DUŠA PRE ZVEZDA
- pogled u treći milenijum -

Živimo u veličanstvenom vremenu velikih naučnih otkrića i podviga čoveka. Čovek je u drugom milenijumu sagledao krajnje međe realnog sveta i izgradio grandiozni misaoni “most” između elementarnih čestica i Svemira. Počeo je da razmišlja i o postojanju paralelnih svetova, da za predviđanje zemljotresa na Zemlji u svoja “kola” upreže milijardama svetlosnih godina udaljene kvazare, da traga za vatrom zvezda - energijom fuzije, da kroji nova živa bića i da, kao otvorenu knjigu, čita svoj genom.

Prof. dr Vladimir Ajdačić ajdacic@astronomija.co.yu

Četiri kosmičke letelice iz porodica “Vojadžer” i “Pionir” napustile su Sunčev sistem i sada hitaju ka dalekim zvezdama. One i “večni trag” koji je čovek ostavio na Mesecu svedočiće narednim milenijumima o postojanju naše civilizacije i onda kada života na Zemlji ne bude bilo.

Kraj drugog milenijuma čovek je obeležio ogromnim napretkom molekularne biologije, genetičkog inženjerstva, kosmologije i fizike elementarnih čestica. Ali, nažalost, i brojnim zloupotrebama nauke. Na prelazu iz drugog u treći milenijum ponor između čovekovog misaonog i duhovnog bića dostigao je zabrinjavajuće razmere. Okrenut materijalnim dobrima, on sve više gubi mudrost i plemenitost; udaljava se od prirodnog smisla života i ljudskosti.

U treći milenijum čovek je uneo veliko naucno blago, ali je s naukom i tehnikom “utrčao” u novo doba u ludom galopu, ne shvatajući da “časovnik” Prirode radi mnogo sporije od njegovog prenavijenog sata.

U vremenu ovako brzih i velikih promena nije lako predvideti šta se u nauci može zbiti u narednih hiljadu godina. Čak je teško poverovati da će život na Zemlji opstati u tom razdoblju! Jer sve manji broj ljudi razumeva sve opasnija naučna otkrića i njihove moguće posledice. Raskorak izmedju čoveka našeg vremena i Prirode postaje svakome očigledan - ekološki pokazatelji kazuju nam da “prima materije” Starih Grka: vazduh, voda, zemlja i vatra (nuklearke!) postaju sve zagađenije i nedostatnije. A šta je tek sa svetlošću, dobrotom i samilošću koje Tesla pominje!

Zato kao prvi zadatak koji čovek u trećem milenijumu mora da ispuni je njegovo usklađivanje s Prirodom i s drugim ljudima sa kojima deli sudbinu na kosmičkoj “Nojevoj barci”. Da bi se to postiglo, mora se dati primat društvenim i humanističkim naukama, a ne prirodnim i tehničkim. Treba objasniti još uvek najveći problem sveta u kome živimo - samog čoveka, koji sebi i dalje predstavlja najveću nepoznanicu i kaznu. Na početku novog milenijuma moramo da se upitamo u kakvom to svetu živimo kad u njemu nema velikih mislilaca i filozofa, kao što je, na primer, bio Bertrand Rasel - čovek koji se u svojim devedesetim godinama borio za očuvanje humanih vrednosti i smisla života.

Možda nam se baš zbog početka novog doba ukazuje prilika za velika preispitivanja i promene. Srećno smo prebrodili 2000. godinu za koju su mnogi, a među njima i slavni Isak Njutn (1642-1727), smatrali da ce biti fatalna po ljudski rod - da će se u njoj desiti smak sveta. Naši savremenici, u duhu pesimista iz prošlosti, predviđaju kraj istorije, filozofije i nauke. Mudrim glavama svaka čast i priznanje, ali, barem kada je u pitanju nauka, ja ne verujem u takav ishod. Poverovaću u mogućnost kraja nauke, samo ako mi neko dokaže da je došao kraj matematici! Dobro znamo da je sa njom u nauci sve počelo, kao i to da je njen “univerzum” beskrajan. Sumnjam da je Priroda od matematike siromašnija tajnama i izazovima, i zato ne vidim skori kraj prirodnih nauka. Dok bude čoveka i njih če biti.

Drugačije je od Njutna razmišljao jedan od najumnijih ljudi srednjeg veka, engleski filozof i prirodnjak Rodžer Bekon (1214-1294). Pre više od 700 godina on nije “video” smak sveta, već nešto sasvim drugo. Pisao je:

“... Mogu biti napravljeni takvi uređaji pomoću kojih će najveće lađe, kojima će upravljati jedan čovek, ploviti brže od onih punih mornara... kola koja će se brže kretati od onih koje vuku životinje... mašine u kojima će ljudi ugodno sedeti, zabavljajući se, a koje će leteti kao ptice, kao i vozila koja će omogućiti čoveku da istražuje najveće dubine okeana.”

Sa zaprepašćenjem zaključujemo da je Rodžer Bekon u 13. veku predvideo pojave: parobroda, automobila, aviona i podmornice! Posle Bekona velika je hrabrost biti prorok u nauci. Ali, ipak, usudiću se da iznesem svoje viđenje zbivanja u trećem milenijumu.

