UVOD

Jedna od najiznenađujućih činjenica o Merkuru je da površina ove planete i nije tako negostoljubivo mesto. Zbog toga što jedan dan na Merkuru traje 176 Zemaljskih dana, termometar se na Merkuru veoma sporo penje nakon izlazka Sunca. Astronauti pristigli na Merkur pre zore bi mogli završiti svoj posao i otići sa površine planete pre nego što podnevne vrućine započnu. U neprekidno zasenjenim kraterima na Merkurovim polovima možda postoje i deponije vodenog leda, koje bi mogle biti ključni izvor kiseonika i vodonika astronautima i poslužiti kao gorivo njihovim raketama.

Sve do nedavno niko nije mogao ozbiljno ni da pomisli da je slanje astronauta na planetu najbližu Suncu uopšte moguće.

Sama ideja o slanju astronauta na Merkur nas podseća na ekstremne granice čak i najboljih mašina koje čovek može izraditi. Većina ljudi je nedavno u frustrirajućoj neverici vrtela glavom kada je Nasina "Jet Propulsion Laboratory" (JPL) objavila da će Mars roveru "Spirit" trebati dani ako ne i nedelje da se pripremi za silazak sa platforme lendera. Prvo je trebalo rastegnuti "noge", izvući točkove, zagrejati i testirati elektroniku. A vazdušni jastuci koji su zaštitili rover pri spuštanju, su blokirali "Spiritovu" prednju silaznu rampu, usled čega je rover bio skoro nepokretan. Koliko je samo vremena trebalo roveru da se okrene za 120 stepeni na lenderu i isplanira alternativni silazak sa platforme.

Nakon toga stvari su postale još gore. Spiritov softver nije radio kako treba i rover se "zamrzao" u zaštitnom modu jedva sposoban da komunicira sa inžinjerima u JLP, dok su mu se baterije svake noći praznile. Srećom, NASA je poslala dva rovera na Mars i taj drugi, "Opportunity", je krenuo u istraživanje bez problema.

I pored pomenutih problema Mars roveri su ogroman uspeh, tim pre sto je "Spirit" popravljen i što sada besprekorno funkcionise. Ali svi ti problemi jasno ukazuju da i posle 50 godina iskustva u programiranju kompjutera, mi još uvek ne možemo stvorimo  robotizovanu mašinu koja misli sama za sebe i koja se nosi sa ovakvim navigacionim problemima koje bi čak i petogodišnje dete sa lakoćom rešilo.

Sve svemirske letelice i sonde, bez razlike da li je u pitanju Cassini na putu ka Saturnu, roveri na površini Marsa ili Messenger koji se priprema u posetu Merkuru, nezamislivo zavise od inteligencije koja im se upućuje sa Zemlje u obliku instrukcija, kojima kada je  na primer u pitanju Mars treba 16 minuta da stignu do rovera. Količina snage ljudskog mozga koja je potrebna da bi se upravljalo robotom na daljinu je prevelika. Dovoljno je samo pogledati kontrolnu prostriju JPL-a gde je potrebno čak 12 inžinjera i naučnika da kaže roveru, koji se kreće brzinom od 30 metara na čas šta da uradi sledeće.

Svemir je opasno mesto za ljude, to je tačno, ali svi navedeni razlozi jasno govore zašto se mnogi slažu sa predsednikom Bušom u jednom: "Šaljimo ljude gore".

======================

U sledećem broju AM:

Merkur je čuven po neuhvatljivosti i opasnosti osmatranja zbog blizine Sunca čija bi svetlost kroz teleskop trajno oštetila retinu u oku i dovela do slepila. Merkur nikada nije fotografisan Habl teleskopom zato što bi sunčeva svetlost oštetila elektroniku teleskopa.

Godišnje se samo 30-40 dana može osmatrati Merkur, kada je dovoljno udaljen od Sunca. Od ovih 30-40 dana treba oduzeti oblačne dane kada je nemoguće osmatranje.

======================