Evropa je drugi po redu od četiri velika Jupiterova meseca. Zbog svojih velikih specifičnosti u odnosu na sve ostale prirodne pratioce u celom Sunčevom sistemu, Evropa izaziva veliko interesovanje astronoma i naučnika širom sveta, tokom stotine godina od Galilejovog otkrića. Prvi snimci koje je načinila američka misija Vojadžer po mnogo čemu su pokazali da je Evropa jedinstven zbog vrlo glatke površine, što mu daje blistavo narandžastu boju i to ga čini jednim od najsjajnijih satelita u Sunčevom sistemu. Glatka površina dolazi od debele ledene kore, koja je vrlo malo izbrazdana i sa vrlo malo kratera u odnosu na ostale Jupiterove pratioce. Pretpostavlja se da Evropa ima jezgro od gvožđa, nikla, kamena, koje je opasano velikom količinom vode i debelim prekrivačem od ledene kore debljine 75-100 km, i srednjom površinskom temperaturom od oko -150°C.

Najsvežije, dragocene informacije o Evropi sakupila je, takođe, američka letelica Galileo, koja je kompletirala svoja izučavanja Jupitera i njegovih meseca, pre nego što je, prošle godine, namerno srušena na Jupiter.

Galileo misija je pokazala da bi Evropa mogla biti daleko od nekakvog "raja" od leda i vode, gde bi se moglo tragati za vanzemaljskim tragovima života. Naprotiv, Evropa bi mogla biti nebesko telo prekriveno jakim korozivnim kiselinama i vodonik-peroksidom (hidrogen), što bi moglo da spreči ili uništi postojanje bilo kog oblika života. Naučnici koji su ovo otkrili, nisu sigurni da li su korozivne hemikalije samo lagana prašina na površini Evrope ili su bitna komponenta njenih ledom prekrivenih okeana. Drugi problem u vezi sa potragom života na Evropi je otkriće da bi led mogao biti mnogo deblji nego što se ranije pretpostavljalo, što bi veoma otežalo dalja istraživanja.

Najnovija zapažanja, navode na zaključak, da je Evropa jedna kilometarska, zamrznuta ledena kora koja pokriva slane okeane i da svetlost koja se odbija sa mesečeve ledene površine u sebi sadrži spektralni otisak vodonik-peroksida i jake kiseline, možda blizu pHO. Naučnici nisu sigurni, da li je to samo tanka površinska prevlaka ili hemikalije potiču iz okeana koji se nalazi ispod debelih naslaga leda. Svakako izgleda da je vodonik-peroksid, koji je pronađen, ograničen samo na površinu, pošto se on formira kada čestice velikog naboja, koje su uhvaćene u Jupiterovu magnetosferu, udaraju u molekule vode na Evropi. Za deo kisele komponente, koja je otkrivena na zaleđenoj površini Evrope, misli se da je sumporna kiselina. Po rečima Roberta Carlstona iz NASA-ine laboratorije za mlaznu propulziju (Pasadena), u 80% ledene površine nalazi se koncentrovana sumporna kiselina i to je samo jedna glazura-prevlaka koja je nastala bombardovanjem visokoenerggetskih čestica po atomima sumpora, koji su verovatno dospeli erupcijama vulkana sa Io, drugog Jupiterovog Meseca.

Drugi naučnici misle da kiselina potiče iz Evropinih unutrašnjih okeana. Tom McKord, sa instituta u Winhrop-u, Vašington, naglašava da se velika koncentracija kiseline nalazi u oblastima pukotina na površini kroz koje je sadržaj ispod ledenog okeana bio izbačen na površinu i tu se zaledio. Zatim, da te kiseline potiču od soli iz okeana koji se nalazi ispod debele kore leda, uglavnom magnezijuma i natrijum sulfata, te, da je intenzivna površinska radijacija prouzrokovala hemijsku reakciju, koja je stvorila tanku površinsku ledenu koru koja sadrži visoki procenat sumporne kiseline, kao i drugih komponenata sumpora.

Jeff Kargel, sa američkog Geološkog instituta u Flagstaff-u Arizona, veruje da sumporna kiselina potiče direktno iz okeana i da je Evropino jezgro stenovito sa vulkanima koji se nalaze na dnu okeana, koji su, prilikom svojih erupcija, izbacili sumpor, koji sadrži i komponentu kiseonika i stupajući u reakciju sa okeanskom vodom formirao sumpornu kiselinu.

Ove pretpostavke nameću zaključak da, ako su površinski sulfati nastali od vode koja se nalazi duboko ispod ledene kore, okeani na Evropi mogli bi biti mora sumporne kiseline, što bas i nije dobra vest za opstanak života, jer jaka kiselina uništava organske materije. Mada neke zemaljske vrste bakterija opstaju u sredinama gde je pH toliko nizak da je gotovo ravan nuli.

Nada da se u nekoj budućoj misiji može izvršiti istraživanje okeana, u pogledu postojanja znakova života, na žalost je sve manja, pošto izgleda da je Evropa mnogo "brdovitija" nego što se mislilo. Paul Schenk sa "Lunar Planetary Institute" pronašao je da su tamne tačke na površini u suštini depresije od 350 metara, koje se nalaze u blizini uzvišenja visokog 900 metara, što daje ukupnu visinu planine od 1250 metara. Za postojanje ovolikog ispupčenja, on je izračunao da bi debljina leda morala biti između 10 do 30 kilometara, što će biti nesavladiva prepreka za bilo koju sondu koja bi pokušala da dođe do tečnog dela.

Međutim, naučnici se nadaju da će doći do mnogo više podataka od onih koje je prikupio Galileo. Njegova merenja obuhvatila su samo mali deo površine Evrope, a mnogo više podataka prikupljeno je okolnim posmatranjem i osluškivanjem pozadinske buke niske rezolucije.

NASA planira da pošalje, negde oko 2012. godine, "Jupiter Ice Mun Orbiter"- Orbiter za Jupiterov ledeni mesec, koji bi bio opremljen boljim spektrometrima veće rezolucije i čak možda da se spusti i lender. Ako se površina sastoji od zaleđene sumporne kiseline, sletanje ne bi predstavljalo neki problem. U slučaju da se otopi i postane tečna, kiselina bi pojela sav materijal od koje bi budući lender bio napravljen. To bi verovatno dovelo do odlaganja slanja i sonde koja bi mogla da se probije kroz površinski sloj leda, kako bi ispitala sastav okeana koji se nalazi ispod.