|
Iznenađenje! Naš mali kutak univerzuma je još manji nego što smo mi mislili Još od doba Galilejevog teleskopa, novi i bolji naučnički instrumenti su menjali naš concept univerzuma. Danas imamo Vilkinsonov satelit za merenje izotropnosti mikrotalasnog zračenja – Wilkinson Microwawe Anisotropy Probe (WMAP ). Ovaj izuzetni uređaj, lansiran juna 2001. godine, odleteo je na preko 1,5 miliona kilometara od Zemlje u drugu Lagranžeovu tačku, mereći gustinu kosmosa sa nezamislivom preciznošću I šaljući podatke nazad na Zemlju.
Prikupljeni podaci sa satelita već su bacilli novo svetlo na prirodu i kosmičku realnost. Za početak, kosmos je star 13,7 milijardi godina. Za razliku od ranijih procena, ovo nije samo gruba pretpostavka; granice greške su unutar 1 procenta. Dalje, kosmos je ravan. Zaboravite na sve one vratolomije o zakrivljenosti prostor-vremena. Euklid je sve vreme bio u pravu. I prostor-vremenska palačinka se prostire beskrajno – u takvom kosmosu ne postoji nešto što bi se nazivalo krajem. Sada dolazi stvarno zaprepašćujući podatak: Sve ono od čega smo sačinjeni ili što možemo da izmerimo – od atoma do energije – čini jedva 4 procenta svega. Ostatak cini tamna materija (oko 23 procenata) i, najvećim delom, tamna energija (oko 73 procenata). Mada je u stanju da stane u veći vojni ranac, Vilkinsonov satelit je XXI veku dao potpuno novu kosmologiju. Takav intelektualni napredak skoro po pravilu prethodi nekom neobičnom ali snažnom skoku čovečanstva. Kopernikova revolucija je utvrdila da Zemlja nije centar svemira. Njutnova fizika je dokazala da se planete kreću u skladu sa jednostavnim mehanizmima, a ne zahvaljujući božanskoj volji. Ajnštajnova relativnost nam je pokazala da u kosmosu ne važe apsolutne vrednosti; sve zavisi od toga ko vrši merenja, kako i pod kakvim uslovima. Nova kosmologija je jedna od tih iz navedenog niza. Sve što možemo da dodirnemo ili vidimo, sve materijalno ili fizičko, jeste samo malo masnoće u kosmičkom mleku. Sve ono što smo mi smatrali za jako važno, jeste samo mali deo onoga što se stvarno dešava. I još gore. Tamna materija, onih 23 procenata za koje smo ranije mislili da predstavljaju ugasle zvezde i male usamljene planetoide, verovatno nema nikakve veze sa onom normalnom, takozvanom barijonskom materijom. Možda je čine aksioni i neutralinosi, sićušne čestice predviđene teorijom struna. Ili možda ono što fizičari zovu slabo interaktivne masivne čestice (WIMP-ovi), koji čine neku vrstu kosmičkog smoga nastalog još u vreme buđenja nuklearnih interakcija. Ljudska ruka nikada neće biti u stanju da dodirne takvu materiju. Nećemo moći ništa izgraditi njome, prodati je ili staviti natpis na nju. To nije naša vrsta materije – čak i kada bi se Zemlja nalazila okružena njome. Gusti oblak WIMP-ova bi uzrokovao ključanje središta naše planete. Zaboravite ideju da bi se mogli zaštititi nekakvim štitom od barijonske materije, recimo olovom. Fizika ne funkcionise na takav način. Ali čak ni ideja o WIMP-ovima nije ništa u poređenju sa fantastičnom idejom da tri četvrtine svega čini tamna materije. Ta misteriozna stvar razdvaja svemir. Ona uzrokuje širenje kosmosa. To nije onaj konstantni model kosmosa iz Ajnštajnovih slavnih dana, kada je kosmos smatran za statičan i konzervativan. To nije ni moderni model Velikog praska, u kome je sve eksplodiralo i počelo da se širi davno u prošlosti. Danas u XXI veku znamo da živimo u jednom neprestanom prasku. On nikada nije prestao – štaviše, naš prirodni habitat je prasak. Tri četvrtine kosmosa je posvećeno tome da ostane otvoren. Taj gigantski mehanizam funkcionise od samog početka i uvek će tako biti. U samoj prirodi svemira je tendencija da se neprestano širi. Sa menjanjem koncepta osnovne prirode kosmosa dolazilo je i do promena u ljudskom društvu. Kopernik je srušio mit o bezgrešnosti crkve; Njutn je položio temelje prosvećenosti u nauci; Ajnštajn je pokrenuo pitanje relativnosti morala. Šta mi možemo uraditi sa novim znanjem? Može li biti političkih implikacija u ideji da je većina svemira nedodirljiva, beskonačna, zastrašujuće nepoznata? Da li ćemo konačno stati sa našom opsednitošću utopijama, iznenadnim armagedonima, granicama i podelama? Ima li filozofskog mira u saznanju o mirnom, nikada prekidanom prasku? Dvadesetprvi vek nas postavlja pred nove izazove. Tamna energija je neodoljiva.
(novembar 2003.)
|
