|
20. april. 2008.
Uvod I vrpci na grani danas znaju da je čitava Zemlja suočena sa energetskom krizom. Ona je naročito snažno pogodila visokorazvijene zemlje sveta tokom kriza sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Neki smatraju da je na pomolu i treća, ovog puta najžešća. Početkom ovog milenijuma, najveći trošadžija energije na svetu, Amerika, suočila se nenormalnim porastom cena sirove nafte u svetu. Suočen sa problemima u snabdevanju tržišta, predsednik Klinton je u panici bio primoran da otpečati svoje strateške naftne rezerve [1] (Strategic Petroleum Reserve – SPR). Dok se Bili nadao da će dosipanjem državnih 30 miliona barela [2] nafte uspeti da zaustavi spiralu cena, drugi političari su se dali u potragu za naftom u nenastanjenim pustarama nepregledne arktičke Aljaske. Prvi put od nastanka, lideri OPEC–a [3] nisu samo oštro pretili, već su čvršće zavrnuli ventile na svojim bušotinama. Visoke cene energenata, nisu se, međutim, odrazile samo na mahinacije OPEC–a, već i na odnos ponude i potražnje. Svetska potrošnja energije je eksplodirala. Tokom 1997. godine, naša planeta je sagorevala oko 73 miliona barela dnevno. Tim tempom, do 2020. potrošnja će skočiti na 113 miliona barela. U svetlu tih brojeva, američke strateške rezerve su izgledale bukvalno kao kap u moru. Ne treba vam digitrona, ja ću vam reći: onih 30 miliona barela je moglo da 1997. hrani tržište ukupno svega 9 sati i 52 minuta. Na današnjem nivou potročnje, tu količinu bi pretvorili u ugljen–dioksid mnogo brže. Po današnjoj ceni od $120 po barelu, energetska budućnost izgleda krajnje nevesela: - Otkrića novih nalazišta neće moći da ublaže enormnu potrošnju, jer rezerve nafte u svetu nisu beskonačne. - Iako neke zemlje–snabdevači povećavaju svoju proizvodnju (npr. Saudijska Arabija), neke druge štede svoje rezerve ili proizvodnju prilagođavaju ceni na tržištu. - Svetske rezerve sirove nafte beleže svoj decenijski pad. - Rezerve mazuta na Istočnoj obali Amerike pale su na polovinu prošlogodišnjih. - Cena prirodnog gasa, čistog goriva dobrog za nove električne generatore i mnoge druge potrebe, udvostručena je proteklih godina. Reci sebi Planeta je definitivno suočena sa novom energetskom krizom. Za razliku od prethodne dve, ovu neće pokrenuti politika, već ekonomija i prosta fizička nestašica nafte i zemnog gasa. Dok optimisti veruju da će veće cene izazvati bolje ceđenje postojećih rezervi iz sedimentnih stena, pesimisti su zauzeti vidanjem rana. "Vlade polako shvataju da smo se konačno približili permanentnoj eri opadanja proizvodnje fosilnih goriva," obaveštava nas Roger Sassen, zamenik direktora za geološka resursa pri Texas A&M univerzitetu. "Ali to nikada nisam video u novinama. Dan Rather [4] ne može ni da zamisli da decenijama unazad nigde u svetu nije pronađeno nijedno superveliko jezero nafte ili gasa." Čak se i pometnja nastala nedavnim spektakularnim otkrićima u Kaspijskom moru ispostavila samo "kao petarda", smatra on.
Ali ono što je za mene naročito interesantno, i što ovu krizu razlikuje od dosadašnjih, jeste da za razliku od prethodnih energetskih kriza postoji vrlo slab interes za alternativne izvore energije. Kriza iz sedamdesetih nas je naučila da tehnologije poput automobila sa manjom potrošnjom mogu da smanje potrošnju fosilnih goriva. Kako je to u "The New York Timesu" naglašeno, "aspekt energetske potražnje je važan, ako ne i važniji, od snabdevačkog aspekta." Metan iz kamenja – više od toplog vazduha?
