am@astronomija.co.yu

Sadržaj AM

U godini koja je upravo za nama, kojom je otpočeo XXI vek, ostavili smo iza sebe jedan krajnje specifičan “jubilej”: navršenje magične godine 2001. u kojoj su, davne 1968, Stenli Kjubrik i ser Artur Klark smestili svoju viziju “Svemirske odiseje”. O ovom slavnom filmu i njegovim raznolikim tumačenjima već je gotovo sve rečeno. Ovde bismo se ukratko osvrnuli na ono što predstavlja njegov ključni motiv – problem kontakta sa vanzemaljskim inteligentnim bićima, ili “prvog kontakta”. Da je kontakt središnja tema “Odiseje” iako se u njoj eksplicitno ne pojavljuju takva bića, jasno je nakon tek malo promišljanja. Motiv koji se prostire kroz čitav film – crni monolit – očigledno je artefakt vanzemaljske civilizacije toliko napredne da se njena tehnologija (u skladu sa isto tako poznatim geslom samog Klarka) “ne može razlikovati od magije”. Kao što ćemo videti, upravo je susret sa takvim artefaktom jedan od najprihvatljivijih i najverovatnijih načina “prvog kontakta” o kojima se poslednjih decenija mnogo raspravlja u naučnoj literaturi. 

Ovo treba pomenuti pošto 2001. godina predstavlja jubilej iz još jednog razloga. Pre 30 godina, septembra 1971. godine, je u Bjurakanu (u tadašnjoj sovjetskoj republici Jermeniji) održana slavna medjunarodna konferencija koju su zajednički organizovale američka i ruska akademija nauka, posvećena traganju za razumnim životom van Zemlje. Upravo na toj konferenciji je snažno promovisan nešto ranije skovan poznati termin SETI (od engl. Search for ExtraTerrestrial Intelligence, odn. potraga za vanzemaljskom inteligencijom). Na izvestan način, upravo je Bjurakanska konferencija označila konačno sticanje naučnog legitimiteta za traganje za SETI kao ozbiljnu istraživačku disciplinu. 

To, naravno, ne znači da se o SETI problematici nije raspravljalo mnogo pre 1971, pa da i nisu vršeni određeni pokušaji u tom smislu. Još od samog početka antičke filozofske tradicije, od Anaksimandra iz Mileta, verovalo se u postojanje “mnoštva svetova” od kojih bi mnogi bili, sasvim analogno našem, nastanjeni živim i razumnim bićima. Ovo stanovište su naročito zagovarali najistaknutiji antički atomisti, Demokrit i Epikur. Kasnije je ono, skupa sa ostatkom materijalističke tradicije antike, palo u nemilost i pojavilo se iznova tek tokom Renesanse. Zagovaranje “mnoštva svetova” bio je jedan od glavnih grehova pripisanih Đordanu Brunu, zbog kojih je 1600. godine spaljen na lomači. Međutim, prva praktična ideja o komunikaciji sa vanzemaljskim razumom koji bi mogao nastanjivati te “druge svetove” pripisuje se genijalnom nemačkom matematičaru Karlu Fridrihu Gausu (1777-1855). On je predložio da bi se svojevrsnom pejzažnom arhitekturom (npr. sađenjem žita u velikim ravnicama u obliku pravouglog trougla) moglo obznaniti svemiru i eventualnim razumnim bićima u njemu naše prisustvo. I drugi autori su tokom XIX veka iznosili slične ideje, uglavnom zasnovane na uverenju da bi negde drugde u Sunčevom sistemu, najverovatnije na Marsu, mogle postojati zajednice inteligentnih bića. Ovi “signali” nama deluju, naravno, gotovo smešno, ali treba zapaziti da iza njih stoji pretpostavka – koje se držimo i danas – da bi bez obzira koliko fizički, hemijski i biološki različita, ta druga inteligentna bića svakako posedovala iste univerzalne matematičke pojmove.

Među pionirima SETI-ija ne može se izbeći pominjanje našeg velikana Nikole Tesle koji je prvi predložio korišćenje radiotalasa za komunikaciju sa vanzemaljskim razumnim bićima. Kao vizionar široke imaginacije (nije čudno da mu je blizak lični prijatelj bio Hjugo Gernsbek, pionir američke naučne fantastike), Tesla je bio lično duboko ubeđen u postojanje života i razuma širom kosmosa, o čemu je često pisao i govorio. Izgleda da je i on delio uverenje mnogih svojih savremenika o mogućnosti postojanja razvijene tehnološke civilizacije na Marsu, za šta danas znamo da je sasvim bez osnova i da je Mars najverovatnije potpuno mrtav svet (čak i ako su izvesni primitivni jednoćelijski oblici života na njemu mogli nekada postojati, o čemu se vode intenzivne debate). Međutim, njegova ideja o komuniciranju radio-talasima ostala je do današnjeg dana kičma gotovo svih SETI projekata.