Čovek je u poslednjih 100 godina tako “zaosijao” evolutu nauke i tehnike da je time zapretio opstanku života na Zemlji. Verujem da se ovakav tok stvari, zbog neumitnosti nametnutih materijalističkim ustrojstvom društva, neće moći da zaustavi racionalnim akcijama. Međutim, zbog toga će u skorom vremenu proraditi prirodni instinkt za preživljavanjem kod ljudi i, za najviše 30-50 godina, doći će do revolucije u čovekovom odnosu prema Prirodi, kao i u odnosu čoveka prema sebi samom, tj. njegovim ciljevima i smislu života. Tu promenu moraće da prati nova škola, nov humanistički pogled na svet. Njen prvi zadatak biće da stvori srećnog čoveka, čoveka koji će otkrivati lepotu sveta, radosti saznavanja i stvaranja. Mislim da neću pogrešiti, ako kažem da će karakter ove nove škole biti presudan po opstanak naše civilizacije.

Očekujem da će u trećem milenijumu biti rešena jedna od najvećih zagonetki Prirode - problem funkcionisanja čovekove svesti. I da će to rešenje imati ogroman uticaj na dalji razvoj čovečanstva. Skoro je izvesno da će u narednih hiljadu godina čovek otkriti postojanje drugih razumnih bića u našoj galaksiji, “Mlečnom putu”. Ne verujem da će on stvoriti kosmičke brodove brže od svetlosti ili da će kvanta teleportacija, nedavno dokazana sa fotonima, moći da se koristi na mnogo većim tvorevinama.

Teško mogu da zamislim stoleće u kome živimo bez pojave novih živih bića stvorenih u laboratorijama “genetičkih inženjera”. Flora i fauna našeg sveta biće obogaćene “ciljanim vrstama”, koje će biti od koristi čoveku. Njima će se, bez sumnje, pridružiti i druge veštačke tvorevine složene po principu lego- -kockica. Među njima će se naći produkti nanotehnologije - prve molekularne mašine i molekularni kompjuteri, fantastične naprave sačinjene iz komponenata čije će se dimenzije meriti nanometrima (milijarditim delovima metra). Molekularni kompjuteri biće čudo nauke i tehnike po svojim neverovatnim brzinama rada i supermemorijama.

Rešenje tajne čovekove svesti izazvaće prevrat u mnogim oblastima tehnike. Postojaće armije “pametnih mašina” koje će raspolagati mogućnostima sopstvenog održavanja i reprodukcije. Nova naučna dostignuća u fizici, hemiji i nauci o materijalima omogućiće dobijanje materijala snova, koji su počeli da se stvaraju krajem drugog milenijuma. Samo na bazi nedavno otkrivenog fulerena, neobičnog, loptastog molekula sačinjenog od 60 atoma ugljenika, ispisaće se nova poglavlja u hemiji, nauci o materijalima, nanotehnologiji i drugde. Zanatsko umeće starih majstora u potpunosti će zameniti teorijsko “kreiranje” novih materijala. U tom poslu molekularni kompjuteri će u delićima sekunde izvoditi složene “eksperimente” za koje bi ljudima bile potrebne godine rada. Čoveku će ostati samo da iz takvog virtuelnog “Diznilenda materijala” izabere onaj koji mu najviše odgovara.

Molekularna biologija i genetičko inženjerstvo će već u ovom stoleću doživeti eksplozivan razvoj, koji će nadmašiti onaj koji se desio u atomskoj i nuklearnoj fizici u prvoj polovini 20. veka. Oni će dati beleg dobu koje dolazi. U kratkom vremenu bićemo svedoci čudesnog dobijanja sada nepostojećih životnih oblika - nove faune i flore, u kojima će se verovatno naći i nestvarna bića nalik onima iz starih mitova i legendi. Da li će čovek u trećem milenijumu uspeti da ostvari “de nuovo” sintezu života. Da polazeći od hemijskih elemenata u “retorti” dobije živu materiju? Ja sam uveren da će ovaj “božanski poduhvat” biti izveden za koju stotinu godina. Nesumljivo je da pred pomenutim oblastima stoje velika tehničke teškoće, a i još veća moralna iskušenja. Problem nauke između dobra i zla doživeće svoju najveću probu na tom novom “biološkom univerzumu”. Trenutno je teško sagledati konačne domete molekularne biologije i genetičkog inženjerstva. I najmanja greška u ovim oblastima može biti fatalna po život na planeti.

Do prevrata u tehnici i nagle industrijalizacije došlo je zahvaljujucu epohalnim naučnim otkrićima Džemsa Vata (1736-1819), Nikole Tesle (1856-1943) i Alberta Ajnštajna (1879-1955).