Ali ostavimo priču, i pridružimo se brojnim hordama u potrazi za izvorima energije. Kladim se da niste nikad čuli za najsjajniju tačku na horizontu fosilnih goriva – za gasne hidrate? Poslednjih nekoliko godina interesovanje energetske industrije se žudno okrenulo jednom novon izvoru prirodnog gasa koji bi mogao – svi se nadaju – da reši sve naše (energetske) probleme, sem globalno zagrevanje. Novi izvor, prozvan gasnim hidratom ili metanskim hidratom, predstavlja molekule prirodnog gasa zarobljene unutar zaleđene vode – leda. Gas se nalazi čvrsto nabijen unutar leda, a procene o njegovoj količini svima zaustavljaju dah. Samo ispod permafrosta [5], resursi se procenjuju između 140 i 400.000 biliona [6] kubnih metara. Za upoređenje, SAD svake godine iskoristi oko 0,6 biliona kubnih metara (2005), dok se svetski resursi procenjuju na oko 400 biliona (2005). [U geoločkom rečniku, "resursi" predstavljaju količinu materijala koji postoji u Zemlji; "rezerve" predstavljaju ono što bi ekonomično moglo da se danas preradi. Veće cene omogućavaju da se više potroši na vađenje, tako da se rezerve u zemlji – ne treba ih mešati sa rezervama u tankovima i brodovima – reflektuju na cenu robe.] Prava bonaca, kao i uvek, nalazi se ispod okeana, gde najgrublja procena o količini gasnog hidrata govori o ciframa između 850 i 1.400.000 biliona kubnih metara. Što je mnogo, mnogo je Iz te mase gasnog hidrata, moglo bi da se izvuče prirodnog gasa 1.700.000 biliona kubnih metara gasa – što je skoro 5.000 puta više nego što iznose konvencionalni resursi gasa. To predstavlja 570.000 puta veći broj od godišnje potrošnje gasa u svetu – koji je 2005. iznosio 3,025 biliona kubnih metara.
Više od polovine Zemljinog organskog ugljenika se nalazi u obliku gasnog hidrata. Grafik USGS pokazuje raspored organskog ugljenika u rezervoarima Zemlje (nije prikazan disperzni ugljenik u stenama i sedimentima, koga ima oko 1.000 puta više od ovog totala. Brojevi su u gigatonama (1015 t) ugljenika.
Kada se priča o ugljeniku, gasnih hidrata ikoličinski ma dvostruko više nego svih ostalih fosilnih goriva – uglja, gasa i nafte – zajedno. Mada niko ne pominje da bi se takve stvari mogle ekstrahovati po nekoj razumnoj ceni, čak i mali procenat bi mogao da napravi veliku pometnju u našoj energetskoj budućnosti. Mada ih van naftne industrije praktično niko ne pominje, gasni hidrati su predmet velikog interesovanja analitičara fosilnih goriva. "Ja znam, naftne kompanije znaju, vlade znaju da će se čitava [današnja naftna i gasna] igra završiti za 20 godina," kaže Sassen, koji predvodi geohemijska istraživanja u tri najveće naftne kompanije. "Ako želimo da promenimo planetnu infrastrukturu pre nego što se svetla pogase, mislim da je upravo sada pravi trenutak da počnemo da mislimo o gasnim hidratima." Svetli plamen Interesovanje za gasne hidrate je započelo 2000. godine, kada je Japansko državno naftno udruženje objavilo da je kraj obala Japana, koji inače uvozi svoje kompletne energente, pronađen peščar koji sadrži oko 20% gasnog hidrata. Hidrati su se nalazili na dubini od 900 metara, na 250 metara ispod morskog dna. To nalazište je naelektrisalo – ili treba reći gasifikovalo? – energetski biznis. "To što su pronašli bila je neverovatna sreća," seća se dr William P. Dillon, koji upravlja svim poslovima s gasnim hidratima za USGS. "Bilo je to više nego što je iko očekivao, u obalskom sedimentu koji je bio dobre propustljivosti i poroznosti. Nalaz je bio ispunjen gasnim hidratom, što je izazvalo opšte interesovanje u svetu za hidrate."
Gasni hidrati bi mogli da predstavljaju gigantski dodatak globalnim resursima gasa – ako se početne procene pokažu tačnim. [U.S. Energy Information Administration]
U to vreme, preliminarne procene nisu predstavljale ništa više od akademskih predviđanja. Jedini koji su pored Japanaca vršili bušenja bili su Kanađani na Aljasci, u delti reke Mackenzie [7]. Japansko nalazište, ono koje je potpalilo vatru, je, prema Dillonu, donelo mršava znanja. "To je bilo prvo takvo nalazište koje se nalazilo dalje od obale u svetu, i nismo ni očekivali previše od njega."
