Kako priroda medjutim ne pravi vestacke kanale vest je postala senzacionalna. Ona je znacila da na Marsu postoji zivi svet dovoljno inteligentan i tehnoloski razvijen da gradi kanale planetarnih razmera. Ideja da u susedstvu imamo komsije i to mozda pametnije i sposobnije od nas samih postala je golicava. Prostrujala je svetom i dosla do Persivala Lovela . 

Percival Lowell

Persival Lovel je bio srecan spoj bogatog Amerikanca i strasnog ljubitelja astronomije. U mladosti je dosta je putovao po Dalekom istoku i ta svoja putovanja je opisao u nekoliko knjiga. Devedesetih godina proslog veka, inspirisan Skjaparelijevim radom, odlucio je da zivot posveti izucavanju Marsa. U tu svrhu podigao je sopstvenu opservatoriju na jednoj planini u Arizoni i zatim proveo bezbroj noci piljeci kroz teleskop. Za sobom je ostavio ispisane beleznice sa preciznim crtezima kanala na Marsu.

Lovel je bio sasvim siguran u postojanje kanala. Bio je ubedjen da kanale gradi visokorazvijena i mudra civilizacija kako bi sa ledenih polova dovela vodu u suve ekvatorske predele. Kanali su dugi i 3000 km i Marsovcima su bile potrebne snazne crpke da poteraju toliku vodu preko planete. Lovelova Mreza kanala koju je video na Marsu i koju je ucrtavao u svoje beleznice postajla je vremenom sve preciznija, slozenija i veca.

Kanale su videli i drugi astronomi. Cesto su crtali gotovo iste kanale kakve nalazimo kod Lovela. Cinilo se da covecanstvo nije bilo nikad blize otkricu jedne vanzemaljske civilizacije nego tada. Jedan pariski casopis je 1900. godine ponudio nagradu od sto hiljada franaka onom ko uspostavi kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom, ali kontakt sa Marsovcima se cinio tako lakim da je Mars bio iskljucen iz ove nagrade.

Nisu medjutim bas svi astronomi videli te famozne kanale. Neki su cak dokazivali da je nemoguce sprovoditi vodu sa polova na Marsu jer bi ona vrlo brzo isparila. A navodjeni su i drugi dokazi.

Ipak u to vreme covecanstvo je bilo sklono verovanju u vanzemaljce. Zemljani su tih decenija i sami gradili velike kanale - Suetski 1869, Korintski 1893, Panamski 1914. Mars se u to vreme cinio veoma slican nasoj planeti. Njegov dan traje koliko i nas, jos 1783. Hersel je utvrdio da Marsove polarne kape menjaju velicinu sa promenama godisnjih doba i da Mars ima atmosferu, a i klimu koja je slicna nasoj zemaljskoj itd. i cinilo se da je Mars veoma pogodan za zivot. Iz tog perioda (1897.) potice i veoma popularna knjiga Rat svetova H. Dz. Velsa u kojoj je opisana invazija Marsovaca na nasu planetu (kasnije ce O. Vels po toj knjizi emitovati radio dramu u vidu vesti sto je izazvalo paniku medju hiljadama slusalaca koji su poverovali u stvarnu najezdu osvajaca sa Marsa).

Medjutim pouzdanih dokaza za kanale na Marsu ipak nije bilo. Nije bilo ni sigurnih protivdokaza. Sa Zemlje je zapravo i nemoguce tacno utvrditi reljef na Marsu. Bez obzira na kvalitet teleskopa slika koja se kroz njega vidi nikad nije dovoljno jasna zbog debelih slojeva nase atmosfere kroz koju putuju zraci iz svemira. Ta atmosfera je u stalnom komesanju jer se mesaju tople i hladne naslage vazduha. Sem tog u atmosferi uvek ima cestica prasine koje kvare sliku u teleskopu. Da bi se tacno videlo kako Mars stvarno izgleda bilo je nuzno prici mu blize. Mnogo blize. To je bio posao za svemirske brodove.

A oni su poleteli sezdesetih godina ovog veka. Obleteli su Mars i poslali hiljade fotografija. Fotografije su podvrgnute detaljnim analizama. Na nekim od njih vide se cak i sasvim sitne crte reljefa. Vide se planine, kanjoni, brda, ostaci recnih tokova, samo vestackih kanala nema.

Kako se moglo dogoditi da iskusni astronomi vide nesto nepostojece? Pravi odgovor na to pitanje tesko je dati. Izgleda da su svi oni samo strasno zeleli da vide kanale i da su podlegli optickoj varci. U maloj titravoj slici u okularu teleskopa neke crte reljefa Marsa oko posmatraca nesvesno spaja u linije koje zapravo ne postoje. To je izgleda jedino objasnjenje.

---

>> Na Marsu

Reljef