am@astronomija.co.yu

Sadržaj AM

3. Tražeći život
(1 2 3)

U poslednjem delu ovog govora, preći ću iz prošlosti u budućnost. Kada posmatram stvari iz astronomske perspektive, četiri stotine miliona godina koje su protekle od kada je život izašao iz okeana do danas su vrlo kratak period. To je možda samo prvi skok u novoj revoluciji koja će se završiti tek posle drugog, poslednjeg skoka. Prvi skok je iz okeana na zemlju. Drugi skok će biti sa zemlje u svemir. Ta revolucija će biti gotova kada život pobegne sa ove planete i od svemira napravi svoj novi dom. Mi smo započeli drugi skok istraživanjem planeta sunčevog sistema i našim kratkim putevima na Mesec. Ipak, dok god smo vezani za naše svemirske brodove i svemirska odela, bićemo samo amfibije. Ljudi u svemiru mogu da prežive vrlo kratko vreme posle kojeg se moraju vratiti na našu rodnu planetu i udisati vazduh pod našim plavim nebom. Ova amfibiska faza može trajati nekoliko stotina godina, dok god je život koji nosimo sa sobom sa Zemlje ograničen na veštačke simulacije zemaljske prirodne sredine.

Posle toga, možda mnogo ranije nego što većina ljudi očekuje, uzgajićemo biljke i životinje koje će biti prilago|ene životu u otvorenom svemiru. Skok sa disanja vazduha na život u vakuumu nije ništa veći nego skok sa disanja vode na disanje vazduha. Da bi se napravile takve vrste potrebno je pribeći genetskom inžinjeringu. Biljkama će trebati novi organi za fotosintezu koji će proizvoditi tečne ili čvrste perokside umesto gasovitog kiseonika. Životinjama će trebati novi organi za disanje koji će uzimati kiseonik u obliku peroksida, ne iz vazduha. Umesto pluća, životinje bi imale neki organ nalik na jetru koji razlaže perokside na molekularni kiseonik i sprovodi kiseonik u krvotok. I biljke i životinje će morati da imaju jaču kožu nebili održavali unutrašnji pritisak i sprečili da im krv proključa. Pritisak vodene pare na temperatri krvi je prilično nizak tako da koža neće morati da bude debela da bi zadržala vodu. Na hladnim mestima, dalje od Sunca, životinjama će trebati deblje krzno i biljkama deblji slojevi kore zarad bolje toplotne izolacije. Ovo će zaista biti težak zadatak za uzgajivače biljaka i životinja, ali sa kvalitetnim tehnikama genetskog inžinjeringa nije nemoguć. Kada ga završe, život će se ponovo iz doba amfibija preći u doba reptila. Drugi skok nove revolucije će biti gotov i život će biti na putu ka novoj fazi svoje evolucije. Život adaptiran na vakuum će se razvijati i stvarati nove ekosisteme na svim svetovima na kojima ima dovoljno sunčeve svetlosti i hemijskih elemenata neophodnih za život.

Ja nisam astronom, ali volim da razgovaram sa astronomima. Vidim svemir kroz oči astronoma. Kuda god da pogledam, vidim lepotu. Sve što vidimo, sem naše planete, je mrtvo. Jedna planeta bogata životom je lepša od celog mrtvog svemira. Svemir bi bio mnogo lepši ako bi bio bogat životom, ako bi se život proširio po tim milionima svetova. Kako god zna i ume život se mora proširiti i napraviti dom za sebe u svakom kutku svemira, kao što je napravio sebi dom u svakom kutku Zemlje. Možda je naš posao da budemo babice, da potpomognemo ro|enje živog svemira. Verujem da svemirska putovanja imaju viši cilj od sopstvene svrhe. Svemirska putovanja će biti sredstvo za oživljavanje svemira.