Uzorak koji sadrži vodeni led (levo) i metanski hidrat (desno). Vodeni led se naduo, dok jači gasni hidrat nije. Takva osnovna znanja pomažu inženjerima da shvate kako da eksploatišu hidrate. [Slika iz izveštaja Univerziteta Kalifornija, Državne laboratorije Lawrence Livermore i U.S. Ministarstva energetike.]
Međutim, odmah nakon toga, W. Steven Holbrook, koji je u Atlantskom okeanu proučavao hidrate za univerzitet u Vajomingu, otkrio je hidratne depozite uz obalu Južne Karoline, i izjavio da su "hidrati izuzetno rasprostranjeni – javljaju se u svakom delu kontinentalnog priobalja na Zemlji" i da sadrže 99 procenata metana. Tada je dodao da "hidrati obično leže ispod debelog sloja slodnog gasa – što može da bude dodatni cilj istraživanja." Buši, dragi, buši Kao što danas veliki broj izvora leži u hladnim regionima i u okeanskim dubinima, i gasni hidrati se nalaze na sličnim nepristupačnim lokacijama – ili ispod arktičkog permafrosta ili ispod makar pola kilometra debelog vodenog pokrivača. Pozitivna strana je da su hidrati otkriveni i u blizini takvih velikih žderača energije kao što su Severna Amerika, Japan, Kina i Evropa. Čak i ako se dokaže da su gasni
hidrati tako rasprostranjeni kako se govori, niko nezna koliko je
njihova proizvodnja sigurna, niti je iko do sada sprovodi, sem jedan
sumljivi pogon u Sibiru.
Na osnovu procena, američko Ministarstvo energetike očekuje da će do 2015. godine gasni hidrati igrati bitnu ulogu u energetici. Pre toga, Ministarstvo planira da poveća proizvodnju iz postojećih bušotina, recimo, boljim iscrpljivanjem podzemnih stena iz kojih se već vadi gas. Cena proizvodnje bi mogla da pogodi većinu obećavajućih energetskih planova, a Sassen smatra da poznati depoziti neće moći da se ekonomski eksploatišu postojećom tehnologijom. Takođe, vrlo je bitno razmotriti svetski problem globalnog zagrevanja. Iako jedinična količina energije dobijena iz metana stvara manje ugljen–dioksida nego ona iz uglja ili nafte, novi izvor će svakako dovesti do povećanja globalnog zagrevanja. Pre nego što se to desi, da vidimo šta zapravo znamo o gasnim hidratima. Hladni gas Gasni hidrati, ili metanski klatrati, ili metanski led, nalazi se u čvrstom stanju – jednom od pet "stanja" ili "faze" materije. Svi poznaju gasovito, tečno i čvrsto stanje. Četvrto stanje, plazma, sadrži naelektrisane čestice i krije se u fluoroscentnim svetiljkama i Suncu. Peto stanje materije, nedavno otkriveni Bose–Einsteinov kondenzat, postoji tek na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli [8]. Gasne hidrate čine matriksi zaleđene vode koja okružuje molekule prirodnog gasa. Zašto su oni pronađeni pod visokim pritiskom i na niskoj temperaturi? Počnimo sa niskom temperaturom: kada ona pada, tečnosti i gasovi teže da kristališu – tj. da se zalede. Njihovi molekuli vibriraju sve sporije, a pošto je to vibriranje ono što omogućava tečnostima da teku i poprimaju oblik suda u kome se nalaze a ne da se ponašalu kao čvrsto telo ili kuhinjska so, smanjivanje termalne energije omogućava većini tečnosti da se zalede do kristalne strukture. Temperatura krisalizacije zavisi od pritiska: što je pritisak veći, moguće je zalediti topliju tečnost. Razlozi za to se kriju negde u neprohodnoj šumi termodinamike, ali u osnovi, veći pritisak teži da "pogura" molekule u kristalnu strukturu, dok im manji pritisak omogućava da se kreću brže – da budu tečnosti ili gasovi umesto čvrstih tela. Malo sam preterao s fizikom? Razmisli malo o prelasku tečnosti u gasove. Ako smanjujemo pritisak, tečnost ključa (isparava) na nižoj temperaturi jer njene molekule "gura" manji pritisak ka tečnoj fazi. Zato što na većoj visini ključanje počinje na nižoj visini, tamo je hrani potrebno duže kuvanje.
