januar 2003

< [ 18 | 19 | 20 ] >

"Smatram da je sumersko-vavilonsko predanje o potopu vezano za istinit događaj" ... – piše ruski istraživač I. S. Kločkov. – "Potop (ili niz poplava) nesumnjivo je izazvao strašna razaranja i doveo je do privremene degradacije društva." (15)

Drugi primer iz tog niza. Pre tri i po milenijuma Krit je bio centar minojske kulture. Cvetali su gradovi, podizani su dvorci i hramovi. Podivljala stihija obrušila se na ostrvo 1450. godine PHE. Proključali su vulkani – smenjivali su se zemljotresi, a još na horizontu uskovitlani talasi jurili su na nezaštićenu obalu "brzinom ratnih dvokolica", tako pripovedaju stari autori. Savremeni istraživači kraj minojske kulture objašnjavaju upravo tim razarajućim zbivanjima.[1]

Mutne uspomene na raznovrsna znanja, izgubljena posle nesreće, stigle su do nas u raznim tekstovima. Popol-Vuh saopštava da su prvi ljudi "nadmašili u znanju sve što je postojalo na svetu. Kada su oni gledali oko sebe, oni su odmah videli i, od vrha do dna, sagledali svod nebeski i unutrašnjost Zemlje. Oni su čak videli i stvari skrivene u dubokoj tami. Oni su odjednom videli ceo svet, ne pokušavajući čak ni da se pomere. Oni su videli svet sa mesta gde su se nalazili. Velika je bila mudrost njihova ... Ali, bogovi su negodovali: "Zar i oni treba da postanu božanstva?... Zar oni treba da postanu ravni nama? ... I tada su ljubomorni bogovi oduzeli ljudima njihove visoke sposobnosti i njihova znanja." (29)

Svedočenja o gubljenju velikih znanja zbog katastrofe, stigli su do nas i u simboličkoj, tradicionalno zašifrovanoj formi.

"On je porazio svoje neprijatelje" – glasi jedan drevnoegipatski tekst – "i okusio je njihova znanja." Izraz "okusio" u značenju "spoznao" nalazimo i u Bibliji. Tamo se govori o nekom simboličnom drvetu. "Okusivši" plodove tog drveta ljudi su mogli postati "kao bogovi, koji znaju dobro i zlo", što znači da su mogli da koriste nekakva viša znanja. I kad su prvi ljudi, uprkos zabrani, okusili plodove tog drveta, bog se, slično drevnomeksikanskim bogovima, razgnevio: "Evo, spoznavši dobro i zlo, Adam je postao kao jedan od nas. Kako da on sada ne pruži ruke i ne uzme takođe i (plodove) sa drveta života i ne postane besmrtan."

Drvo saznanja, kao neki simbol, sreće se kod najrazličitijih naroda – i u drevnom Vavilonu i kod Acteka. Irski folklor sadrži priču o Tomasu koji je, okusivši plodove tog drveta, postao vidovit. (69) Baš pod drvetom zbilo se "prosvećenje" Bude i iznenada su mu se otkrili – visoka mudrost i viši smisao života. Indijska tradicija predstavlja boga Višnu takođe pod drvetom, pod takozvanim "kosmičkim drvetom" čiji plodovi simbolično predstavljaju više znanje, znanje prošlosti i budućnosti.

U Japanu drvo narandže igra tu ulogu, u Kini to drvo je kajsija, na Bliskom istoku to je smokva, kod druida (severozapadna Evropa) – hrast itd, (69)

Ali evo šta je karakteristično: svaki put je sa drvetom saznanja povezan simbol katastrofe, već pominjani simboli zmaja, vode ili drakona. Drugim rečima, stalno se povezuju zmaj, voda i drvo.

Keltsko predanje govori da put do svetog drveta, čiji plodovi daruju natprirodno znanje i mudrost, čuva drakon koji živi u jezeru. (69) U grčkim mitovima zmaj Ladon čuva Zevsovo drvo sa zlatnim plodovima. Herakle je morao da ubije zmaja da bi dohvatio plodove. Na isti način je postupio drevnoegipatski Naneferkaptah ubivši "besmrtnog zmaja" koji je čuvao knjige o magičnim znanjima. Takvo predanje postojalo je i u Sumeru.

Prema budističkoj tradiciji, u Indiji, Japanu i Kini smatraju da put ka svetom drvetu sprečava zmaj Naga, koji simbolizuje poplavu, "veliku vodu" i živi u jezeru. Onaj ko okusi plodove tog drveta dobija "natprirodni vid i njemu se otkriva sva prošlost."

Ni predavanja paganskih Slovena nisu izuzetak: na ostrvu Bujanu živi ognjeni zmaj Garafen. On čuva anatir kamen – središte mudrosti i magičnih znanja. Taj kamen je zakopan pod hrastom. (48)

U drevnom Meksiku put ka svetom kaktusu na obali jezera čuva bog voda i poplava Tlalok, koji živi u jezeru.

I tako, zmaj, simbol potopa i katastrofe, sprečava pristup k simbolu znanja – k svetom drvetu saznanja. Možda je s tom simbolikom u vezi i činjenica da su Acteci svoju izgubljenu pradomovinu Tamoanman predstavljali crtežom slomljenog drveta.

Međutim, iz dela drevnih autora (Abu Balki, Manefon, Flavije, Strabon i drugi) jasno proizilazi da je neki deo znanja spašen. Kako? Očigledno je da su manje, zatvorene grupe ljudi postale čuvari znanja usred opšteg divljaštva i varvarstva. Na Britanskim ostrvima to su bili druidi, u Indiji – bramini, u Egiptu oni koje ja uslovno nazivam žrecima. Kasnije, kad je u Egiptu nikla država oni su uspostavili svoj stalež i učvrstili vlast koristeći monopol znanja.

< prethodna [ 18 | 19 | 20 ] sledeća >
vrh strane