstavio moguće uzroke ovoj pojavi, sumnjajući da je ova devijacija uzrokovana gravitaciojm nepoznate planete. On je pokušao ove svoje rezulate da predstavi Griničkoj opservatoriji, ali nisu hteli da ga saslušaju obzirom da je bio mladi naučnik. Sa druge strane Le Verier je svoje rezultate prezentovao 1846., ali u Francuskoj nije bilo uslova za dalja proučavanja, pa je zato prešao na Berlinsku opservatoriju, gde su iste godine Gale i d'Arest‚ otkrili Neptun. Danas su i Adams i Le Verier podjednako dele zasluge za otkriće Neptuna.

Međutim, nedelju dana po otkriću Neptuna, Le Verier je objavio da i dalje postoji mogućnost da je tamo još neka planeta. Oktobra iste godine otkriven je i Triton, satelit Neptuna, pa je mogla da se odredi masa ove planete, za koju se ispostavilo da je 2% veća od one koja je očekivana na osnovu perturbacija Uranove orbite. Sve je ukazivalo na to da su na Uran imale uticaj dve planete. Pored toga je i orbita Neptuna bila primetno drugačija od očekivane na osnovu prethodnih proračuna.

Zatim je usledilo nekoliko posmatranja nepostojećih referentnih zvezda, što je sve navodilo na zaključak o postojanju još jedne planete. Prvi ozbiljan rad na otkrivanju trans Neptunskih planeta je započet 1877. godine. Dejvid Tod je koristeći grafički metod analizirajući neslaganja Uranove orbite sa teorijskim proračunima, izračunao osnovne podatke: velika poluosa 52 AJ, period 375 godina, magnituda manja od 13. Longituda za godinu 1877,84 je 170 stepeni sa greškom od 10 stepeni, a inklinacija je 1,40 i longituda uzlaznog čvora je 103 stepena.

Usledio je period u kojem su naučnici na razne načine objašnjavali šta se nalazi iza Neptuna – komete ili planete.

Dva najstudioznije priređena predviđanja transneptunskih obejkata, bila su: «A search for planet beyond Neptune» (Pikering, 1909.) i «Memoir on a transp-Neptunian planet» (Persival lovel, 1915.). Oni su se bavili istom temom, ali sa različitim pristupom, a dobili su i različite rezultate.

Pikering je koristeći grafičku analizu dobio sledeće rezultate za planetu O – udaljenost od 51,9 AJ sa periodom od 373,5 godina, dva puta veća masa od Zemljine, i magnitude 11,5 – 14. Pikering je takođe pretpostavio postojanja još drugih trans Neptun planeta u narednih 24 godine. Sve u svemu Pikernig je od 1908. do 1932. predložio postojanje sedam hipotetičkih planeta – O, P, Q, R, S, T i U.

Konačno usledilo je otkriće objekta koji je kasnije dobio naziv Pluton.

Međutim podaci koji opisuju ovu planetu nisu bili dovoljni da objasne sva odstupanja u orbitama Neptuna i Urana. Zato je potraga nastavljena. Do današnjih dana naučnici nisu stali, pa je otkriven veliki broj asteroida, među kojima i neki malo većia (npr. Sedna).

Da li je otkrićem Plutona i asteroida završena potraga za planetom X? Pa verovatno nije, jer je potraga za ovom planetom postala ne samo stvarana potraga za nekim većim objektom iza Neptuna već i prava metafora za nova otkrića.