|
"Negde između 1905. i 1908. godine Percival Lowell1je skovao termin planeta X za sve one neotkrivene planete koje bi se eventualno nalazile iza Neptunove orbite. Oslanjajući se na otkriće Urana Williama Herschela iz 1781. godine i otkriće Neptuna Johanna Gottfrieda Gallea iz 1846. godine, Lowell je bio siguran da otkrića još daljih planeta tek predstoje. Obzirom da je izračunavanjem gravitacionog uticaja Neptuna na Uran Francuz Urbain–Jean–Joseph Le Verrier (1811–1877) uspešno predvideo poziciju njegove orbite, Lowell se zdušno bacio na slične proračune, pokušavajući da odredi orbitu planete X.
Godine 1930. Clyde Tombaugh2, radeći tada kao asistent na Lowellovoj opservatoriji u blizini Flagstaffa u Arizoni, pronašao je planetu Pluton na mestu koje je bilo veoma blizu lokacije koju je Lowell predvideo još 1914. godine. U početku su mnogi taj događaj slavili kao još jedan triumf nebeske mehanike, mada je sam Tombaugh bio vrlo oprezan. Ubrzo je postalo jasno da je Pluton premali da bi stvorio bilo kakve vidljive anomalije u orbitama Urana i Neptuna, a astronomi su se 1930. godine složili da je Lowellovo predviđanje pozicije nove planete bila čista koincidencija. Mada je nekolicina naučnika isistirala da postoje neobjašnjivih anomalija u orbitama Neptuna i Urana, sa otkrićem Plutonovog satelita Harona 1978. godine od strane Jamesa W. Christya sa US Naval Observatoryje, kao i ubrzo potom procenjena masa sistema Pluton – Haron koju je dao Robert S. Harrington, odbacila su Plutona kao mogući uzrok tome. Uskoro je tim iz Laboratorije za mlazni pogon (JPL) u Pasadeni, predvođen Georgeom W. Nullom, a koristeći slike dobijene sa Hablovog vasionskog teleskopa (HST), izneo zaključak da je prosečna gustina Plutona 2,1 g cm–3, a Harona 1,4 g cm–3. Takođe, masa čitavog sistema iznosi samo 1,46 x 1022 kg, oko 0,0024 mase Zemlje, što Plutona pre stavlja u red ledenih satelita nego među planete. Ali iako je Pluton isključen sa liste uzroka, neki astronomi i dalje insistiraju na tome da male neobjašnjive anomalije u orbitalnom kretanju Urana i Neptuna i dalje postoje. Hipotetična planeta X je i dalje mogući izvor takvih gravitacionih perturbacija. Nekolicina istraživača, među kojima su Dennis Rawlins, Conley Powell, P. Kenneth Seidelmann i Robert S.Harrington sa Naval Observatoryje, kao i Adrian Brunini, R. S. Gomes i S. Ferraz-Mello iz Južne Amerike, nagovestili su mogućnost da planeta X ipak postoji, mada su daleko od bilo kakvih dokaza. Svi oni se manje–više slažu da neka sila svakako deluje na Neptun i Uran i većina njih misli da bi mogli da predvide tačnu lokaciju planete X ako bi postojala, ali se uglavnom ne slažu niti oko njene tačne lokacije niti oko potencijalne orbite. Astronom E. Myles Standish Jr. sa JPL smatra da je pravi uzrok uočenih problema u orbitama planeta Urana i Neptuna u poslednja dva stoleca zapravo sistematska greška u osmatranjima, koja su opet dovela do pogrešnih interpretacija. Napuštajući polako Solarni sistem, NASA svemirske letilice Pioneer 10 i 11 su poslužile kao osetljive sonde za registrovanje gravitacionih polja. Tokom perioda od 16 godina naučnici iz JPL su u okviru potrage za eventualnom planetom X dobro proučili prikupljene podatke sa Pionira. Sa druge strane, azerbejdžanski astronom A. S. Guliev je 1989. godine iskoristio orbitu jedne "dugoprugaške" komete da bi izračunao parametre orbite za jednu planetu X na udaljenosti od 36,2 A. J., a uskoro i za još dve na udaljenosti od 48,5–56,6 A. J. odn. 102–112, koje bi se nalazile na orbitama nagnutim za oko 30° u odnosu na ravan ekliptike. Nažalost, podatci prikupljeni sa Pionira nisu bili u stanju da isključe postojanja tih planeta, kao ni druge zaključke izvedene iz podataka o kretanjima Urana i Neptuna. Ako dinamički pokazatelji nagoveštavaju postojanje makar jedne planete X, zašto makar uporna optička osmatranja i Infrared Astronomical Satellite (IRAS3) ne uspevaju da pruže bliže dokaze? Tombaugh je u periodu između 1929. i 1943. godine predvodio najintenzivnija optička istraživanja u to doba i bio je siguran da u širokoj traci koja okružuje ekliptiku sem Plutona ne postoje druge planete do veličine 16. magnitude. Između 1977. i 1984. godine astronom Charles Thomas Kowal4 je uz pomoć Schmitovog teleskopa od 48 inča (122 cm) smeštenog na Palomar opservatoriji, preduzeo opsežna optička osmatranja neba čitavih 15 lučnih stepeni severno i južno od ravni ekliptike, gde je bio u stanju da registruje objekte daleko manje veličine od Tombaugha. Nije bilo nikakvog znaka nekakvoj planeti X. Čak ni ovakvi uporni tragači nisu bili u stanju da pregledaju čitavo
nebo. Velike zone u blizini južnog zvezdanog pola bile su nedostupne
Tombaughu, a regioni sa velikom eklipičkom širinom predstavljale su slab
motiv tragačima za planetama. Ostaje ipak mogućnost da se neke planete X
kriju negde u regionima koji nisu intenzivno fotografisani ili da su tamnije
od 16. magnitude negde u Tombaughovim regionima. Uspešno detektovanje planete X zahteva određivanje njenog tačnog kretanja. Ali ipak ako bi se kretala suviše brzo da bi je uređaji sa IRASa, koji skeniraju istu oblast vasione (HCONs) svakih 1–2 nedelje, detektovali, lako može da se desi da ostane neotkrivena. Isto tako, samo 72% neba je pokriveno sa HCONs i to jednom na svakih 6 meseci. Naučno–istraživačka grupa sa univerziteta u Torontu (Hogg, Quinlan i Tremaine, 1991.) izjavila je da bi bilo zbilja neverovatno da neka planeta, dovoljno velika da izazove perturbacije u orbitama Neptuna i Urana, izbegne uređajima sa IRAS–a ali se slažu da bi neka manja mogla da ostala neotkrivena iz mnogih razloga. Uzimajući u obzir sve iznete podatke, možemo da se složimo da je mogućnost postojanja planete X još uvek otvorena." Anderson. J. (1988): "Planet X: fact or fiction?", Planetary Rep. 8(4).
(oktobar 2004.)
|
