nastavak

PLANETA

Uhvatiti i osmatrati Merkur teleskopom je probelmatično kako za amaterske astronome, tako i za profesionalne. Lako je pronaći i osmatrati planete koje su dalje od Sunca nego Zemlja, planete kao Mars, Jupiter ili Saturn koje su često vidljive tokom cele noći, ali za osmatranje Venere i Merkura, potrebno je gladati u pravcu Sunca. Venera je ipak povoljnija za osmatranje jer je veoma sjajna i često dovoljno udaljena od Sunca na jutarnjem ili večernjem nebu, ali Merkur je čuven po neuhvatljivosti i opasnosti osmatranja zbog blizine Sunca čija bi svetlost kroz teleskop trajno oštetila retinu u oku i dovela do slepila.

Merkur nikada nije fotografisan teleskopom Habl jer bi Sunčeva svetlost oštetila elektroniku teleskopa. Godišnje se samo 30-40 dana može osmatrati Merkur, kada je dovoljno udaljen od Sunca. Od ovih 30-40 dana treba oduzeti oblačne dane kada je osmatranje nemoguće.

Merkur nije težak samo za osmatranje. Veliki izazov sa kojim se suočava Nasina nova "Messenger" misija je kompenzacija za Sunčevo ogromno gravitaciono povlačenje. Lansiranje rakete ka Merkuru je slično trčanju nizbrdo i zatim pokušaju naglog zaustavljanja. NASA zato planira da Veneru upotrebi kao kočnicu, koristeći njeno gravitaciono polje koje bi trebalo da zadrži "Messenger" od prolaska pored Merkura i ulaska u orbitu oko Sunca. Ako sve bude išlo po planu, naučnici će imati orbiter oko najunutrašnjije planete jula 2009. godine. Vreme za ovaj poduhvat nije moglo biti bolje.

Kako astronomi nalaze sve više planeta u drugim solarnim sistemima, oni moraju saznati i više o Merkuru da bi bolje razumeli te solarne sisteme. Do sada naučnici su uspeli da  detektuju samo velike gasovite planete u drugim sistemima, koje orbitiraju veoma blizu matične zvezde. Bolje razumevanje našeg solarnog sistema će nam takođe omogućiti uvid u postojanje manjih planeta u tim drugim solarnim sistemima.

Mnogo ljudi smatra da je Mars najbolje mesto za traženje vanzemaljskog života, ali Merkur bi mogao sakrivati tajne koje bi imale veći značaj od izučavanje Marsa.

Merkur se na kratko pojavljuje uveče, kao mala sjajna tačka skoro na samom horizontu. Osmatrači su, prvo golim okom, a zatim i teleskopima, radarima i drugom opremom otkrili čudne činjenice o ovoj planeti koja se krije u sjaju Sunca.

orbita

Kao prvo, orbita Merkura je jako eliptična, tako da planeta prolazi na oko 49 miliona kilometara od Sunca u perihelu, dok u afelu Merkur prolazi na 75 miliona kilometara od Sunca. Dalje, Merkur kompletira jednu orbitu oko Sunca za samo 88 Zemaljskih dana. Trece, Merkuru treba 58,6 Zemaljskih dana, ili tačno dve trećine orbite, da se okrene jednom oko svoje ose. Kombinacija ovog kretanja ukazuje da jedan dan na Merkuru, od izlaska Sunca do zalaska Sunca, zahteva tri pune rotacije i dve orbite, ili 176 Zermaljskih dana. Merkur i Venera su jedina dva poznata sveta na kojima dan traje duže od godine.

Merkurova izuzetno eliptična orbita samo još više komplikuje stvari. Zamislite da stojite na Merkurovom ekvatoru u samu zoru i u vreme kada je Merkur u najudaljenijoj tački od Sunca u svojoj orbiti. Temperatura bi bila 150° C ispod nule, dok bi do sredine jutra porasla na podnošljivijih 27° C. Sredina jutra bi na Merkuru došla posle 22 Zemaljska dana. Do podneva, koje dolazi 44 Zemaljskih dana kasnije, Merkur bi bio u perihelu i Sunce bi bi izgledalo dva do tri puta veće nego gledano sa Zemlje. Temperatura na planeti tada dostiže 430° C. Iako je Sunca u to vreme 11 puta sjajnije nego na Zemlji, nebo, u nedostatku atmosfere, je potpuno mračno. Sve ovo je tek početak.

Zbog dvotrećinske sinhronizovanosti između perioda rotacije Merkura i obilaska njegove orbite, Sunce ima neke svoje trikove na nebu. Na primer, ako bi vaš dan na Merkuru započeo kada je planeta u afelu, Sunce bi izlašlo na istoku, zatim bi malo "lebdelo" u mestu, čak krenulo nazad, zatim bi pononovo krenulo na zapad i zašlo.

____________________________

U sledećem broju AM:

Merkurove ekscentričnosti su poznate kroz vekove. Zapisi o Merkuru postoje još od pre nove ere u Mesopotamiji i Kini. Pojedini spisi starih Germana poistovećuju ovu planetu sa "Wodenom", koji je poznatiji kao skandinavski "Odin". Galileo Galilej i Thomas Harriot su testirali svoje teleskope posmatranjem ove planete. Ipak, tek krajem prošlog veka astronomi počinju da uviđaju da Merkur nije čudan samo svojom pojavom već i svojim sadržajem. Osmatranja sa Zemlje otkrivaju Merkurovu veliku gustinu nakon čega su se mnogi astronomi zapitali da li nam nedostaje nešto osnovno u našem shvatanju formiranja Sunčevog sistema?