|
Gledajući u zvezdano nebo ne dobijamo mnogo informacija o zvezdama. Možemo da doznamo njihove prividne magnitude (mera za sjaj) i približne temperature, međutim ne saznajemo ništa o njihovoj udaljenosti od Zemje, o njihovoj apsolutnoj magnitudi, o njihovoj masi, sjajnosti, magnetnom polje ili brzini rotacije. U ovom tekstu se daje opšti prikaz o tome kako se dolazi do ovih infromacija. Zvezdana paralaksa*
Ako se ispruži ruka sa podignutim palcem i pogleda u palac prvo sa jednim okom (dok je ono drugo zatvoreno) pa sa drugim, primetiće se da se palac "pomaknuo" u odnosu na predmete u pozadini. Ovaj prividni pomak objekata kao rezultat promene položaja posmatrača naziva se paralaksa. Nešto slično događa se i sa zvezdama. Ako jednu zvezdu posmatramo sada i 6 meseci kasnije, primetićemo da se ona pomerila u odnosu na druge zvezde (crtež 1). Zvezdena paralaksa je ona veličina čiji iznos je polovina celog pomaka. 1989. godine ESA je lansirala satelit Hipparcos čiji je zadatak bio da izmeri zvezdane paralakse izvan dejstva Zemljine atmosfere. 1997. godine objavljena su 2 kataloga sa zvezdanim paralaksama. Ove mere su bile mnogo preciznije nego postojeće do tada. Kad se zna zvezdena paralaksa lako može da se izračuna njena udaljenost od zemlje. Da zamislimo da smo na nekoj zvezdi i sa nje posmatramo Zemlju. Lučna veličina od Zemje do Sunce biće jednaka paralaksi zvezde. Ako se upotrebi formula koja povezuje lučni dijametar, linearni dijametar i rastojanje, dobiće se:
Posto je lučni dijametar jednak paralksi a linearni dijametar jednak rastojanju Zemje do Sunce (= 1 AU), sa preuređivanjem formule dobija se:
gde je p paralaksa, a d rastojanje (distance). Ako se umesto 206265 Astronomskih jedinica upiše 1 parsec, dobiće se:
Jedan parsec je rastojanje do imaginarne zvezde čija paralaksa je jedna lučna sekunda.
U nastavku: Magnitude (jun 2004.)
|
