Ekspedicije za osmatranje tranzita u 18-om veku su zaista bile impresivan poduhvat. Preko 120 posmatrača sa 62 različita osmatračka mesta po celom svetu su pratili tranzit 1761. godine, dok je tranzit 1769. godine zabeležilo 138 osmatrača sa 63 osmatračka mesta.

Nakon što su rezultati osmatranja objavljeni, astronomi su ih iznova i iznova pregledavali, pokušavajući da pronađu najbolju vrednost.

Za ekspedicije tranzita 1761. godine raspon solarne paralakse je bio od 8,3" do 10,6", što je mnogo više od očekivanog. Taj raspon je smanjen rezultatima tranzita 1769. godine, gde se vrednost kretala od 8,43" do 8,80".

Francuski astronom Lalonde je kombinovao podatke oba tranzita dobivši raspon od 8,55" do 8,63", što je odgovaralo udaljenosti od 153 miliona kilometara (manje-više jedan milion kilometara). Halley je bio uveren da će ovaj metod proizvesti preciznost u odnosu od 1/500, tako da je ovo odstupanje u faktoru tri puta većem od očekivanog, bilo izuzetno razočaravajuće.

Mnoge publikacije su objavljene sa vrednostima dobijenim sa različitih osmatračkih mesta. Ali tek je matematičar Karl Friedrich Gauss našao metod kojim su se podaci mogli pouzdano analizirati. Ovaj metod je iskoristio Johann Encke, tokom 1824. godine, dobivši vrednost od 8,5776" za oba tranzita što je odgovaralo udaljenosti od 153,4 miliona kilometara.

Ova vrednost je opstala četvrt veka, sve do novog izračunavanja o kretanju Meseca što je ukazalo da je ova vrednost prevellika. Solarna paralaksa je zbog toga morao biti iznova merena.

***

 U sledećem broju:

ZAKLJUČAK O EKSPEDICIJAMA 18-OG VEKA