<  | 1  2  3  4  5  6  7  8  9  10  11 | >

10. TRANZITI 1874. I 1882. GODINE

Astronom Kraljevskog društva G. B. Airy nazvao je merenje distance između Zemlje i Sunca "najgracioznijim problemom u astronimiji" i - započeo planove za osmatranje sledećeg tranzita Venere u 1874. godini. Ubrzo nakon toga groznica zvana tranzit je započela po celome svetu, dok je učestovavanje u osmatranju postalo stvar nacionalnog ponosa. Svaka država koja je držala do svoje reputacije ili je želela da razvije žar za naučnim poduhvatima, stupila je u kooperaciju velikog globalnog osmatranja tranzita. Rusija je vodila sa svojih 26 ekspedicija, Britanija je imala 12, Sjedinjene Države 8, Francuska i Nemačka po 6, Italija 3 i Holandija jednu. Novina koja će se koristiti u osmatranju ovih tranzita je bila upotreba fotografije.

Kerguelen

Za tranzit 1874. godine Britansku ekspediciju na ostrvo Kerguelen vodio je sveštenik S. J. Perry (1833-1889). Ovo zabačeno, vetrovito, hladno i nadasve negostoljubivo ostrvo se nalazi u južnom delu Indijskog okeana, bliže Antarktiku nego Južnoj Africi ili Australiji.

Ostrvo koje je otkrio francuski istraživač Yves de Kerguelen -Tremarec, još 1772. godine, se često naziva i imenom koje mu je nadenuo Kapetan Cook, kada se tu zaustavio tokom svog trećeg puta oko sveta, "Pusto ostrvo". Dok na ostrvu nije podignuta naučna stanica 1950. godine, ovo zapušteno ostrvo su posećivali samo pingvini i foke.

Perry je bio direktor "Stonyhurst" opservatorije u Mančesteru, i stekao je poštovanje dugih astronoma za radove na proučavanju Sunčevih pega, kao i za geodetska i magnetska proucavanja. Njegova eksepedicija je napustila Englesku u maju 1874. godine na dva broda, "Volage" i "Supply", sedam meseci pre tranzita, 9-og decembra.

Tim je zastao u Cape Town, gde je pomorski oficir, po instrukcijama samog Airy-a, načinio seriju praktičnih osmatranja. Kao prilog vizuelnom merenju vremena, članovi ekspedicije su morali načiniti i fotografska osmatranja, tako de su četiri asistenta imala pune ruke posla učeći fotografisanje "mokrim fotografskim pločama" i "suvim fotografskim pločama". Oni su ovo vežbali puna dva meseca pre nego što su krenuli na ostrvo Kerguelen, 8-og oktobra 1874. godine.

U svom dnevniku Perry je zabeležio prvu impresiju susreta sa ostrvom: "sneg, koliko god pogled može dopreti". Zbog toga što je proleće još uvek trajalo na južnoj hemisferi, članovi ekspedicije su: "...krstarili po brdima i smrznutim barama i močvarama u snežnim cipelama".

Nakon usidravanja u Morbihan zalivu, tim je istovario 600 sanduka sa opremom i montažnim barakama gde će živeti, kao i zaklonima za instrumente. Vreme je bilo najveća briga, sa obzirom da prosečna oblačnost u decembru iznosi čak 75%, tako da je Perry poslao dva tima na sekundarna osmatračka mesta oko zaliva, da bi time dobili veće šanse za uspeh. Poručnik Cyril Corbet je predvodio jedan tim, dok je vođa drugog tima bio poručnik Goodridge.

Kao i Chappe, le Gentil i Wales pre njega i Corbet je pisao dnevnik sa šarolikim opisom drame koja je pratila događaj. Nakon izračunavanja latitude i longitude osmatračke stanice, Corbet je zabeležio i vremenske uslove: "Izvršili smo nekoliko osmatranja uveče, ali to je bio loš posao na ovom jakom vetru. Lampe su stalno treperile i gasile se, a zbog buke vetra nismo mogli čuti ni otkucaje časovnika niti bilo šta drugo".

