Gustav Albin Weisskopf
(nastavak)
| 1 | 2 |

Veci crtež 55 Kb

Krila letilice su ličila na krila ptice ili slepog miša. Upravljanje je vršeno davanjem gasa jednom od dva motora, kao što su to radili i tadašnji okeanski parobrodi sa dva propelera. Donji motor je imao 10 KS i bio je težak 22 funte (10 kg). Prečnik cilindara je bio 3 i 7/16 inča, a hod klipa 8 inča. Gornji motor je bio dvocilindričan prečnika 2 i ¼ in. i 3 i 7/16 in. sa hodom od 7 in. Bio je težak 35 funti (15,8 kg), a za početno paljenje je korišćena eksplozija kalcijum–karbida. Propeleri su bili teški 12 funti (5,4 kg) i imali su prečnik od 6 stopa, sa projektovanom površinom krakova od 4 kvadratne stope (3.716 cm2). Snaga gornjeg motora na testiranju je bila 365 funti (165,5 kg). Težina trupa letilice sa točkovima je iznosila 45 funti (20,4 kg), a dužina 4,87 m. Krila i rep su imali 450 kvadratnih stopa (41,8 m2) površine i ukupnu težinu od 35 funti (15,8 kg).

Vest o prvom letu Gustava Vajskpofa brzo se proširila zaprepašćenom Amerikom i Evropom. Mnogi su bili vrlo skeptični prema toj vesti, jer je bilo prosto neverovatno da je jedan obični radnik iz fabrike mogao da ostvari takav podvig. Krajem septembra 1901. godine Vajskof je prikazao svoj uspešni "№ 21" u Atlantic Sityju. Ubeđen da radi pravu stvar, Gustav je čitavu stvaralačku energiji usmerio ka razvoju svog motora. Da je bio okrenut biznisu, mogao je sasvim komotno da živi od proizvodnje i prodaje avionskih motora. Nažalost, to je bilo daleko od njega, čak i onaj najlakši deo – formiranje cene svog proizvoda. Uporedo sa mnogim narudžbama dobijao je i brojne ponude bogatih preduzetnika da im dozvoli da njegov pronalazak iskoriste. Naivan je bio njegov nemar, tako da svoj pronalazak čak nije ni zaštitio patentom. Njegova radionica je svakodnevno bila otvorena, ne samo dobronamernim posetiocima, već bukvalno svima.

Pred sami kraj 1901. godine Vajskof je izveo prvo sletanje motornog aeroplana na vodu. U međuvremenu je konstruisao i dovršio prvi dizel motor za avione. Montirao ga je 17. januara 1902. godine na novi model "№ 22" i obleteo njime krug ukupne dužine oko 11 km leteći na prosečnoj visini od oko 60 metara. Ponovo su o tome obaveštavali brojni novinari iz Amerike, Francuske i Nemačke. Po prvi put se Vajskofovo dostignuće beleži u nemačkim zvaničnim knjigama u rubrici brzinskih rekorda (1903). U oktobru 1904. godine profesor fizike sa vašingtonskog univerziteta u St. Luisu John J. Dvorak javno je objavio da je Vajskof dalje otišao u razvoju avionski letilica od bilo koga ko se trenutno bavi time.

Najzad,. sa jednim svojim žirantom godine 1905. prijavljuje patent svoje jedrilice, a 1908. Ch. Wittemann, američki proizvođač avionskih letilica, kupuje Vajskofov motor. Tokom narednih godina Vajskofove motore je bilo moguće naručiti i kataloški i ugrađivali su ga mnogi graditelji aviona. Koliko je njegovih genijalnih pronalazaka, pod imenom njegovih dobrotvora, donosilo svima drugima novca, nemoguće je sa sigurnošću utvrditi. Već u to vreme suočava se sa činjenicom da drugi avijatičarski pioniri žanju slavu za koju se on, iako ju je zaslužio, nije ni potrudio.

Godine 1911. ponovo se čuje za Vajskofa, jer je počeo da eksperimentiše sa svojim novim projektom helikoptera. Međutim, niko se nije interesovao za to. Najzad se pojavio jedan kupac, koji je takođe radio na sličnom projektu, ali ga je interesovao jedino jedan od njegovih motora. Vajskof je prihvatio ponudu ali nije uspeo, kao mnogo puta ranije, da ispoštuje zadate vremenske rokove. Bez iskustva jednog biznismena, dospeo je u probleme iz kojih nije uspeo da se izvuče. Gubi sudsku parnicu i kompletna radionica, zajedno sa dokumentacijom i rezervnim delovima biva oduzeta. Na taj način je uništena Vajskofova ekonomska baza za dalje aktivnosti kao pionira avijacije.

Narušenog zdravlja i slep na jedno oko usled stare povrede na poslu, deprimirani Gustav nije bio u stanju da se oporavi od ovog udarca. Nikada nije dobio američko državljanstvo i uvek je bio izlagan sumnjama kao stranac, pogotovu što je besneo Prvi svetski rat.
Sa velikim ushićenjem je pratio Lindbergov trijumfalni prelet avionom preko Atlantika. Desetog oktobra 1927. Gustav Vajskof je u 53. godini umro od srčanog udara. Svojoj porodici je ostavio kuću koju je sam napravio i 8 dolara ušteđevine. Sahranjen je na groblju kao obična skitnica.

Godine 1937. amerikanka Stella Randolph piše prvu knjigu o Gustavu Vajskofu čime mu je, kako je sama napisala, podigla večni spomenik u Sjedinjenim Državama. Rezervni oficir avijacije William J. O'Dwyer je 1963. godine pronašao nepoznate fotografije Vajskofovog aviona. Godine 1964. Vajskof je posthumno postao počasni građanin države Konektikat, koju je sam izabrao za svoj dom, dok mu je grob dostojno obeležen. Druga knjiga o ovom nepoznatom pioniru avijacije pojavljuje se 1966. godine od S. Rendolph i bila je obogaćena novim činjenicama i detaljima, a i W. J. O'Dwyer piše istoriju motorne avijacije i u njoj počasno mesto zauzima istorijski let Gustava Vajtheda izveden 14. avgusta 1901. godine u Feirfildu, u Konektikatu.

Danas prihvaćena istorija avijacije i njenih dostignuća predstavlja jednostavno praćenje nekoliko slavnih dostignuća. Mnogi manje poznati pioniri avijacije, bez obzira na nacionalnost, imaju takođe prava na priznanja u jednoj od najuniverzalnijih dostignuća čitavog čovečanstva. Veliki deo toga se odnosi baš na Gustava Vajskofa.

Njegov rodni grad Leutershausen slavi njegovo ime i rad. U leto 1980. godine tamo je otvoren muzej kao dokaz velikog doprinosa pionira Gustava Vajskofa motornom letenju.

Prethodna | 1 | 2 |

vrh