|
Prvi optički teleskop – refraktor, instrument sa staklenim sočivima, pronašao je i patentirao 1608. godine flamanski optičar Hans Liperšej. Godinu dana kasnije Galileo Galilej konstruiše svoj teleskop. Njegovo uvećanje iznosilo je 60 putač ; bilo je 6 puta veće od Liperšejevog. Galilej ga okreće ka nebu i zahvaljujući brojnim otkrićima koja je učinio ulazi u istoriju astronomije. Predanje kaže da je on mnoga svoja osmatranja izveo sa krivog tornja u Pizi. U 17. veku živi i Isak Njutn (1643-1727). U svojoj 25. godini Njutn dolazi do otkrića nove vrste teleskopa – reflektora. U njemu se umesto sočiva koriste ogledala. Ubrzo će ova vrsta teleskopa pokazati velike prednosti nad refraktorima i zavlada će optičkom astronomijom novijeg doba. U našem vremenu prečnici glavnih ogledala reflektora dostižu više metara. Tako, na primer, prečnik ogledala teleskopa Keck 1 iznosi 9,82 metara! Uprkos grandioznim razmerama savremeni optički teleskopi imaju izvesna ograničenja. Ona su nametnuta njihovim ovozemaljskim lokacijama. Za rad teleskopa neophodni su idealni vremenski uslovi. Tako oni ne mogu da rade po kiši, po oblačnom i snežnom vremenu. Međutim, i u najpovoljnijim meteorološkim uslovima, Zemljina atmosfera utiče na kvalitet dobijenih slika nebeskih objekata. Prvo, zbog apsorpcije svetlosti, a zatim zbog stalnih fluktuacija gustine njenih slojeva. Ova fundamentalna ograničenja navela su naučnike da iznesu optički teleskop u kosmos. NASA se prva prihvatila tog neverovatnog poduhvata. Tako je konstrukcija ''Hablovog kosmičkog teleskopa'' završena 1985. godine. Ali, kako je sledeće godine došlo do katastrofe šatla ''Čelendžer'', teleskop je lansiran u kosmos tek 25. aprila 1990. Njega je šatl postavio u orbitu oko Zemlje iz koje je on posle nekoliko dana počeo da šalje prve slike ka Zemlji. Na nesreću, pokazalo se da slike nisu strogo u ''fokusu''. Da je za taj nedostatak odgovorna ''mala greška'' u velikom ogledalu čiji prečnik iznosi 2,4 metra. Odstupanja od idealnog bila su mikronskih razmera, oko 1/50 dela prečnika čovekove vlasi.
Od tada počinju muke sa ''Hablom''. U nekoliko mahova na njemu je bilo potrebno intervenisati. Decembra 1993. posada šatla ''Endever'' radeći u kosmosu na teleskop postavlja specijalnu kameru. Njen zadatak je bio da koriguje greške koje potiču od nesavršenosti ogledala. Posle ovih intervencija nastupaju dani velikog trijumfa instrumenta koji je dobio ime po čuvenom američkom astronomu Edvinu Hablu (1889-1953), saradniku Maunt Vilson opservatorije. Habl je otkrio ''crveni pomak'' u optičkim spektrima galaksija i ustanovio da su ti pomaci utoliko veći ukoliko su galaksije udaljenije od našeg ''Mlečnog Puta'', tj. od posmatrača. Na osnovu toga izveden je kolosalan zaključak da se Svemir širi i da je on nastao pre više milijardi godina iz nekakvog prajezgra.
Hablov kosmički teleskop je omogućio astronomima da ''premoste'' fenomenalne granice prostora i vremena. On ''vidi'' astronomske objekte koji su udaljeni od nas i više od 13 milijardi svetlosnih godina! U isto vreme, kao svojevrsna vremenska mašina, ''Habl'' nas po želji slikom vraća u daleku prošlost, sve do vremena od 400 miliona godina po odigravanju ''velike eksplozije'' (Big bang) u kojoj je nastao Svemir. Kao što se iz priložene slike vidi, prema našem današnjem saznanju Svemir je nastao pre 13,7 milijardi godina. Prva po rađanju je ''era zračenja'', zatim sledi ''doba mraka'', u kojem nastaju prve zvezde, a iz ovih kasnije prve galaksije. Njih ''Habl'' ne vidi. Od 400 do 700 miliona godina posle ''velike eksplozije'' prostire se tzv. ''Hablova ultradaleka oblast''. Posle nje, idući od 0,7 do 1 milijarde godina, sledi ''Hablova daleka oblast'' i, na kraju, od 1 milijarde godina do naših dana je, uslovno, vreme ''modernog Svemira''. Ovakva podela diktirana je moćima Hablovog teleskopa, i ona će sigurno izgledati drugačije u budućnosti, kada na scenu stupe savršeniji astronomski instrumenti.
U vezi sa ranije spomenutim oblastima Svemira, pomenimo to da je ''Hablu'' za istraživanje nekog vrlo uskog polja u ''ultradalekoj oblasti'' bilo potrebno posmatranje duže od četiri meseca! Imajući na umu da se Zemlja kreće oko Sunca, a da oko nje rotira ''Habl'', možete zamisliti kakva je matematička i kompjuterska podrška potrebna da bi se milijarde podataka sakupljeni tokom četiri meseca složile u jednu smislenu sliku dalekog objekta, tj. vodilo računa o stalnoj promeni položaja posmatrača u odnosu na posmatrani objekt. (11.03.2005)
|