Predstavljena kriva stabilnosti pokazuje da su metanski hidrati stabilni iznad 0,1 MPa (1,98 atm; 1,02 kg/cm2) ako je temperatura dovoljno niska, ali i da je stabilan daleko iznad tačke topljenja vodenog leda ako je pritisak dovoljno visok. [Slika iz izveštaja Univerziteta Kalifornija, Državne laboratorije Lawrence Livermore i U.S. Ministarstva energetike.] Gasni hidrati zavise od hladnoće, i donja granica dubine depozita je određena ravnomernim porastom temperature sa dubinom – izazvano ekstremnim temperaturama unutar Zemlje. Govoreći biološki U eri kada su živi organizmi počeli da se pojavljuju u svim staništima na planeti, hidrati su počeli da se formiraju na zanimljiv način. Dok su neki hidrati (npr. u Meksičkom zalivu) nastali termalnom dekompresijom [9] hidrokarbona, većina drugih je nastala zahvaljujući bakterijskom raspadu organske materije. Ne treba biti genije za biologiju pa zaključiti da su za bakterijski raspad neophodne bakterije. Takve bakterije moraju da žive na mestime lišenim kiseonika i Sunčeve svetlosti – mestima koja su sve donedavno smatrana negostoljubivim za život. Svi znaju da su (relativno) skoro biolozi otkrili "vrele, dubinske biosfere", čiji stanovnici razlaganjem proizvode gasne hidrate. Oni mogu da budu neprijatni za oči (i nos, takođe). Jean Whelan, istraživačica sa Okeanografskog instituta Woods Hole, rekla je da su uzorci donešeni iz hidratnih zona "vrlo neugodni za biologiju".
Ovaj simpatični crv polychaete – za prijatelje "ledeni crv" – živi u simbiozi sa bakterijama koje "jedu" metan sa morskog dna Meksičkog zaliva.
Cevasti crvi jedu hidrate i žive u njima, kaže ona. "Nebi me iznenadilo da se dole hidrati simultano stvaraju i razgrađuju. Mali crvi žive tamo, i očigledno su adaptirani na to." Uzorci "smrde do neba", kaže naučnica, najviše podsećajući na merkaptane [10] – sumporna jedinjenja, koja se sigurnosti radi od 1937. dodaju u Engleskoj prirodnom gasu pre nego što se puste u gradsku instalaciju. Karakteristični miris merkaptana je još jedan indikator da je metan u gasnim hidratima potiče od anaerobne dekompresije. Putovanje istraživačkom stazom Ako su depoziti metanskih hidrata tako široko rasprostranjeni, postavlja se pitanje kako to da nisu primećeni tokom čitavog prvog stoleća proizvodnje nafte i gasa? Zato što su bušači jurili za lako dobijenom naftom, i počeli su sa bušotinama na kopnu, u umerenim ili tropskim klimatskim zonama. Čak i kada su postrojenja izmeštena na okean, prirodno je bilo da su ostali vezani za pliću vodu. Tek relativno skoro, platforme su pomerene u duboke vode i na permafrost. Dr Dillon iz USGS (United States Geological Survey) podseća da gasni hidrati nisu bili otkriveni u prirodi sve do 1970., kada su otkriveni u američkom Deep Sea Drilling međunarodnom projektu.
