velike kosmičke tragedije

PRVA KOSMIČKA ŽRTVA

Vaši komentari

Grujica Ivanović grujica@astronomija.co.yu

Prvi astronauti i kosmonauti podvrgnuti su pripremama kakvih u istoriji nije bilo. Posle sovjetskog “Sputnjika” koji je bacio na kolena moćnu Ameriku, SAD su grčevito nastojale da pošalju prvog čoveka u svemir. Sa druge strane, Sovjetski Savez je strasno želeo da obavi prvi čovekov kosmički let. Obe velesile su žurile u kosmos što je, pre ili kasnije, moralo biti plaćeno.

Aprila 1959. sedam američkih astronauta odabrano je za prve kosmičke letove u okviru programa “Merkjuri”. Godinu dana kasnije Sovjetski Savez je formirao svoj prvi odred sastavljen od dvadeset kosmonauta. Prvi astronauti i kosmonauti podvrgnuti su pripremama kakvih u istoriji nije bilo. Posle sovjetskog “Sputnjika” koji je bacio na kolena moćnu Ameriku, SAD su grčevito nastojale da pošalju prvog čoveka u kosmos i time povrate primat tehnološki najsuperiornije države. Sa druge strane, Sovjetski Savez je strasno želeo da obavi prvi čovekov kosmički let i time sačuva početni primat u kosmosu stečen u prvim godinama kosmič ke ere.

Članak iz Astronomije broj 9

 Obe velesile su žurile u kosmos što je, pre ili kasnije, moralo biti plaćeno. Uoči prvog čovekovog leta u kosmos pala je prva žrtva među onima kojima su trebali da prokrče kosmičke puteve.

 Kažu da kosmonauti, pre nego što načine podvig u kosmosu, urade to na Zemlji, za vreme napornih i rizičnih priprema. Pre storije o prvom čoveku koji je poginuo pripremajuć i sa za kosmičke letove pre nego je prvi čovek kročio u kosmos, upoznaćemo se sa nekim od tih priprema.

 Prvi dani u Centru za pripremu kosmonauta protiču u znaku predavanja o različitim aspektima kosmičkih letova: konstrukcija kosmičkog broda i rakete-nosača, nebeska mehanika, astronomija, fizika... Svakodnevno, po dva časa, kosmonauti su u sportskoj sali, teretani, na poligonu, u bazenu. Bave se atletikom, biciklizmom, igraju košarku, hokej, odbojku, fudbal. Nivo fizičkog optereć enja kome su podvrgnuti, iz dana u dana, se povećava. Posle dve do tri nedelje, počinju trenažni letovi na mlaznim avionima i padobranski skokovi. “Časove” drže vodeć i probni piloti i svetski poznati stručnjaci iz oblasti padobranstva. Kosmonauti jedva da iza sebe imaju nekoliko padobranskih skokova. Oni su vrhunski piloti, uvežbani da do poslednjeg trenutka sačuvaju avion, tako da im padobranski skokovi nisu baš najmiliji. A ovaj program je veoma važan i kompleksan: skokovi sa različitih visina, tokom dana i noći, po Suncu i snegu, iz aviona, helikoptera... Skače se u močvare, jezera, reke, u šumovite i planinske predele, ravnice... Padobranskim skokovima se u SSSR-u pridaje veća pažnja.USADse akcenat stavlja na pripreme u simulatorima kosmičkog broda, uz trenažne letove na reaktivnim avionima.

Kliknite na ilustraciju

Valentin Bondarenko

Stručnjaci su, praćenjem kosmonauta za vreme padobranskih skokova, imali priliku da vide kako se kandidati ponašaju u napetim situacijama, u deficitu vremena, kada se Zemlja vrtoglavom brzinom približava. Jedan od kosmonauta (German Titov) je ispoljio izuzetnu hladnokrvnost kada je zatajio glavni, a kanapi rezrevnog padobrana su bili upleteni. Dok se Zemlja velikom brzinom približavala, on je razmrsio kanape rezervnog padobrana i srećno se spustio na tlo.

 Kada kosmonauti steknu dovoljnu sigurnost, slede skokovi pod punom “kosmič kom” opremom: skafander, dva padobrana, kontejner sa rezervama vode i hrane i radiostanica, sve ovo teži preko stotinu kilograma. Padobranski skokovi su jedna od triju vežbi kosmonauta povezanih sa letovima na vazduhoplovima.Deo priprema se odvija na modernim reaktivnim avionima, u različ itim režimima leta, kada se nakratko, doživljava i efekat bestežinskog stanja. Treći deo “vazdušnih” priprema odvija se u prostranim salonima aviolaboratorija Tu-104.Unutrašnjost aviona je opšivena mekanim materijalom, dok se sa strane nalaze rukohvati. Pred prelazak aviona na trajektoriju koja ima oblik parabole, kosmonauti leže na podu aviona, raširenih ruku. Zatim počinje bestežinsko stanje koje traje dvadeset do trideset sekundi.

 Sledeća vežba treba da pripremi kosmonauta da stojički izdrži sva preopterećenja koja se javljaju tokom lansiranja i povratka na Zemlju. Za te namene služi specijalna centrifuga dužine 15 metara. Na njenom kraju je kosmička fotelja (kasnije, postavljena je hermetič ka kabina) u kojoj se kosmonaut nalazi tokom obrtanja centrifuge. Televizijska kamera snima lice kosmonauta koje se, kako brzina obrtanja raste, deformiše. Pored toga, povremeno, on odgovara na pitanja lekara, a njegovo telo pokrivaju elektrode koje stručnjacima šalju podatke o vitalnim funkcijama organizma izloženog velikim optereć enjima. Kosmonauti su podvrgavani maksimalnom opterećenju od 12 “G”, što znači da je težina kosmonauta uvećana za 12 puta.

