|
Osnovnu i srednju školu završio sam u Puli. U proleće 1979. godine, kad sam bio u osmom razredu, učlanio sam se u podmladak Astronomskog društva "Istra". Za nas nove članove bio je organizovan poseban kurs. Među starijim astronomima koji su se nama bavili bio je, tada još kao mlađani student, i Korado Korlević, poznati hrvatski astronom, osnivač Zvjezdarnice u Višnjanu i hodočasnik tunguske komete. Kad sam došao na kurs, nisam imao neku precizniju ideju o tome šta me najviše zanima iz astronomije. Posedovao sam samo opšte difuzno interesovanje za noćno nebo, i za kosmos oko nas koji nam to nebo otkriva. U principu, interesovalo me je sve što je bilo na tom kursu i čime su se amateri u AD "Istra" bavili: praćenje Sunčeve aktivnosti, promenljive zvezde, astrofotografija i ostale uobičajene stvari. Stoga sam se radoznalo priključio meteorskoj ekspediciji koja je organizovana na Perseide u avgustu 1979. Do tada sam bio apsolutno nevin što se tiče meteora, u životu nisam video nijedan. Iako ta ekspedicija nije bila neki specijalan doživljaj sama za sebe - dosta je smetao Mesec i nije bila bogzna kakva vidljivost - meteori su te mlake noći naprečac uleteli u moje vene. Našao sam da malo šta može da izazove takvo haiku uzbuđenje pred Univerzumom kao to kratkotrajno poetsko umiranje svemirske prašine u Zemljinoj atmosferi. Bio sam fasciniran činjenicom da je svako od tih nebeskih svetalaca zapravo atmosferski spektakl izazvan svemirskim trunčicama jedva većim od glave čiode, koje zasvetle bez glasa na kraju svog eonskog postojanja. A sve to sam pratio u manastirskoj tišini predgrađa Pule, nedaleko od aerodroma, gde sam celu svoju srednju školu posvetio tinejdžerskoj fascinaciji meteorima. Naravno da sam se priključio i ekspediciji na Orionide u oktobru iste godine. Tada sam postao doživotni obožavalac Orionida. Perseidi su mi i dan-danas ostali navika i volim ih prosto zato što su ipak zakon, jer ih ima najviše i umeju da naprave šou. Ali Perseidi su fensi i mnogi laici znaju za njih, ili su ih slučajno videli tokom nekog letnjeg flerta - a Orionidi su samo za odabrane. Za njih treba mnogo veća samodisciplina, jer je 21. oktobar najčešće vrlo hladan dan u godini, i ima ih realno jedno triput manje od Perseida, pa je veći trud potreban za manje rezultata. Ali Orionidi su gospoda među meteorima. Svaka šuša iz ovog meteorskog roja hoće da ostavi trag, koji se razilazi još podugo nakon gašenja meteora. Ko u jednoj noći vidi deset Orionida, život mu više nikad neće biti isti. To potpisujem. Osim toga, važan momenat u životu svakog meteoraša - moj prvi bolid u životu bio je jedan Orionid, koji je krivudao preko pola neba i višebojno eksplodirao oko zenita. Ala smo kričali svi koji smo se tamo zatekli! Meteorske ekspedicije su, pored poetskog, i snažan socijalni doživljaj. Njih organizuju manje grupe zanesenjaka koji su spremni da po celu noć leže negde u debelom periferijskom mraku, u vreći za spavanje, i da ne pomeraju oči sa jednog izabranog dela neba. I povremeno viknu "stop!" kad proleti neki meteor, pa nastane opšte uzbuđenje oko toga ko ga je sve video i kakav je bio, pa onda neko izdiktira opažene podatke jednom posebnom članu ekipe. Kasnije smo se modernizovali, pa smo podatke diktirali u diktafon, umesto ćati s baterijskom lampom. Svojevremeno su tako napravljeni uzbudljivi snimci reakcija nekih astronoma na pojedine sjajnije meteore. Posle prvih Perseida i Orionida, bio sam pulski gimnazijalac koji je našao šta ga zanima u životu. Sledeći put sam s astronomskim plemenom logorovao 11/12. avgusta 1980. godine, opet na periferiji Pule, opet Perseidi. E, to je bila noć života! Bilo je perioda i sa po 150 Perseida na sat, i dovoljno bolida za sve hormone koje sam imao tog leta. Za šest sati posmatranja nas četvorica nabrojali smo ukupno 1.006 meteora, većinom Perseida, ali i mnogim drugim rojevima to je bila udarnička noć. Perseidi 1980. godine zapečatili su da naredne tri godine života, do vojske, posvetim lovu na meteore. Srećnom igrom slučaja, stanovao sam daleko od gradskih svetala i mogao sam vrlo