Cevi koje su dosezale do dna okeana odjednom su počele da pucaju od naprezanja, kao da su dole naišli na džinovsku otvorenu flašu kisele vode. "Ljudi na platformama i brodovima jednostavno nisu znali šta ih je snašlo," kaže Dillon. "To je potrajalo sve dok nisu stigli izveštaji iz laboratorije, i kada su svi shvatili da u podvodnim sedimentima leže naslage gasnog hidrata." Eho nauke Ipak, najveći deo onoga što danas znamo o rasprostranjenosti gasnih hidrata ne potiče iz brojnih bušotina, već zahvaljujući odbijanju seizmičkih talasa. Zemlja je jedan komplikovani reflektor zvukova, i kada (recimo) detoniramo zakopani dinamit u zemlji, nastali talasi će iscrtati sliku dubinskih uslova. Rezultate je bilo jako teško klasifikovati, ali je ta tehnika bila daleko jeftinija od bezbrojnih bušenja kilometarskih rupa, ali srećom veštinu su vremenom usavršili seizmolozi, koji su koristili zemljotresne talase da bi stvorili precizne mape Zemljine strukture. Uopšteno gledajući, seizmički potpis hidrata potiče od donje granice hidratne zone, gde postepeni porast temperature stvara tranzicionu zonu između hidrata ispod i slobodnog gasa iznad. Međutim, Holbrook se kune da njegova istraživačka grupa, koja radi u dubinama severnog Atlantika, može da na osnovu seizmike direktno detektuje hidrate. "Bilo je jako uzbudljivo kada smo otkrili direktno odbijene talasa od hidratnog sloja. To je bio prvi takav zabeležen slučaj u istoriji." Ova tehnika će omogućiti dug put u utvrđivanju istine da li su neverovatne procene o resursima stvarno tačne. Recimo da su tačne. Kako izvaditi tu stvar iz leda i ubaciti je u peći? Gasovi izlaze! Dosta više teorije. Šta nam (im) stoji na putu da iskoristimo te ogromne resurse? Niko do danas nije planski probao da vadi gasne hidrate (sem jedan ruski bunar, koji je na nalazičte slučajno nabasao.) Kliknite da učitate animaciu
Kao jedini konzumenti veštačke energije na Zemlji, ideja da je jedino potrebno da pratimo zvučne talase hidrata zvuči sumljivo lako. Probušiš rupu, istopiš led, i vadiš prirodni gas. Hm. U realnosti, eksperti kažu da je sve to ipak malo složenije. Govori se o tri metode koje će biti korišćene, bilo pojedinačno ili u kombinaciji. 1. Smanjivanje pritiska. Visok pritisak povišava tačku mržnjenja vode u gasnim hidratima, što im omogućava da postoje na temperaturama iznad 0° C. Bušenja u hidratnim basenima će dovesti do redukovanja pritiska, što će dovesti do topljenja leda, i oslobađanja metana. 2. Povećavanje temperature. Injektiranjem pare sa površine, ili izvlačenjem toplih fluida iz još većih dubina, ispod hidrata, takođe bi mogli da otope hidrate. 3. Dodavanje hemikalija. One, poput soli koja se posipa po putevima, mogu da istope led. Dr Dillon iz USGS je izjavio da troškovi i druga ograničenja indikuju da će depresurizacija najverovatnije biti prva metoda testirana u praksi. Ali otapanje bi moglo da izazove pravi haos, upozorava on: "Ako destabilizujemo gasove oko bušilice, moglo bi da dođe do opasnog urušavanja ili klizišta". Problem je dvostruk: oslobođeni gas povećava pritisak, a topljenje slabi hidrate. Rezultat može da dovede do prevrtanja velikih bušilica – bolan ishod koji će se odražavati na finalnu cenu. Takvo uništavanje opreme će predstavljati veliki izazov za sve, kaže Sassen iz Texas A&M. Postojeci metodi, mišljenja je, možda rade "na malim oglednim površinama na Aljasci ili Japanu, ali ako imaš plantažu od 10 ili hiljadu milja u dužini, moraš da razmišljaš o sasvim drugačijoj infrastrukturi." Gasovi izlaze, ali gde? Sassen podržava opciju da se gasni hidrati prvo dobro prouče. Možda, kako neki tvrde, ima više gasa u Blake Ridgeu kraj obala Južne Karoline – velikom poput Beograda – nego u čitavom kontinentalnom delu Sjedinjenih država, "ali njegovo vađenje nije ekonomski opravdano. Gas je raspršen na velikoj površini, i nalazi se ispod tri kilometra dubokog mora." Nadalje, dodaje ovaj svetski stručnjak, hidrokarbonski slojevi su suviše plitki da bi mogi da se koriste današnje metode naftnih bušotina, kada se kroz jednu bušotinu prave brojne druge horizontalne. Sassen podseća da energetska industrija, gonjena zahtevima Wall Streeta za brzim profitom, više voli da se nagodi sa velikim ponuđačima – onima koje ih naštaši nazivaju "slonovima". Kada