|
Iduci tragom starih zapisa saznajemo da se zvezde padalice koje danas zovemo Leonidi osmatraju vise od hiljadu godina. Samo, u proslosti se ovaj nebeski vatromet nije desavao oko 17. novembra kao danas vec u neko drugo vreme. To je stoga sto se cvorovi komete Tempel-Tuttle krecu u ravni ekliptike (suprotno od smera kretanja komete), a kako se meteorski pljusak dogadja kad je Zemlja blizu (silaznog) cvora komete to se i pljuskovi takodje polako pomeraju u kalendaru. Tako su narodi u desetom veku ovaj nebeski vatromet posmatrali sredinom oktobra. U XVI veku, u vrme Sekspira, Spanske armade i Otomanske imperije, Leonidi su imali hepening krajem oktobra, a u ovom veku - to vec znate i sami. 901. Izgleda da je najstariji zapis o Leonidima sacinjem u Egiptu 901. godine. Kometa Tempel-Tuttle je prosla svoj perihel 28. septembra 901, a 26. oktobra te godine zvezde su pocele da padaju (po nekim racunima u pitanju je greska u ovom datumu jer je pljusak trebalo da bude 12 dana ranije). Nebesa su bila ispunjena zvezdama koje su padale na istok, zapad, jug i sever - kaze se u egipatskom spisu - Niko nije mogao da gleda u nebo zbog tako velikog broja zvezda padalica. 902. A godinu dana kasnije u drugom zapisu se kaze da je umro kralj Ibrahim ben Ahmet, a iste noci nebo se ispunilo brojnim zvezdama koje su se kratale kao da su izbacene kroz atmosferu iz jedne tacke i zatim se obrusavale dole kao kisa. Bio je to pljusak Leonida iz 902. 1201. Zatim se redjaju svedocanstva o zvezdama padalicama iz 931, 934. itd. U XIII veku muslimanski istoricari govore o pljusku meteora iz sredine oktobra 1202. Zvezde su se uznemirile i letele su kao roj skakavaca. To se nastavilo do zore, ljudi su bili prestraseni i panicno su se molili. 1366. U jednoj portuglaskoj hronici stoji da su se 23. oktobra 1366. na nebu zvezde pokrenule tako kako jos niko od ljudi nije ni video ni cuo do tada. Nakon ponoci sve zvezde su krenule od istoka ka zapadu, prvo zajedno, a zatim su jedne posle u jednom, a druge u drugom pravcu. Onda su padale sa neba u tako velikom broju i tako tesno zbijene da su blizu tla bile ogromne i uzarene, a nebo i vazduh su izgledali kao da su u plamenu i cak se cinilo da ce se i zemlja zapaliti. Oni koji su to videli bili su ispunjeni velikim strahom i uzasnuti, bili su zaprepasteni, posmislili su da su svi vec mrtvi i da je kraj sveta dosao.
Te godine u noci izmedju 12. i 13. novembra nad severnom Amerikom pljusak je bio izuzetn jak. Nebo je gorelo od meteora. To je izazvalo razlicite, cesto vrlo burne, pa i histericne reakcije. Govorilo se o sudnjem danu, o propasti sveta. Te noci niko nije spavao, ili zbog glasnog uzbudjenja suseda ili zbog jake svetlosti sa neba. Neki bolidi su bili toliko svetli da su na zemlji pravili senku. Cinilo se da su zvezde prekrile krovove kuca. Ljudi su pruzali ruke da ih uhvate. I naravno, mnogi su govorili o sudnjem danu. Culi su se kriciu uzasa i zapomaganje. [levo je ilustracija meteora iz 1833.] U to vreme nije se jos pouzdano znala priroda meteora i bile su u upotrebi mnoge teorije, neke sasvim fantasticne. U stampi su se pojavila tumecenja da meteori nastaju od isparenja smrznutih biljaka, ili da juzni vetrovi donose naelektrisan vazduh koji se u dodiru sa jutarnjom hladnocom osolobadja... itd.