Ljudska bića nisu morala da postoje da bi život pobegao sa Zemlje. Mogle su da se pojave druge babice, druge vrste koje su razvile inteligenciju i oru|a za putovanje po svemiru. Možda se život može i sam proširiti po svemiru, bez uplitanja inteligentnih vrsta. Komadi stena se lansiraju sa Marsa pod uticajem udara kometa ili asteroida i stižu na Zemlju neoštećeni. Pronašli smo više od deset stena sa Marsa na Antarktiku i drugim mestima na Zemlji. Da je Mars posedovao neke žive stanovnike, neki od njih bi možda preživeli takav put i naselili se na Zemlji. Možda smo mi njihovi potomci. Organizmi sa Zemlje mogu na isti taj način da stignu do Marsa. Ni jedno mesto u svemiru nije potpuno izolovano od svojih suseda. Svemir ima puno vremena. On može da čeka da se život sa Zemlje proširi prirodnim procesima kao što su udari komete ili asteroida. Ako bismo se mi prihvatili tog posla, samo bismo ubrzali prirodne procese.

Rakete koje se danas koriste da nas prevezu sa Zemlje u svemir su apsurdno skupe. Javnost veruje da će svemirska putovanja zauvek biti nedostupna običnim ljudima. Ali ne mora zaista da bude tako. Svemirska putovanja ne bi trebala da zauvek budu posmatrački sport kojim se malom grupom izabranih za koje plaćaju milioni drugih koji ostaju kod kuće i posmatraju doga|aj na televiziji. Da bi putovanja u svemir bila jeftnija u budućnosti, moramo napraviti javne autoputeve u svemir. Da bi bila pristupačnija javnosti, svemirska putovanja moraju biti barem sto puta jeftinija nego danas. Cena lansiranja tovara u svemir će morati da padne sa dvadeset hiljada dolara po kilogramu na dve stotine dolara po kilogramu. Ovo zvuči vrlo teško za izvesti, ali je moguće ako otkrijemo radikalno drugačije metode propulzije koje će ostavljati izvor energije na Zemlji tako da svaki svemirski brod ne mora da nosi gorivo sa sobom. Taj izvor energije za lansiranje tovara sa površine u svemir bi trebao da bude kao javni autoput, da uslužuje svakoga ko do|e do njega sa svemirskom letelicom i ko je spreman da plati putarinu.

Postoji nekoliko načina za izgradnju svemirskog autoputa. Toj svrsi može poslužiti običan laserski zrak uperen u nebo. Pre dve godine u Prinstonu smo gledali film kojim je predstavljena tehnologija prve Leik Myrabo’s svetlosne letelice. To je jedna mala igračka-model letelice sa laserskim pogonom. Myrabo je profesor na Rensellaer politehničkom institutu u Troju (Troy), Njujork. Njegov model se uspešno podigao oko metar od zemlje, što je manje od visine koju su dostigla braća Rajt (Wright) 1903. godine. Kasnije, ove letelice su se podizale više, ali prvi korak je bio odlučujuć. Prvim letom je dokazano da je ovakav način leta moguć, kao što je 1903. godine pokazano da se čovek koji je teži od vazduha može osetiti kao ptica, odnosno da može poleteti. Na filmu se čulo da letelica pravi zvuke kao nekakva automatska puška, jer se visokoenergetski laser aktivira 10 puta u sekundi. Vozilo je ribljeg oblika, ima zatupljen nos i reflektujući tanjir oko pojasa. Masa letelice je 60 grama, a njen prečnik iznosi 15cm. Svaki laserski impuls je uperen ka tanjiru s namerom da tu zagreje vazduh do visoke temperature. Zagrevanjem vazduha izazvao bi se udarni talas koji bi gurnuo letelicu na gore. Procečna snaga zraka iznosi oko 10 kW. U me|uvremenu, Myrabo je pozajmio laser od američkog vazduhoplovstva i prošle godine na Prinston doneo novi film u kome je pokazao kako je letelica uspešno dostigla oko 22m visine. Zarad dostizanja većih visina, potreban je bolji laser. Prostom računicom se zaključuje da ako je za podizanje letelice od 60 grama potreban laser jačine 10 kW, onda je za letelicu tešku 5 tona potreban laser jačine 1 GW. Za putovanje kroz svemir, letelica od 5 tona bi mogla koristiti zagrevanje vode kao pogonsko gorivo. Ovih 5 tona bi bila poletna masa, gde bi 2 tone bilo pogonsko gorivo, a jedna tona koristan teret, koji bi sačinjavala dva putnika i njihov prtljag. Laser jačine 1 GW bi bio jako skup, ali ne i nemoguć. Danas već postoje laseri jačina od 100 MW. Medjutim, laser je jednostavniji deo čitavog sistema. Teže je napraviti ceo motor koji funkcionise na laserski pogon.