govorimo o gasnim hidratima, smatra on, "ako hoćete da vidite slonove, mesta gde su grupisane i locirane stvarno debele naslage, treba da odete u Meksički zaliv." Tamo je najverovatnije očekivati da će otpočeti prva ozbiljna eksploatacija gasnih hidrata. Metan se smatra velikim zagađivačem i uzročnikom efekta staklene bašte. Treba li da brinemo? Toplo ispod kragne U ovom trenutku, kada globalna temperatura pokazuje opasan trend nezaustavljivog rasta, bilo koje rasprave o energetskim resursima prosto ne mogu da ignorišu uticaj na klimatske uslove. Na koji će način gasni hidrati, zbog efekta staklene bašte, uticati na globalno zagrevanje? - Otkriće bi moglo da smanji već izbledele zahteve za uštedom energije, budući da su cene, mnogo više nego dobra namera, ono što utiče na zahteve za potražnjom enegrije. - Prirodni gas oslobađa manje ugljen–dioksida od uglja ili načfe, tako da bi njihova zamena mogla da umanji opasna zagađenja atmosfere i stvaranje efekta staklene bašte. - Taj ugljenik može da se oslobodi slučajno – sa katastrofalnim rezultatima. Kako kaže Steven holbrook: "Količina organskog ugljenika [misli se na onaj ugljenik koji je vezan za vodonik i neke druge elemente] u tim naslagama je ... do sada najveći takav rezervoar na Zemlji, tako da je od vitalne važnosti da znamo da li je takav rezervoar 'zaključan' ili ispušta ugljenik u okeane i atmosferu, bilo postepeni, bilo nekim katastrofičnim procesom." - Možda najvažnije: Koja je zapravo sudbina svog tog metana? Gram po gram, metan utiče na efekte staklene bašte više od svog ugljen–dioksida, tako da njegovo sračunato ili pak slučajno oslobađanje može opasno da ubrza globalno zagrevanje.
Porast nivoa svetskog mora, izazvan globalnim otopljavanjem, može da pokrene oslobađanje gasnih hidrata, što opet može da ubrza globalno otopljavanje, ovog puta izazvano sposobnošću metana da zaustavi odbijenu toplotu sa površine. Metana zarobljenog u hidratima ima oko 3.000 puta više nego što ga ima trenutno u atmosferi. On je oko 10 puta efikasniji kao "greenhouse" gas od opasnog ugljen–dioksida, protiv koga se veća sada bezuspešno borimo.
Drugi gasovi staklene bašte Metan je i u ranijim periodima igrao važnu ulogu u oblikovanju klime naše planete: Holbrook piše da je "ogromna količina metana iz hidrata oslobođena u paleocenu i učestvovala (ili uzrokovala?) u Termalnom maksimumu ksnog paleocena (toplom periodu)." Očigledno, mada znamo kako je pokrenuto to zagrevanje, ne znamo da li je moguć i obrnuti proces. Slika situacije je nekompletna ako se ne uzme u obzir metan koji planeta Zemlja prirodno otpušta – o čemu se vrlo malo zna. Objavljene procene govore da se radi o godišnjem iznosu od 1011 do 1014 grama, sa greškom od hiljadu puta. U stvarnosti, ukupan iznos je verovatno mnogo veći, mišljenja je Sassen, budući da se procene baziraju na bakterijskom metanu, a ne na onom vezanom za naftu. Što je još gore, procene ignorišu kontinentalne izvore, gde su pronađeni hidrati, jer je navodno "njegova proizvodnja toliko neravnomerna, da su brojevi nesigurni." Međutim, posade sa brojnih brodova koji prolaze Meksičkim zalivom potvrđuju da se tamo oslobađa puno gasa. "Mogu lako da se uoče bezbrojni mehurići koji izlaze na površinu[11]," napominje Sassen. Zbog značajne uloge koju prirodni metan može da igra u današnjem globalnom zagrevanju, moguće je da će više istraživanja o izvorima i transportu gasnih hidrata upotpuniti sliku klimatskih promena. Pomoć ili prepreka? Jedna stvar izgleda verovatna: zahvaljujući vladajućoj nestašici fosilnog goriva i nevoljnosti u smanjenju potrošnje, sva je prilika da ćemo sve češće slušati o većoj upotrebi gasnih hidrata. Sve to samo bušotinama, budući da fosilna goriva neće trajati večno. Sassen primećuje, "Počeli smo sa bušenjima u kontinentalnom plićaku u Meksičkom zalivu 1946. i za samo 48 godina iscrpeli smo sve rezerve u Zalivu. Za samo par dekada ćemo isprazniti i uništiti sve naftne basene." Tračak nade Sassen vidi u porastu cena, što bi. po njemu, makar malo prenulo razmaženo stanovništvo navučeno na jeftinu energiju. "Ubeđen sam da je taj mali udar na cene logičan i neophodan. On će makar malo približiti čovečanstvu svest o pravoj vrednosti energije."
(25.03.2008.)
|
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
