|
04. 12. 04. Ruska vojna novinska agencija Telefaks je javila da se raketa Sojuz–2 vinula sa lansirne rampe u svemirskom centru Pleseck1 u oblasti Arhangelsk, na severu Rusije, noseći neoznačeni "svemirski aparat". Lansiranje je prvobitno bilo zakazano za 29. oktobar, ali je dvaput otkazivano zbog kvarova uočenih na softveru i izvršenim probnim testovima.
Ova teretna raketa je zapravo modernizovana verzija Sojuz rakete, koja je još od šezdesetih godina prošlog veka bila glavni "tegleći konj" sovjetskog, a kasnije i ruskog svemirskog programa, tokom kojeg je u pogledu sigurnosti i pouzdanosti pokazala odlične rezultate. Da podsetim, rakete Sojuz su prvi put lansirane 1962. godiene, a prvi put su ponele kosmonaute još 1967. godine. Kada su Sovjeti videli da je trka za Mesec izgubljena, prepravili su ovu raketu u glavnog snabdevača i nosača ka njihovim svemirskim stanicama – prvo "Saljutima" (7 komada), a kasnije stanicama "Mir". Preko 70 raketa ovog tipa je letelo sa ljudskom posadom, a od 1974. do 1976. godine učestvovala je i u Apollo–Soyuz Test Projectu (ASTP), kada su se dve letilice srele u kosmosu, a posade uspešno prešle iz jednog modula u drugi. Po podacima dostupnim Interfaksu, nova raketa poseduje novi, poboljšani, digitalni kontrolni sistem, što znači da je manje ljudi potrebno za njeno lansiranje i nadgledanje kontrolnog sistema. Takođe, raketa je i mnogo snažnija. Inače, ova raketa poseduje četiri bustera priključena prvom stepenu glavne rakete i drugi stepen. Svi busteri koriste tečno gorivo sačinjeno od kerozina i tečnog kiseonika. Pored planova za korišćenje ove teretne rakete Sojuz–2 za vlastiti svemirski program sa i bez ljudske posade, ruski svemirski centar ЦСКБ–Прогресc planira da je koriste i za budući komercijalni let koji je planiran za 2008. godinu u saradnji sa Evropskom vasionskom agencijom ESA, a koji treba da se izvrši sa lansirnog poligona Kourou u Francuskoj Gvajani. Po podatcima zvaničnika, ovaj francusko–ruski projekat bi trebalo da se verifikuje potpisima zainteresovanih strana početkom 2005. godine. Baza u Svemirskom centru Kourou je izabrana zbog toga što se nalazi blizu ekvatora, što znači da će Zemljina rotacija pomoći da se na orbitu iznese značajno više korisnog tereta nego obično. "Vodeći računa o tome, potrebno je da noseća raketa Sojuz–2 stigne na vreme u svemirski centar da bi se adaptirala na postojeće klimatske uslove," kažu stručnjaci. Po projektu, Svemirski centar je dužan da izgradi novi lansirni sistem za raketu–nosač koju će napraviti ЦСКБ–Прогресс. Zvaničnici obećavaju da će se sa gradnjom lansirne rampe otpočeti 2005. godine, odmah po potpisivanju ugovora između dve zemlje. Po ugovoru, francuska strana, koja je glavni "mušterija", snosiće i najveće troškove, a ukupna vrednost će biti objavljena čim se sakupi sva potrebna dokumentacija. Još samo da kažem da je ЦСКБ [puni naziv je "Государственный научно-производственный ракетно-космический центр "ЦСКБ–Прогресс" (ГНП РКЦ "ЦСКБ-Прогресс"). ЦСКБ znači Центральное Специализированное Конструкторское Бюро], smešten u Samari, glavno rusko projektno i izvođačko preduzeće za razvoj, proizvodnju i rad srednjih nosećih raketa i automatskih svemirskih letilica, osposobljeno da proizvede pokretne sonde i druge različite naučne eksperimente, kako za vojne, tako i za civilne potrebe..
(decembar 2004.)
|
