|
Pisma Pisma
Pisma Pisma Pisma Pisma
Pisma |
21. jun 2003.
Komentar u vezi Klarka
Artur Klark |
|
Poštovani Ilija,
Pročitao sam Vaš tekst o Arturu Klarku i imam jedan komentar. Ne
slažem se do kraja sa konstatacijom da je klarkova ideja o astronautima
koji uništavaju život na planeti svojim otpadima besmislena. On tu ideju
iznosi u jednoj priči (imena se na žalost ne sećam) u okviru zbirke
novela "Susret sa meduzom"; planeta o kojoj je reč nije "novopronađena"
već se radi o Veneri.
Naime, kontaminiranje jednog nebeskog tela (planete) otpatcima ili
organizmima sa drugog je veoma ozbiljna i potencijalno opasna stvar o
kojoj se i te kako vodi računa u modernoj astronautici. Pre polaska na
svaku transplanetarnu misiju svaka sonda se prvobitno detaljno
dekontaminira kako organizmi sa jedne ne bi bili preneti na drugu
planetu. Recimo, poznati brod Galileo koji upravo završava svoju
dugogodišnju misiju oko Jupitera će na kraju biti namerno uništen
sudarom sa planetom iako to prvobitno nije bilo predviđeno. Razlog tome
je što sonda nije propisno "očišćena" od svih mikroorganizama pa postoji
opasnost ukoliko u budućnosti dođe do sudara sa nekim jupiterovim
satelitom, posebno Evropom (za koju se pretpostavlja da je, posle Marsa,
naseljena vanzemaljskim oblicima života, a te pretpostavke je misija
Galilea dodatno potkrepila; što je opet Klark predvideo još pre
četrdeset godina), i da se isti "zarazi".
Dobro, ne bih se baš složio da bi neki otpadak uništio baš _svaki_
život na nekoj planeti (mada ni to nije isključeno, priroda je čudna i
ne može se u napred znati kako će organizmi sa jedne reagovati na
organizme ili materije sa druge planete; recimo, ako je taj život
lociran samo lokalno na mestu gde je bačen otpad ili recimo ako je otpad
veoma otrovan za pomenuti oblik života sigurno bi rezultat bio fatalan)
ali da bi se mogle desiti razne mutacije ili (što je veoma izvesno) da
se "mrtvoj" planeti na taj način "usadi" život (setite se, postoji
teorija da je život na Zemlju došao iz svemira) u to svakako ne sumnjam.
Srdačan pozdrav,
Marko
3. jul 2003.
Odgovor |
Povodom Markovog komentara
O KLARKU ZABUŠANTU
Priča "Pre raja" objavljena je u knjizi "S
druge strane neba" u okviru Odabranih dela Artura Klarka, Kentaur
1978.g. a pre i posle ovog objavljivanja mogla se naći u
časopisima (ako se ne varam, u "Galaksiji" i "Politikinom
zabavniku") u manje ili više skraćenoj verziji.
U njoj naučnici otkrivaju na Veneri, u
blizini pola, jezero ključale vode i biljku u obliku 'prostirke'
koja se kreće obalom i hrani mineralima. Zamoreni prikupljanjem
uzoraka, naučnici podižu šator i tamo se hrane, odmaraju i,
verovatno, obavljaju uobičajene fiziološke potrebe. Kada reše da
krenu nazad, do vozila koje ih je dovezlo, oni pakuju šatore i
opremu a otpatke, zapečaćene u plastičnu kutiju, zakopaju.
'Prostirka' ih, međutim, nalazi i razlaže na potrebne joj minerale
ali usput pokupi i bakterije i viruse kao smrtonosne klice zaraze
s druge planete, kojih ima dovoljno za ceo svet Venere i od kojih
nema odbrane. I tako, dok svemirski brod leti na Zemlju sa
fantastičnom vešću o otkriću vanzemaljskog života, klice 'rade'
svoj posao i "Pod Venerinim oblacima, priča o Stvaranju bila je
okončana".
Priča je pisana pravolinijski, bez previše
literarnih egzibicija (kojima Klark i nije sklon), sa, barem za
moj ukus, preteranom gustinom informacija o Veneri, njenoj klimi i
geografskim odlikama, odnosno o mogućnostima postojanja života u
ekstremnim uslovima (na Zemlji pa, sledstveno, i na drugim
planetama); ovi podaci čine dijaloge neprirodnim i nategnutim i
usporavaju samu radnju - u teoriji literature oni se nazivaju
'mrtvim mestima teksta'.