kvalitetno da posmatram i iza rođene kuće, svake vedre noći u godini. Počeo sam da se ložim na racionalnu stranu fenomena, pa sam pažljivo konstruisao sopstvene gnomonske karte za ucrtavanje putanja meteora, naučio da programiram Texas Instruments (beše TI-59 ili tako nešto) da iz koordinata preseka putanja računa radijant, pisao sam radove s kojima sam učestvovao na republičkim takmičenjima u Hrvatskoj, i uopšte, sebe sam za deset godina video kao meteorskog astronoma. Posedovao sam i legendarnu rusku knjigu (autori Subotin i Sitinskaja) koja je u to vreme smatrana meteorskom Biblijom, mada sam je slabo koristio jer nisam znao ruski. U to vreme, početkom 80-ih, u Hrvatskoj je postojala jaka scena amaterske meteorske astronomije, s najaktivnijim punktovima u Puli, Varaždinu i Šibeniku. Bila je to zanimljiva subkultura, unutar koje su organizovane zajedničke ekspedicije, a postojala su i mini rivalstva. Tako je postojao ideološki raskol oko toga šta je bolje viknuti kad prođe meteor, između sekte koja je tvrdila da je bolje reći "stop!" (Pula) i one koja je favorizovala "hop!" (Varaždin). Presudili su Šibenčani, koji su bili za "stop!". Pri kraju srednje škole, jednom prilikom sam procenio da sam do tog momenta video oko dve i po hiljade meteora. Video sam pripadnike svih većih meteorskih rojeva, uključujući i Kvadrantide - osim Geminida, jer nijedne godine u mojoj srednjoj školi nije bilo vedro oko 13. decembra. Posle vojske krenuo sam da menjam fakultete, otkrivši da me emotivna strana stvari ipak više zanima od racionalne, pa sam izgubio entuzijazam za astronomiju i nauku generalno, a tako i za naučni pristup meteorima. Sada se bavim dokumentarnim filmom, Internetom, mentorskim radom sa mladima i drugim stvarima. Ali ona slatka jeza pred nepredvidljivim bešumnim bljeskom na noćnom nebu ne napušta me već 26 godina. Moju godišnju dozu moram da ispunim svakog avgusta na Perseidima, bar sat vremena. Ovog leta sam ujutro 13. avgusta za sat i po nabrojao 32 komada (iz Pule, sa starog mesta). Žao mi je što već godinama, možda i deceniju, nisam u prilici da opet gledam Orionide, i ko zna kad ću opet biti. Ali kao što rekoh, životna doza Orionida je deset komada po čoveku, a ja sam ih vala video bar stotinu pa mi je duša puna. Ali eh, da mi je videti bar još jedan... Najsjajniji meteor u životu video sam tek mnogo docnije. Cele mladosti sam čekao svoj masterpiece, i najsjajnije što sam zapamtio bio je jedan prilično banalni loptasti Leonid od nekih -8m. A onda sam pre par godina na nebu iznad Motovuna u Istri, baš za vreme filmskog festivala, video kako je sevnuo jedan rani Perseid, baš je onako puk'o iznad mesnog groblja. To je bilo mnogo sjajno i spektakularno, ali mislim da sam bio jedini u celom Motovunu koji je u tom trenutku gledao u nebo. Ljudi mnogo propuštaju što ne gledaju u nebo. I ne umeju da love meteore. Kad god nekog vodim na Perseide, uvek se iznenadim koliko je ljudima teško da disciplinovano gledaju u jednom pravcu. Veština razgovaranja bez pomeranja glave izgleda da je svojstvena samo meteorskim astronomima. Zato su svi uvek podozrivi kad prijavljujem da sam video duplo više meteora nego oni. Osim toga, mnogi ljudi ne znaju kako meteori izgledaju i očekuju bogzna šta, pa ne znaju da se kao meteor broji i ono šugavo od +4m. Mislim da bi astronomi amateri i profesionalci trebalo da maksimalno popularišu meteore, i da u tom smislu marketinški forsiraju Perseide: oni padaju u savršeno doba godine za skretanje pažnje ljudima na nebo; mogu da budu dobar povod za neki event (kao što je Korado ove godine izveo meštane Višnjana na kolektivno gledanje); i kad im je loša godina, uvek ih bude za pokazivanje; mogu da budu dobar povod za upoznavanje sa sazvežđima (ko je gledao Perseide, lako pamti Kasiopeju), kao i sa činjenicom da Severnjača nije najsjajnija zvezda na nebu. A ako je pri ruci dvogled, može da im se demonstrira i galaksija u Andromedi. Sve zajedno, obrazovno-turistička ponuda par exellence. Mislite o tome kad pišete projekte. Aleksandar Gubaš (26.08.2005.)
|
Kliknite na sliku
|