1866. Tako je misterija meteora pocela da se resava. Zatim je odredjen radijant Leonida i to je bilo prvo precizno odredjivanje radijanta meteora uopste. Olbers je utvrdio da Leonidi imaju period od 33 ili 34 godine, a onda su dosli Leonidi 1866. sa od 2000 do 5000 meteora na sat, pa Leonidi 1867. i 1868. koji su isto bili vrlo bogati. Ta sedma decenija XIX veka bila je znacajna za dalja saznanja o meteorima. 1865. otkrivena je kometa Tempel-Tuttle, a dve godine kasnije Skjapareli je uocio podudarnost izmedju perioda ove komete i aktivnosti Leonida (slicno i nezavisno jedan od drugog su zakljucili i Peters i Opolcer). Sada se vec znalo dosta: period maksimalne aktivnosti Leonida, radijant i poreklo. To je bilo dovoljno za dalje detaljne i pouzdanije prognoze. 1899. Po tim prognozama 1899. je bila godina Leonida, godina kada ce se nebo pretvoriti u vatromet i astronomi su je s nestrpljenjem cekali. Objavili su prognozu u stampi i uopste naveliko su pricali o Leonidima koji ce zapanjiti svet 1899. I sve je pocelo dobro. Prve znake povecane aktivnosti Leonida nagovestila je 1898. kada je casovna zenitna frekvencija bila 50-100. A onda je dosao novembar te 1899. i - nije se dogodilo nista. Ili skoro nista. Maksimalna frekvencije je bila 14. novembra - oko 40 meteora. Bilo je to veliko razocarenje. Kasnije je medjutim utvrdjeno da je meteorska struja pretrpela odredjeno izoblicenje pod uticajem Jupitera i Saturna sa kojima je bila u bliskom kontaktu 1898. odnosno 1870. Zbog ovoga rastojanje Zemlje od meteorske struje bilo je duplo vece nego 1866. (Leonidi su bili 0,0117 a.j. blize Suncu nego Zemlja). 1966. Sve ono sto su propustili da urade ranijih godina Leonidi su nadoknadili 17. novembra 1966. obilnim pljuskom koji ulazi u istoriju kao jedan od najjacih. Procenjuje se da je te godine maksimalna frekvencija bila 2400 meteora u minutu ili 144 000 na sat (po nekim procenama i do milion na sat)! Deveta decenija je donela nova iskustva i nova saznanja. Predlozeni su novi modeli, a 1981. napravljena je obimna studija o odnosu Komete Tempel-Tuttle i Leonida. Po jednoj teoriji vecina izbacenih cestica prasine zaostaje iza komete i odlazi sa spoljne strane njene orbite sto protivreci do tada vladajucem misljenju da su meteori produkt gravitacije - cestice gasa i prasine izbzcene pod uticajem gravitacije Sunca. Nova teorija tvrdi da planetarno ometanje i pritisak radijacije imaju vecu ulogu nego prosto izbacivanje ovih cestica. Dalje se kaze da su veliki meteorski pljuskovi Leonida moguci 2500 dana pre i nakon sto kometa stigne u perihel ali samo ako kometa prodje blize od 0,025 a.j. unutar ili 0,010 a.j. izvan Zemljine orbite. Po toj teoriji optimalni uslovi za pljusak su u godini 1998. i 1999. 1998. A 1998. je donela astronomima novo iznenadjenje. Leonidi su poranili oko 16 sati i maksimum je bio, ne u zapadnoj Aziji kako se predvidjalo, vec u Evropi. Maksimalan broj meteora je bio od 200 do 300, mada ih je u jednom kratkom periodu bilo i vise - preracunato u sate oko 2000. Sta ce nam doneti 1999. godina?
|
1833.
U
novije vreme veliko
uzbudjenje Leonidi su doneli 1833. godine. Svojom silinom zaplasili
su milione ljudi, ali s druge strane sa njima
pocinje da se rasvetljava misterija padajucih zvezda. 
A pojavilo se i
misljenje koje ce se kasnije pokazati kao tacno. Gotovo tacno. Denison
Olmsted, americki univrzitetski profesor je vise nedelja prikupljao
podatke o ovom pljusku i januara 1934. objavio svoju teoriju po kojoj
meteori vode poreklo od oblaka cestica iz svemira. [Na slici desno je
profesor Olmsted]
oktobar 99.