|
|
|
Ekspedicija pripreme za put u Mongoliju i priča o Leonidima |
|
Godine 1998. ceo svet je nestrpljivo isčekivao veliki meteorski pljusak Leonida. Ovaj meteorski roj nastaje od ostataka periodične komete 55P/Tempel-Tuttle. Svake 33 godine Tempel-Tuttle prolazi blizu perihela, gde kao posledica dovoljno jakog Sunčevog zračenja se od nje odvajaju delići.
Do pljusak meteora najčešće opaziti neposredno posle prolaska komete kroz perihela (u intervalu od nekoliko godina), ali cela stvar je kompleksija a, i zavisi od orbitalnih elemenata komete. Tada na putanjama bliskim kometi ima mnogo novih, sitnih čestica, koje će se sa ovih putanja vremenom razvejati usled efekata prvenstveno elektromagnetne prirode (Poynting-Robertsonov i efekt Yarkovskog), i u manjoj meri gravitacionog uticaja planeta. Presecanjem Zemljine putanje sa orbitom roja mi opažamo njegovu aktivnost, koja će, kada je reč o pljusku, biti znatno veća nego inače. Prethodni pljusak Leonida bio je 1966. godine. Nakon toga kometa je prošla kroz perihel u februaru 1998. godine i zato su sve nade za »veliki povratak« vezivane za novembar te godine.
Po proračunima, maksimum je očekivan 17. novembra u 19 UT. Pošto je u to vreme u Evropi dan, svi su hteli da budu što istočnije. Azija je mamila astronome. Maštali smo o Kini, Korejama, Rusiji, Mongoliji... Te jeseni Irena Živković i ja smo shvatile da je pljusak Leonida isuviše značajan događaj za nas, da bismo ga propustile. Imale smo već tri godine iskustva u posmatranju meteora i moram priznati da su nam prirasli za srce. Morale smo biti na licu mesta.
Putovanje na istok
Nekoliko nedelja pre 17. novembra krenuli smo u iscrpljujuću jurnjavu za sponzorima. U poslednjem momentu, sa raznih strana, stigla nam je pomoć u parama i opremi. Naoružane sa osam fotoaparata, video kamerom, četiri stativa, od kojih smo jedan - nosač pet fotoaparata, same dizajnirale, i raznim pomoćnim stvarčicama (produžni kablovi, klešta, lepak, izolir traka....), krenule smo sa po 40 kg prtljaga svaka.
Do Ulan Batora (Ulaan Baatar), glavnog grada Mongolije, stigle smo preko Moskve, u kojoj smo menjale avion. U našoj prvoj poseti Moskvi, jedan dan bio je dovoljan za šetnju do Kremlja, posetu ambasadi i razgledanje arhitekture (kroz prozor automobila). Moskva nas je osvojila. Sve u njoj ostavlja nekako utisak moći i snage - ulice su ogromne, šest traka u jednom i šest u drugom smeru, između zgrada čitave livade, ivice zgrada izmiču iz vidnog polja i po širini i po dužini... Bile smo zaslepljene veličinom stvari oko nas. No, jedno opažanje nas je zabrinjavalo: na –10°C do –15°C, koliko je tada iznosila temperatura u Moskvi, nama je bilo hladno i kombinacija od "mont" plus "diadora" jakna nije nam bila dovoljna. A znale smo da će u Mongoliji biti hladnije...
Novi avion i novi prijatelji. Prvo smo se, sasvim slučajno, upoznale sa grupicom od troje Slovaka koji su isto astronomi, imaju iste prijatelje kao i mi, isto žele da gledaju pljusak iz Mongolije, ali nisu znali gde će se smestiti . Prihvatili smo ih u društvo jer smo mi te probleme ve} rešile: pre puta smo se dogovorile sa posmatračima iz Nemačke da zajedno posmatramo sa nacionalne mongolske astronomske opservatorije. U avionu smo sreli i grupu Hrvata, tačnije deo njihove posmatračke skupine za meteore - PPPS DOK sa snimateljem HTV-a.
Sedam časovnih zona istočnije
Ulan Bator iz ptičje perspektive - puno fabričkih dimnjaka, visoke planine, gomila jurti, par zgrada između njih i mala zaleđena pista. Na aerodromu su nas sačekali mongolski astronomi. Sa Slovacima smo se smestile u jedan stan nedaleko od astronomskog istraživačkog centra. Pošto je naš avion leteo jednom nedeljno, da ne bismo stigle baš 17. novembra kada je postojao jedan polazak, stigle smo nedelju dana ranije i otišle nedelju dana kasnije, što nam je pružilo priliku da upoznamo prestonicu ove daleke i velike zemlje....Nažalost, kako je sve bilo pokriveno snegom i samim tim i nepristupačno, mogle smo samo malo putovati izvan glavnog grada.
Arhitektura grada nije ništa posebno - pun je bezličnih kockastih, krajnje funkcionalnih i dosta prljavih zgrada. Ima, možda i previše instituta, bolnica, muzeja i koledža (koje su podigli stranci), i gomilu jurti – tradicionalne mongolske kućice od goveđe kože, u kojima živi tri četvrtine Mongola. Ulan Bator ima prelepe budističke hramove. Najveći od njih je Gandan, u kome se nalazi druga po veličini uspravna statua Bude. Oko grada su četiri fabrike bakra (Mongolija ima najveći rudnik bakra na svetu) koji je, pored stočnih proizvoda, njihova najznačajnija sirovina.
 |
| Mongolska porodica ispred jurte (veća slika 59 k) |
Napravila bih malu digresiju i iznela par impozantnih brojki: Mongolija ima površinu veću od polovine Evrope. U njoj živi oko 2 miliona stanovnika koji se uglavnom bave stočarstvom i oko 30 miliona grla stoke. Sada nije teško zamisliti kravu lutalicu koja pase u dvorištu muzeja, svinju kako se sa malim prasićima slobodno šeta gradom...
Stanovnici se dele na jako bogate i jako siromašne. Kada kupujete cigarete pitaju vas koliko hoćete – prodaju ih i na komad, dok se na ulicama svuda vide luksuzna vozila.
|
Srdačnost nas je okruživala i od strane Mongola i malobrojnih tamošnjih Jugoslovena koje smo upoznale. Našim zemljacima dugujemo zahvalnost za svoja posmatranja, jer bez njihovog videa ne bi bilo snimaka kamerom.
Još jedna opaska vezana za vreme – neposredno po dolasku temperatura je bila oko 0°C; kao kod kuće. Tada nismo znale da je to toplotni rekord te sezone i da je nula u novembru prava retkost
(novembar 2002.)
|
|
Home |
Sadržaj |
Galaksija |
Sunčev sistem |
Teorija i praksa | |