Sedamdeset godina posle prvog leta braće Rajt razvio se moderan avionski transport. Možda će isto toliko godina proći pre nego što Marybo-va svetlosna letelica postane standardno sredstvo prevoza do odredišta kao što su orbita, Mesec ili čak negde dalje. Na svakom odredištu morala bi postojati ogromna infrastruktura koja bi izgledala kao aerodrom, zajedno sa industrijama i hotelima. U odnosu na životni vek, za sve ovo trebaće mnogo vremena, me|utim, u astronomskim razmerama to će se ispuniti za čas.

Teško je izgraditi autoput, ali ako je on stalno u upotrebi, njegova izgradnja je isplativa. Da bi se svemirski autoput isplatio, potrebno je sto hiljada lansiranja godišnje, što bi značilo na svakih 5 minuta. Ovaj autoput bi prvo koristile velike korporacije i vlada koji ovakve troškove mogu priuštiti. A kada se autoput totalno izgradi, koristili bi ga i obični gra|ani i njihove porodice. Ne samo da bi ljudi išli u svemir, već bi oni sa sobom nosili i biljke i životinje. Do tada, genetika bi prilagoila te vrste novoj sredini. Ljudi bi širili život gde god da po|u kroz svemir.

Pre ili kasnije razvilo bi se jeftino putovanje kroz svemir. Ne postoji nijedan fizički zakon koji kaže da svemirska putovanja moraju biti uvek skupa. [to se fizike tiče, ako je cena srazmerna potrebnoj energiji, onda bi slanje nekoga u svemir sa Zemlje koštalo isto koliko i avionska karta od Njujorka do Tokija, što ne mora da znači i za povratni smer. Visina cene svemirske karte isključivo zavisi od gužve u saobraćaju. Milioni ljudi bi ga koristili kad bi imali svemirske gradove koje bi posećivali. Me|utim, izgradnja svemiskih staništa i smanjenje troškova biće spor proces. Mnogo toga se može uraditi za sto godina, ali ne dovoljno. [irenje života u svemir neće dočekati ni naši praunuci. Me|utim kad se život u svemiru ostvari, to će biti pravi blagoslov za čovečanstvo. Samo je jedna stvar sigurna. Kada jednom život počne da se širi po svemiru, ništa ga neće zaustaviti. Rašće i razvijaće se, sa ili bez naše pomoći.

I na kraju, pitanje: Gde da tražimo dokaze o postojanju života? Snovi o mogućoj budućnosti imaju posledice na sadašnjost. Može biti da je naša moguća budućnost nečija prošlost. Kada počnemo ozbiljnu potragu za drugim životom u svemiru, treba imati na umu mogućnost da je neka civilizacija već adaptirana na život u vakuumu. Za život u vakuumu planete nisu odgovarajuća staništa. Veća je verovatnoća da život postoji na nekom malom nebeskom telu kao što su asteroidi ili komete, tamo gde je gravitacija slabija i gde je kretanje sa jednog mesta na drugo mnogo lakše. Za život u vakuumu, planeta je smrtna zamka. Veća je verovatnoća da se u Kalperovom pojasu, prstenu malih ledenih tela van Neptunove orbite, može naći život, nego na svim planetama zajedno. Oko zvezda kao što je Beta Pictoris orbitiraju oblaci raznih materija, pa i mnogo Kalperovih pojaseva. Potraga za životom u svemiru se ne treba svesti samo na planete. One jesu najpogodnija mesta za začetak života, ali ne i najverovatnija mesta za otkriće života. U astronomiji, ako hoćete da do|ete do važnog otkrića treba da tražite gde to niko ne čini. Ne kažem da ne treba tragati za životom na Marsu, nego da postoje i mnoga druga mesta za potragu, kao što su Evropa, Kalperov pojas i veliki molekularni oblaci. Život može cvetati gde god ima vode, ugljenika, azota i svetlosti. Ja mogu da se kladim da prvi vanzemaljski život neće biti otkriven na planeti. U svakom slučaju, biće mi drago bilo da pobedim ili izgubim ovu opkladu.

 << 1. Gravitacija je cool   << 2. Svet iz ”kese za đubre”   3. Tražeći život