Uz nekoliko izuzetaka svi sateliti mogu se podeliti u tri grupe od kojih svaka ima različito poreklo nastanka.

1. Najbliži planeti su mali tzv. prstenasti sateliti prečnika od 20 do 200 kilometara. Zovu se prestenasti jer se kreću unutar prstenova planeta i imaju aktivnu ulogu u njihovom kreiranju. Većina ih je otkrivena u vreme prolaska letelica Vojadžer pored planeta u periodu od 1979. do 1989. godine. Svi ovi sateliti se veoma teško mogu osmatrati sa Zemlje.

2. Drugu grupu čine veliki tzv. 'pravilini' sateliti. Oni imaju gotovo kružne orbite koje leže u ekvatorijalnoj ravni planete ili blizu nje i čini se da su formirani u protoplanetarnom disku u sam osvit Sunčevog sistema. Tačnu granicu između ove i prethodne grupe satelita je teško povući. Računa se da u drugu grupu spadaju sateliti koji se nalaze na udaljenosti od oko 2,5 prečnika planete.

3.Treća grupa satelita, tzv. 'nepravilini sateliti', se nalazi na najvećoj razdaljini od planete. U zadnje vreme broj novootkrivenih satelita odve grupe se znatno povećao. Generalno gledano sateliti ove grupe su mala tela prečnika od 2 do 200 km. Kreću se u vrlo ekscentričnim orbitama koje imaju velik nagib, inklinaciju, prema orbiti matične planete.

Jupiterovi sateliti

Jupiterovi sateliti (na crtežu su ucrtani samo veći sateliti)

Unutrašnji pravilni sateliti Jupitera

Pravilni sateliti Jupitera imaju male, kružne orbite sa malom inklinacijom. Ovi objekti su najverovatnije formirani u disku prašine i gasa u vreme formiranja Jupitera. U ovu grupu spadaju i Galilejevi sateliti od kojih su neki veći od planeta Merkur i Pluton. Unutrašnji sateliti imaju tako slabu gravitaciju da gube materijal u bombardovanju meteorita. Od tog materijala stvara se prsten prašine oko Jupitera.

Nepravilni sateliti Jupitera

Tokom proteklog veka astronomi su počeli da otkrivaju sve više tzv. nepravilnih Jupiterovih satelita. Prvi, Himalia (prečnika 150 km) je uočen 1904. na fotografskoj ploči, a ostali od kojih neki imaju prečnik od svega nekoliko kilometara, pa i manje od toga, nađeni su uz pomoć moderne sofisticirane opreme (CCD uređaja). Sva ta otkrića govore da oko Jupitera kruži veliki broj kamenih satelita, verovatno na stotine većih od jednog kilometra u prečniku.

Četrnaest satelita ove grupe imaju orbitalni poluprečnik veći 300 puta od poluprečnika Jupitera (20.000.000 km) i inklinaciuju od oko 150 do 160 stepeni i kreću se retrogradno (tj. suprotno od smera rotacije Jupitera).

Pet satelita imaju orbitalni poluprečnik od oko 150 Jupiterovih poluprečnika (11.000.000 km) i inklinaciju od bilu 30 stepeni, a kreću se u direktnom smeru (u smeru rotacije Jupitera).

Jedan satelit (S/2000 J1) ima poluprečnik orbite od blizu 100 Jupiterovih poluprečnika (7.000.000 km) i inklinaciju od 45 stepeni.

Poreklo nepravilnih sateilta

Orbite Jupiterovih satelita

Nepravilni sateliti su najverovatnije otrgnuti iz svojih heliocentričnih orbita još u ranom stadijumu periodu Jupitera. Ključni dokaz za tu teoriju je retrogradno kretanje ovih satelita (tj. kretanje suprotno od smera rotacije Jupitera). Međutim, treba imati na umu da nije tako jednostavno da Jupiter ili bilo koja druga planeta zarobi neki objekat i otrgne ga iz njegove heliocentrične orbite. Za tako nešto bilo je nužno da se nešto inicijalne energije heliocentričog objekta izgubi da bi Jupiter mogao da ga zarobi. Ali poreklo tog gubitka energije nije poznato. U danjašnje vreme ne postoji izvor takvog rasipanja tako da je zarbljavanje satelitua u sadašnje vreme gotovo nemoguće. Postoji teorija po kojoj je Jupiter u svom mladom dobu imao nadutu atmosferu koja se širila iznad vrhova oblaka današnje planete. Trenje sa tom atmosferom moglo je da zarobi telo koje je kružilo oko Sunca. U prilog ovoj teoriji ide i činjenica da većina satelita pripadaju grupi ili familiji satelita sa sličnim poluosama i inklinacijom. Verovatno su te familije bile formirane kada se inicijalno telo raspalo usled pritiska nastlog od udara sa tom ranom atmosferom.

(jun 2003.)

vrh