|
nastavak Evropa
Pored Marsa, postoji još jedno mesto u Sunčevom sistemu gde mogu postojati ogromne (zapravo veće od Zemljinih!) rezerve vode ispod površine, kako u čvrstom, tako i u tečnom stanju. To je Jupiterov satelit Evropa. Iako je Evropu otkrio (zajedno sa preostala tri velika Jupiterova meseca: Ijom, Ganimedom i Kalistom) Galileo Galilej još 1610. godine svojim prvim teleskopom, on nije ni sanjao kakvu će senzaciju tokom 1980-tih godina izazvati bliski snimci sa američkih sondi “Vojadžer” 1 i 2, koje su pokazale belu i sjajnu površinu Evrope koja se, izvesno je, u potpunosti sastoji od leda. Ogrebotine na površini koje predstavljaju velike pukotine u slojevima leda su praktično jedine značajne stvari vidljive na površini Evrope. Međutim, kao što dobro znamo, i kao što pokazuje izgled drugih tela u Sunčevom sistemu, poput našeg Meseca, površina Evrope trebalo bi da je prepuna kratera nastalih sudarima sa kometama i asteroidima tokom istorije Sunčevog sistema. Njihovo odsustvo ukazuje da je površina Evrope geološki veoma mlada. Ovo je moguće jedino ako se led na površini neprestano obnavlja nekim mehanizmom, a to je sa svoje strane moguće jedino ako ispod leda postoji tečna voda! Postoje i drugi argumenti koji ukazuju na postojanje ogromnog okeana ispod površine Evrope. Strahovite plimne sile u gravitacionom polju Jupitera oslobadjaju velike količine toplote koja se, na primer, na susednom Jupiterovom mesecu Iou manifestuju u vidu gigantskih vulkanskih erupcija. Na Evropi nema vulkana, ali se toplota mora nekuda trošiti. Većina planetologa danas čvrsto veruje da se ova toplota troši na održavanje globalnog okeana u tečnom stanju. I to nije bilo kakav okean: prema gravimetrijskim merenjima sa sonde “Galilej”, naučnici danas procenjuju da se udaljenost između vrha ledene kore i stenovitog dna okeana kreće između 50 i čak 160 kilometara! Prema tome, izgleda da je Evropa vodom bogatija čak i od naše planete. Daleki srodnik ovog ogromnog potpovršinskog okeana na Evropi jeste poznato jezero “Vostok” na Antarktiku, velika masa tečne vode skrivena duboko u pećini kilometrima ispod antarktičkog leda, koja predstavlja predmet velikog interesa geologa i biologa tokom poslednjih par decenija. I kao što su u uzorcima vode izvađenim iz jezera “Vostok” pronađene velike količine jednostavnih oblika života, tako se mnogi astrobiolozi nadaju da će se ista stvar odigrati kada budemo u stanju da analiziramo uzorke tečne vode sa Evrope. S obzirom da je i na Zemlji poznato da su, nasuprot našoj intuiciji, polarna mora bogatija živim vrstama od tropskih, moglo bi se lako ispostaviti da je ogromni polarni okean na Evropi daleko najgostoljubivije mesto za život u Sunčevom sistemu! Ovo ide toliko daleko da je NASA čak načinila proračune i preduzela mere u cilju izbegavanja čak i najudaljenije mogućnosti da “Galilej”, koji sada orbitira oko Jupitera, u nekoj dalekoj budućnosti – nakon prestanka njegove istraživačke misije – padne na Evropu, kako bi se izbegla moguća kontaminacija tamošnjeg ekosistema mikroorganizmima koji bi u ovoj sondi mogli dospeti sa Zemlje! Treba napomenuti da su se u skorije vreme pojavile sugestije o postojanju podzemnog okeana i na još jednom džinovskom Jupiterovom satelitu, Kalistu. Problem je, naravno, kako ove hipoteze proveriti. Ključni faktor u tome jeste debljina ledenog pokrivača pri površini. Optimističke procene sugerišu da bi ona mogla biti manja od jednog kilometra, što bi projektante budućih sondi za istraživanje Evrope stavilo pred veliki, ali nikako nepremostivi inženjerski izazov. Ideja sa kojom se operiše jeste da bi se mogla projektovati mini-podmornica koja bi se zagrevala i tako lagano tonula kroz ledeni oklop, vukući za sobom optičko vlakno sve dok ne dospe do tečne vode ispod leda gde bi otpočela da vrši snimanja i merenja. Alternativno, na površinu Evrope moglo bi se zavitlati nekakvo masivno telo brzinom dovoljno velikom da probije led na nekom tanjem mestu. Pošto se voda ne bi mogla zamrznuti u trenutku, već bi proces trajao izvesno vreme, moglo bi se, pažljivim tempiranjem, postići da se ispod ledene kore koja se obnavlja ubaci sonda sa uređajima. Ove ideje padaju u vodu međutim, ako je debljina ledene kore, kako u poslednje vreme tvrde neki planetolozi, veća od deset kilometara. Za ispitivanje tako dubokog okeana bile bi potrebne radikalno nove tehnologije, još uvek veoma daleko van našeg domašaja, tako da bismo u ovom slučaju u ovom veku ostali uskraćeni za odgovor na pitanje o životu na Evropi.
U svakom slučaju, potraga za vodom se nastavlja. Pored mogućnosti da je još negde van naše planete, a u neposrednom susedstvu, nastao život, ova potraga ima i drugi, krajnje praktičan značaj. Kada ljudi budu neposredno posetili druge planete, očigledno je da će nošenje svih resursa poput vazduha, vode i hrane sa Zemlje biti krajnje nepraktično i skupo rešenje. Alternativa je da se bar neki resursi nabavljaju na samom odredištu, što predstavlja uvod u – nadamo se – trajno nastanjivanje, odnosno kolonizaciju drugih svetova. 1 | 2 (04.06.2005.)
|
|||||||||||||||||||||