Prvi projekat te vrste bio je ostvaren sredinom 1960-tih godina u Grin Benku (američka savezna država Virdžinija), gde su pomoću jednog od najboljih radio-teleskopa tog vremena osluškivane dve obližnje zvezde, Epsilon Jordana i Tau Kita, za koje znamo da su slične Suncu. Ovo je bio čuveni projekat “Ozma”, čiji je autor i spiritus movens bio američki radio-astronom Frenk Drejk. Projekat je (kao i svi potonji) bio neuspešan u bukvalnom smislu da signali tehnološkog porekla nisu otkriveni, ali je otvorio put daljim istraživanjima, a znanje stečeno kroz ovaj i slične projekte ostaje trajna tekovina čovečanstva.

U ponekim krugovima još uvek vlada nesuvislo uverenje da su SETI studije, kao i čitava oblast astrobiologije na margini ili čak izvan nauke, s obzirom da njihov središnji predmet studija (vanzemaljski razum, odnosno život) nije još pozitivno identifikovan. Stoga je i na Bjurakanskoj, kao i na docnijim konferencijama, ogromna pažnja posvećena naučnom utemeljenju SETI projekata. Ovom poduhvatu su najviše doprinela dvojica nažalost pokojnih velikana, centralnih ličnosti Bjurakanske konferencije, za koje se sa pravom može tvrditi da su očevi modernog SETI-ija, Rus Josif Šklovski i Amerikanac Karl Segan. Njihova zajednička knjiga “Vasiona, život, razum” (prevedena i kod nas pre desetak godina), odigrala je ključnu ulogu u formiranju čitave generacije mlađih i poletnih astrobiologa i SETI-istraživača. Veliki lični prijatelji, Segan i Šklovski su se odlikovali ne samo vrhunskim naučnim dostignućima (Šklovski je, recimo, predvideo postojanje emisije međuzvezdanog vodonika na talasnoj dužini od 21 cm, dok je “Seganov radijus” već klasični pojam u teoriji formiranja planeta, koju je upravo on prvi stavio na čvrste temelje), već i izrazitim talentom za popularizaciju nauke. 

Kao što su Segan i Šklovski često isticali, značaj SETI istraživanja može se meriti jednim jedinim kriterijumom: koliko bi se ljudski život i pogled na svet promenio kada bi (i ako) bilo koji SETI projekat dao pozitivan rezultat? Setimo se još jednom “Odiseje u svemiru 2001”, kao i mnogobrojnih drugih, manje ozbiljnih i kvalitetnih, filmova posvećenih “prvom kontaktu”. Izgleda da postoji potpuni konsenzus oko toga da bi stvarni kontakt sa nekim nezemaljskim razumom predstavljao prekretnicu u istoriji čovečanstva, jednaku onoj (koja se naglašava u “Odiseji”) kada su naši daleki preci prvi put upotrebili butnu kost antilope da bi se odbranili od divljih zveri, ili kada su zapalili prvu vatru. I jedino to predstavlja aršin kojim se meri značaj ovog multidisciplinarnog traganja.

Treba na kraju pomenuti još jednu važnu praktičnu temu. SETI projekti, kao što su to ukazivali i Segan i Šklovski, spadaju među najjeftinije naučne projekte. Sa eksplozivnim razvitkom informatičke tehnologije ovaj zaključak se samo iznova potvrđuje. Stoga su SETI projekti izuzetno privlačni za siromašnije zemlje sveta koje ipak ostaju u kontaktu sa glavnim tokom svetske naučne tradicije (zemlje Južne Amerike ili bivše sovjetske republike). Tipičan primer u tom pogledu jeste argentinski program radio osluškivanja META II, koji se uspešno sprovodi od 1990. godine. Ovakvi multidisciplinarni projekti su izazov ne samo razvitku fundamentalnih nauka, već i komunikacionih i informatičkih tehnologija, da ne govorimo o njihovom obimnom i ozbiljnom pedagoškom aspektu. Stoga bi i uključivanje naše zemlje u ovakve i slične projekte u bliskoj budućnosti trebalo ozbiljno razmotriti.