No, ono što potpuno obesmišljava priču
jeste postupak zakopavanja otpadaka koji je apsolutno van svih
logičkih i naučnih principa o sprečavanju prenošenja "klica
zaraze" s jedne planete na drugu jer je to koliko opasno za nas
(ako astronauti pokupe nešto i donesu na Zemlju) toliko i neetično
prema svetu kome se donose naše klice (i koje mogu biti ubijene
negostoljubivom sredinom ali mogu i pobiti domaći život bilo kog
oblika jer on od njih nema prirodnu odbranu). Postupak zakopavanja
definitivno nije siguran način za odlaganje zemaljskih otpadaka na
bilo kojoj planeti - te je ovakav postupak Klarkovih junaka
potpuno nenaučnički (a oni su upravo to - naučnici). Prisustvo
drugog oblika života diže apsurdnost postupka na nivo zločina iz
bahatosti i gluposti, što Klark kao naučnik i osoba visokih
etičkih principa ne bi smeo ni da pomisli a kamo li napiše. Pravi,
odgovorni, istrenirani astronaut bi famoznu kutiju s otpacima
poneo do matičnog broda i tamo uništio prema proceduri; i to bi
uradio uvek, bez obzira da li je zapazio znake života u okolini
ili ne. U tim i takvim slučajevima nema nikakvog dvoumljenja već
se poštuje procedura. Pošto Klark nije napisao da su astronauti
nešto uradili van pravila, a nisu bili ni u životnoj opasnosti
koja bi, možda, opravdala odstupanje od procedure, zaključak je da
je zakopavanje đubreta uobičajen postupak što je, u najmanju ruku,
smešno-laičko-pacersko razrešenje problema. Jedino objašnjenje
koje vidim je da je Klark zbrljao priču da bi obrtom zasenio
nemaštovite čitaoce (koji sve uzimaju zdravo za gotovo i ne misle
o pročitanom) i pokupio nekakav honorar. A nema ničeg bednijeg
neko kada pisac (iz bilo kog razloga) tretira svoje čitaoce kao
debile; onda se postavlja pitanje zašto uopšte piše i odakle mu
pravo da vređa one koji mu veruju. Na sreću, na jeftine štosove,
makar se krili i iza 'proverenih' imena kakvo je Klarkovo, ne
'nasedaju' pravi čitaoci, kakav je i Marko, jer naučna fantastika
upravo traži inteligentne i radoznale ljude, otvorene za nove i
neuobičajene senzacije i ideje.
Ilija Bakić
|
|
4.7.2003
Komentar na gornji odgovor |
Zdravo Ilija,
Ako se posmatra iz tog ugla onda se i ja potpuno slažem!
Samo, teško da bismo mogli Klarka previše da kritikujemo zbog
njegovog "sterilnog" stila pisanja jer on je pre svega naučnik pa tek
onda pisac iako je slavu i bogastvo stekao kao ono drugo, bar ga ja tako
shvatam. Zato on sva svoja dela prosto pretrpava naučnim podacima i
pretpostavkama tako da ona više liče na eseje ili neke naučne radove
nego na klasično "pričam priču". Međutim, složićemo se da je upravo i
draž Klarkovih dela u tome! Sad, da li će se to nekome svideti ili ne,
to je već pitanje ličnog ukusa ali Klark se u svojim romanima trudi da
stvori jaku naučnu osnovu za svoje pretpostavke što podrazumeva da svoje
čitaoce podrobno (nekada i previše za ovaj vid teksta) upozna sa
materijom o kojoj govori.
Upravo zbog toga trebamo žestoko da
kritikujemo njegove "naučničke" pretpostavke i greške! Sad, ne ulazim u
to šta je on hteo da kaže pričom o kojoj govorimo, da li mu je cilj bio
samo da zaradi i zaseni naivne ili je njome hteo da upozori (i pritom
opet zaradi). Da li je slučajno ili namerno zaboravio da napomene da su
astronauti arogantno, iz neznanja ili nečeg trećeg zakopali otpad o tome
bismo teško mogli da raspravljamo jer to zna (ili nezna) samo on.
Svakako da bi priča utoliko bila zanimljivija jer bi govorila malo i o
ljudskoj psihi. Ovako možemo samo subjektivno o tome da razgovaramo,
onako kako je ko shvatio priču. Ali, ko što sam već rekao, ako
posmatramo na bukvalan način onda se, ponavljam, potpuno slažem da je u
pitanju ogroman i opasan propust koji bi u veliku zabludu bacio ne
toliko upućenog čitaoca.
A da je čovek pisao i veće gluposti, pisao ih je! Čak, šta više, one
su se povećavale sa njegovim godinama. Po mom skromnom mišljenju,
vrhunac njegovih kardinalnih grešaka je u romanu "Matica zemlja" i to na
samom kraju gde je celu genetiku stavio potpuno ad acta iako je u celom
romanu pričao upravo o njoj (klonovi, nasledne osobine i sl). Zbog tako
velike gluposti, koja, kako je i on sam priznao, ne priliči ni učeniku
završnog razreda neke gimnazije, a koju je on napravio potpuno nesvesno
(što je neoprostivo za čoveka njegovog kalibra) u drugom izdanju knjige
napisao je izvinjenje. Ali da ne otkrivamo drugim čitaocima koji nisu
čitali roman o čemu se tu radi... ;-)
Srdačan pozdrav,
Marko
|
vrh
|