|
Čandra opservatorija Čandra opservatorija za X-zračenje lansirana je u kosmos 23. jula 1999. godine. Nju je u izduženu eliptičnu orbitu oko Zemlje postavio ''Šatl'' u misiji STS-3. Najudaljenija tačka na ovoj orbiti, apogej, je na oko 140.000 km, a najbliža, perihel, prvo je bio na 10.000 km, a zatim, posle septembra 2001, na 23.000 km od Zemlje. Tako se Čandra sada više od 75 odsto vremena nalazi izvan Zemljinih radijacionih pojaseva. Period njenog orbitiranja oko Zemlje iznosi 63,5 časova. To joj omogućava kontinuirano ''snimanje'' svemirskih objekata tokom 170.000 sekundi. Planirano je da njen radni vek bude najmanje 5 godina. Septembra 2004. godine svečano je proslavljena petogodišnjica besprekornog rada ovog čudesnog dela ljudskog uma i ruku. Tom prilikom sagledan je fantastičan doprinos Čandre novom polju astronomije. Čandra je već opravdala svoje ime koje je dobila po proslavljenom indijsko-američkom nobelovcu S. Čandrasekaru, teorijskom fizičaru koji se bavio zvezdama belim patuljcima, strukturama i dinamikom zvezda, Opštom teorijom relativnosti, relativističkom astrofizikom i crnim rupama. Možemo reči da je Čandra sjajno pokrila značajan deo oblasti u kojima je Čandrašekar radio. U mnogo čemu Čandra je jedinstven instrument. Dovoljno je reći da je
napravljen tako da je u stanju da probleme koji se javljaju u njegovom radu
sam rešava! Druga krunska prednost Čandre sastoji se u instrumentima za
detekciju i analizu X-zračenja iz kosmosa. Čandra je u stanju da izmeri
intenzitet i energiju X-zraka, čak i u slučajevima kada u jednom danu
detektuje samo jedan X-zrak date energije! Ona poseduje, prvo, specijalan
sistem difrakcionih rešetaka, a zatim tzv. CCD detektore. To su detektori
koji ''pamte'' količinu naelektrisanja koja je u njima X-zračenjem stvorena.
Difrakcione rešetke za X-zračenje poznate su poodavno, dok su CCD detektori
novijeg datuma, naročito kada je reč o njihovom korišćenju u astronomskim
istraživanjima.
To su poluprovodnički elementi na bazi silicijuma. Milioni takvih elemenata mikronskih razmera složeni su u vidu matrice, poput elemenata televizijskog ekrana. Svaki od njih može da detektuje pojedinačne X-zrake i da pri tom određuju njihove energije. Tako se pomoću CCD detektora pored detekcije istovremeno obavlja i spektroskopska analiza X-zračenja (određuje intenzitet zračenja date energije). I, sad, zahvaljujući tome, X-zrake, koje ne možemo videti svojim očima, kompjuterskom obradom podataka iz CCD detektora dobijamo u vidu kolor-slika. Bojama se dočaravaju različite energije, a intenzitetom date boje obilnost detektovanog X-zračenja. Tako se u astronomiji X-zraka služimo kolor slikama koje su nalik onima iz optičke astronomije. Međutim, ovo naše ''novo oko'' često vidi mnogo dalje od onog koje koristi optički teleskop. U bezdanima Svemira, među galaktičkim rojevima, u galaksijama, maglinama i drugde u kosmosu postoje brojni oblaci gasova i najfinije dispergovane materije. Oni onemogućavaju prolaz vidljivoj svetlosti, dok su za X-zrake, zbog njihove prodornosti, daleko propustljiviji. Na drugoj strani, u Sve(ne)miru neprekidno tuče ''teška artiljerija'', eksplodiraju mamutske ''hidrogenske bombe'', sudaraju se ''more i mramorje'' sa tako fantastičnim žestinama da nastaju zračenja koja su od onog svetlosnog energetski bogatija milijardama puta. Zahvaljujući tome ona nam donose ''poruke'' o pojavama o kojima se u vreme kada je postojala samo optička astronomija nije moglo ni da pomišlja. X-astronomija je do sada značajno pomerila granicu naših saznanja o ''žestokim'' nebeskim pojavama. Koliko je tome Čandra doprinela? |
1
|
2 |
3 |
> (23.04.2005.)
|