Sa samo 24 godine starosti, Corbet je već bio pridruženi član Kraljevskog društva i dobro je znao važnost ekspedicije. Šestog decembra je zapisao: "Pokušavam da se smirim i skoncentrišem za prekosutra". Dan pre tranzita je opet zapisao sledeće reči: "Vreme je još uvek loše i barometar je veoma nizak i još uvek pada, ali ja se nadam, nadam, nadam za sutra. Sama pomisao da je tako blizu, osećam se cudnije danas nego ikada pre u svom životu, i pretpostavljam da će sutra ujutro biti najnelagodnije vreme u mome životu sve do 11 časova pre podne, nakon čega ćemo znati svoju sudbinu..."

Ovo je bio klasičan slučaj "leptira u stomaku" i prirodno da Corbet nije ni oka sklopio te noći, ustavši već oko 4:30 ujutro. Čekao je do 6 sati ujutro kada je probudio svog asistenta. Vreme je opisao kao veoma "sumnjivo".

Prvi kontakt je trebalo da bude tačno u 6:30, i Corbet nije bio razočaran: "Srećan momenat, kada sam od 6:00 do 6:30 intenzivno posmatrao donji deo Sunčevog diska i napokon ugledao početak tranzita. Zaista najsrećniji trenutak u mome životu". To je bilo upravo suprotno od "najnelagodijeg vremena" koga se plašio.

Nakon toga, Corbet je zapisao detaljne informacije, ali su se vremena prvog kontakta između njega i njegovog asistenta razlikovala za 15 sekundi i to opet zahvaljujući efektu crne kapljice. Ubrzo nakon prvog kontakta, teški oblaci su prekrili Sunce i Corbet je tek na trenutak uspeo da kasnije uhvati Veneru na izlasku sa Sunčevog diska, ali nije uspeo i da izmeri vreme. Kada se tranzit zavrsio, tim je dogadjaj proslavio obilatim doručkom i šampanjcem.

U isto vreme Perry-ev tim je vršio i vizuelno i fotografsko osmatranje. Sa njegovog osmatračkog mesta, jedan usamljeni oblak je sakrio prvi kontakt tranzita, ali se nakon toga totalno razvedrilo pa je njegov tim izvršio dobra merenja i fotografisanja kraja tranzita. Goodridge-ov tim je imao takođe sličan i delimičan uspeh.

Nakon završetka tranzita, svi tri tima su se sakupila zajedno na primarnom osmatračkom mestu upoređujući rezultate, što je uzelo čak nekoliko dana zbog olujnog vremena.

Sa završetkom tranzita, njihov rad nije u potpunosti bio završen, jer im je Airy dao instrukcije da načine više od stotinu dodatnih lunarnih osmatranja za precizno i fino odredjivanja longitude. Ali, vreme se tako pogoršalo, da im je trebalo dodatnih tri meseca za kompletiranje osmatranja. Zbog produženog ostanka, dnevne porcije hrane članovima ekspedicije su smanjene na polovinu.

Napokon, 27-og februara 1875. godine, ekspedicija je krenula nazad ka Engleskoj. Corbet je na odlasku zapisao sledeće reči: "Posmatrali smo izolovano ostrvo toliko dugo, sve dok se donji ravni delovi kopna nisu spustili u more, od kada smo videli samo bele vrhove planina. Do noći kopno je nestalo sa vidika i lakih srca punih sreće što odlazimo sa Kerguelena nakon pet meseci provedenih na njemu, što se ponekad činilo kao večnost, a ponekad samo mali raskorak u nečijem postojanju".

Na žalost, i Corbet i Perry su kasnije dali svoje zivote za nauku. Godinu dana nakon tranzita, Corbet je dobio groznicu na oblama Afrike, završivši kratku obećavajuću karijeru. Kao i Hell pre njega, i Perry je postao učitelj, nastavljajući da putuje sa ekspedicijama. Osmatrao je tranzit 1882. godine sa Madagaskara, i nakon osmatranja solarne eklipse 1889. godine iz Francuske Gvajane, umire na moru.

10. TRANZITI 1874. I 1882. GODINE
Američke ekspedicije  >

 U nastavku:
  <  | 1  2  3  4  5  6  7  8  9  10  11 | ZAKLJUČAK 2

(maj 2004.)

vrh