Postojanje života u kosmosu je vekovima mučilo sve ljude a ne samo astronome. To pitanje ni sada nije ništa manje aktuelno. Mada živimo na visokom tehnološkom nivou, sa najnovijim savremenim astronomskim uređajima u otkrivanju života u kosmosu nismo makli sa početne tačke. Ustanoviti i samo postojanje planeta oko neke zvezde je vrlo teško. Problem je pre svega u ogromnom rastojanju između zvezda.

Mijat Mijatović mijatm@ptt.yu

Zamislimo jednu zanimljivu situaciju: naš kosmički sused Mars nastanjen je inteligentnim bićima koji pokušavaju da utvrde ima li života u kosmosu. Vrlo verovatno je da će prvo posmatrati najbližu susednu planetu - Zemlju.

Najbliža zvezda našem Suncu je Alfa Kentaura i udaljena je 1,3 parseka (nešto više od 4,2 svetlosne godine). To se mnogima možda ne čini kao neko veliko rastojanje, ali ako zamislimo da je Sunce veličine bilijarske kugle prečnika 0,07 metara onda će najbliža planeta Merkur biti udaljenao od Sunca 2,8 metara, Zemlja 7,6, Jupiter 40 a najudaljenija planeta Pluton oko 300 metara. Veličina Zemlje u ovim srazmerama je pola milimetra. U tim istim merilima zvezda Alfa Kentaura je udaljena od Sunca čitavih 2000 kilometara. Znači dve bilijarske kugle na rastojanju od 2000 km... zaista veliko rastojanje. Sada je mnogo jasnija veličina ogromanog kosmičkog prostora.

Ali ne moramo tako daleko ići u kosmos, ostanimo u Sunčevom sistemu. Problem je ustanoviti postojanje života i na najbližim planetama. Probaćemo da zamislimo jednu zanimljivu situaciju: naš kosmički sused Mars nastanjen je inteligentnim bićima, Marsovcima, koji pokušavaju da utvrde ima li života u kosmosu. Vrlo verovatno je da će Marsovci prvo posmatrati najbližu susednu planetu - Zemlju.

Hipotetička ilustracija: Zemlja, dole desno i Mesec, gore levo posmatrano teleskopom sa Marsa

Kao što ćete videti to će biti dosta težak posao. Zamišljeni Marsovski astronomi videli bi Zemlju kao jako svetlu tačku koja ima svoje faze (slično kao što mi vidimo Veneru). Njihovim teleskopima posle određenog vremena sigurno bi videli sezonske promene boja usled smene godišnjih doba. Ako bi više godina posmatrali Zemlju videli bi promene koje nastaju sečom šuma, velike obradive površina i sl. To bi sigurno Marsovcima stvorilo niz predpostavki. Možda bi i pomislili da na Zemlji ima života, ali nigde sigurnog dokaza o tome ne bi mogli naći. Takve promene koje menjaju izgled planete mogu se videti na svim planetama. I mi na Marsu posmatramo razne pojave tokom niza godina. Najbolji primer je ranije otkrivena formacija na Marsu poznata kao "Jezero Sunca" koja je zauzimala veliku površinu a sada je skoro potpuno nestala. Čak i na Mesecu postoje promene koji možemo videti a znamo da je Mesec bez života. To znači da posmatrane promene na planetama ne mogu biti dokaz za postojanje života. Noćno osvetljenje velikih gradova Njujork, Tokijo, London i drugi bili bi teoretski vidljivi. Ali samo teoretski jer bi im smetala velika disperzije svetlosti sa osvetljenog dela Zemlje.

Poznati američki astronom Segan posebno se bavio izučavanjem mogućnosti posmatranja iz kosmosa tragova ljudske delatnosti na Zemlji. Vršena su mnoga satelitska fotografisanja Zemljine površine a naročito su obrađivani veliki gradovi i gusto naseljena područja. Njegovi zaključci o takvoj vrsti posmatranja su bili vrlo razočaravajući... Jedino eksplozije nuklearnih ili hidrogenskih bombi bi bile jako lako zapaziti kao trenutne svetle pojave na površini planete ali ni to nije siguran dokaz da je u pitanju razuman život. Pa i sam se pitam šta u tim bombama za uništavanje ima intiligentnog i razumnog...

I skoro da smo izgubili svaku nadu za otkrivanje života...

Ali "naši" Marsovci koji proučavaju Zemlju verovatni mnogo toga znaju o radio zračenju. Kada bi radio teleskop okrenuli prema nama bili bi zapanjeni. Naime Zemlja zrači metarske radio talase kao i samo Sunce što je izuzetno mnogo velika količina zračenja (nekoliko miliona puta više od bilo koje planete). Sve ostale planete Sučevog sistema nemaju nikakvo ili jako slabo zračenje u tom spektru. Tokom izučavanja, Marsovci bi zapazili da snaga zračenja osciluje usled rotacije same planete. Ukoliko bi posmatrali Zemlju duži vremenski period, videli bi da je se svake godine fluks zračenja povećava. Zračenje je rezultat rada ogromnog broja TV i radio predajnika.

To bi bio siguran dokaz da na Zemlji postoji intiligenatn oblik života. Sa tom pretpostavkom polazimo i mi Zemljani pa imamo radio teleskope raspoređene širom Zemaljske kugle koji osluškuju dubinu svemira ne bi li ulovili nekakav signal koji dopire od inteligentnog života... Na žalost za sada bezuspešno... Život može biti na nekoj planeti i bez bilo kakvog zračenja. Na našoj planeti Zemlji život je postojao milionima godina bez TV-a i radio aparata. I pored svih tih problema čovek i dalje istražuje i traga jer prosto je nemoguće da je ceo kosmos stvoren samo za nas.

(februar 2003.)

vrh