Jedan od nalaza Ajnštajnove Specijalne teorije relativnosti je ekvivalentnost mase i energije. Njom je objašnjeno izgaranje zvezda, oslobađanje ogromnih iznosa energije utroškom malih količina materije. Nuklearna fizika, nauka koja tumači pojave koje se dešavaju u atomskim jezgrima i pri nuklearnim reakcijama, otvorila je Pandorinu kutiju iz koje je pokuljalo razorno nuklearno zračenje. U saznajnom pogledu to je bio grandiozni prodor čoveka u mikrosvet, poredljiv sa onim koji je on učinio u pravcu zvezda i Svemira. Međutim, ubrzo se pokazalo da je nekontrolisani iskorak ka “zvezdama mikrosveta” - napuštanje prirodnih okvira - povezan sa velikim opasnostima. U svim živim tvorevinama, a time i u čoveku, u svim pojedinačnim, elementarnim biohemijskim procesima na kojima počiva život oslobađa se ili apsorbuje energija jednog manjeg dela elektron-volta. Na drugoj strani, kod nuklearnih pojava: nuklearnih reakcija, fisiji, fuziji i drugima radi se o iznosima energije koji se mere milionima ili stotinama miliona elektron-volta! To je skok u domen viših energija od 6-8 redova veličina! Tako se nad čovekom, čiji je jedan od ciljeva bio da zagospodari Prirodom (!), nadvila opasnost nuklearnog zračenja, tj. ogromnih količina radioaktivnih materija. Čovek je je za manje od 60 godina stvorio ogromnu količinu veštački radioaktivnih materija.

Po svojoj radioaktivnosti ista nadmašuje zbir radioaktivnosti celokupne Zemljine atmosfere, hidrosfere i tla do dubine od desetak metara. San o preobilnoj energiji pretvorio se u nuklearnu moru - brigu za preživljavanje i opstanak potomstva.

Dugo se smatralo da je problem energije presudan po ljudski rod. Sada već znamo da se pre radi o pitanju eksplozivnog razvoja ljudske populacije na Zemlji i prekomernom trošenju neobnovljivih izvora energije. Narušavanje čovekove životne sredine raznim zagadjivačima i otpadnim materijama poprimilo je tolike razmere da uskoro moraju biti rešeni problemi dobijanja čiste energije. Alternative se nalaze u fuziji lakih elemenata - paljenju “zvezdanih vatri” na Zemlji, i u korišćenja solarne energije. Posle havarije koja se desila na černobiljskom reaktoru, najveće tehničke katastrofe u istoriji čovečanstva, nuklearkama je odzvonilo. One su, nažalost, iz vojnih razloga (dobijanja plutonijuma za atomsko oružje) dugo imale prednost nad fuzionim reaktorima, u čiji se razvoj nisu ulagala odgovarajuća materijalna sredstva i naučna pregnuća. Na pogubnu nuklearnu tehnologiju hiljadama godina podsećaće nas “nuklearni krajputaši” - sarkofazi isluženih nuklearnih reaktora, groblja nuklearnog otpada, postrojenja za dobijanje uranijuma-235 i plutonijuma-239, kao i atomsko oružje - na desetine hiljada fisionih, termonuklearnih i neutronskih bombi. Jedno od mogućih rešenja problema nuklearnog otpada u trećem milenijumu, koje može izgledati više nego nestvarno, je korišćenje specijalnih crnih rupa kao “kontejnera” za odlaganje svekolikog djubreta!

Doći će vreme solarnih ćelija koje će iz kosmosa putem mikrotalasnog zračenja isporučivati čovečanstvu obilje čiste energije. Ona će se tada manje trošiti i razbacivati nego do sada. Na drugoj strani, veliku muku čoveku će neko vreme zadavati nestašica pitke vode. Ali će ona biti rešena kada na scenu stupe molekularne mašine koje će obavljati veliki deo neophodnih poslova, trošiti manje količine energije i vode.

Preostaje ogroman prostor nepoznatog. Iz njega će čovek kao iz čudesnog kovčega vaditi novotarije koje će se graničiti sa najsmelijim zamislima pisaca naučne fantastike. Zamislite mašinu čiji bi aktivni deo bila sićušna dobro kontrolisana crna rupa! Ili takvu provodnu “nit” kroz koju bi se “pretakala” električna energija iz jonosfere ili magnetosfere na neki od načina koji su se javljali u Teslinim vizijama krajem l9. veka. Rudarska istraživanja obliznjih planeta i Meseca doneće pregršt interesantnih otkrića, a možda i neke izuzetne, korisne materije... Vrlo retke elemente, ili još vrednije uzorke stena u kojima se krije tajna nastanka Sunčevog sistema. Teško je sagledati granice mogućeg i nemogućeg u trećem milenijumu. Najveće ograničenje u tom pogledu, bez sumnje, predstavljaće sam čovek. Zato se, na kraju, pozabavimo njime.

Pitanja čovekove duše, osećanja i smisla života postaće predmeti od najvećeg naučnog značaja - istraživački izazov trećeg milenijuma. Razrešenja ovih pitanja presudiće da li će se čovek usmeriti ka istinskim vrednostima koje mu Priroda i Život tako nesebično pružaju ili će, u suprotnom, on skončati kao neka vrsta androida od krvi i mesa - postati žrtva nauke i tehnike koje je stvorio i zloupotrebio.

(maj 2003.)

vrh