 Jedna od vežbi je i boravak u termokomori, u kojoj se temperatura postepeno poveć ava i do 50-60 stepeni. Ništa manje nisu rizične vežbe “preživljavanja” u teškim i nepristupač nim uslovima. Skočivši padobranom iz aviona kosmonauti dospevaju u negostoljubive planinske i gustom šumom prekrivene oblasti. Dok su sovjetski kosmonauti upražnjavali vežbe opstajanja u sibirskim tajgama i centralnoazijskim planinama, američki astronauti su ove pripreme imali u pustinjama Arizone i Novog Meksika, i džunglama Srednje Amerike. Tamo su se hranili zmijama, gušterima i žabama, i spavali ispod šatora napravljenim od padobranskog platna.

 Posebnu grupu priprema čine vestibularni treninzi, koji obuhvataju vežbe na posebnim spravama, kao što su luping, elastična mreža, gimnastički točkovi i ostalo (“aktivni verstibularni trening”). Kosmonaut obavlja različite akrobatske skokove, okreće se u vazduhu. Na obrtnom sedištu vestibularni aparat se uvežbava na uslove različitih uglovnih brzina. “Hilovljeva” vrteška je sprava na kojoj se uvežbava vestibularni aparat kosmonauta izloženog pravolinijskom ubrzanju. Još jedna sprava u ovom arsenalu je optokinetički doboš ili “Đavolova vodenica”, kako su je kosmonauti nazvali. Napravljen u obliku velikog cilindra, njegova unutraš njost je išarana crno-belim prugama. Prvi astronauti i kosmonauti podvrgnuti su pripremama kakvih u istoriji nije bilo. Posle sovjetskog “Sputnjika” koji je bacio na kolena moćnu Ameriku, SAD su grčevito nastojale da pošalju prvog čoveka u svemir. Sa druge strane, Sovjetski Savez je strasno želeo da obavi prvi čovekov kosmički let . Obe velesile su žurile u kosmos što je, pre ili kasnije, moralo biti plaćeno. Valentin Bondarenko Kosmonaut privezan sedi na malom iskoš enom disku nasred doboša i, dok se ovaj sve brže okreće, pod različitim uglovima, on pokušava da održi stabilan položaj.

 U program priprema prvih kosmonauta bio je uvršten i boravak u surdokomori, ili komori tišine koja se nalazila u Institutu za biomedicinske probleme koji je u to vreme pripadao Vazduhoplovnim snagama SSSR-a. Institutom je rukovodio pukovnik Vladimir Jazdovski, doajen kosmičke medicine u SSSR-u i čovek koji je rukovodio selekcijom prvih kosmonauta. Stručnjaci ovog Instituta su razvili program iscrpljujuć ih medicinsko-psiholoških ispitavanja i testiranja kojih su se kosmonauta uvek bojali. Surdokomora je bila deo tog programa. Dvoje masivnih vrata odvajaju kosmonauta od spoljašnjeg sveta tokom eksperimenta koji traje deset do petnaest dana. On je, za svo to vreme potpuno sam, zvuci se apsorbuju, tako da oko kosmonauta vlada potpuna tišina. Čini vam se kao da čujete otkucaje svog srca ili šum krvi koja struji kroz vene. A onda, odjedanput, neočekivano, komorom se razležu najstrašniji zvuci, kao u filmu strave i užasa. Nastaje mrak, munje paraju komorom. Sve nestaje onom brzinom kojom je i nastalo. Opet tišina i samoća. Stručnjaci, preko Tv kamera prate reakcije kosmonauta. Neko je vidno uplašen, neko svoj strah kontroliše, a neko, kao kosmonaut Andrijan Nikolajev, na primer, ostaje hladnokrvan. Nekome je ovo čak i zabavno. Kosmonaut Pavel Popovič, najveće šaljivčina među kosmonautima, grohotom se smejao dok se komora tresla od stravičnih zvukova. A onda je zapevao jednu ukrajinsku pesmu.

 Nisu to jedina iznenađenja koja su pripremljena za kosmonaute-usamljenike. Povremeno, iz komore se ispušta kiseonik i simuliraju uslovi koji vladaju na oko 5000 metara visine.

 O svom boravku u surdokomori pisao je Georgij Šonjin, jedan od članova prvog Odreda sovjetskih kosmonauta u knjizi “Prvi među prvima”: “… Kako su dani odmicali postojao sam sve nestrpljiviji. Poslednjih dana brojao sam časove. I, kada sam konačno, petnaestog dana začuo glas operatora koji mi je, umesto pozdrava, predlož io nastavak eksperimenta za još nekoliko dana, kategorički sam se suprotstavio i odbio predlog. Moguće je da je i ovo bio svojevrstan test? Ne znam. Ali, da mi je predlož eno sedmog, ili desetog dana, možda bih se i složio. Međutim, kada je do izlaska ostalo svega pola časa i kada sam već svim bićem bio vani, nisam mogao da prihvatim taj predlog.

 “Spustili” su me na Zamlju. Vrata su otvorena, izašao sam iz barokomore i počeo da grlim iznenađene momke iz dežurne ekipe. Tako sam se uželeo ljudi. Sve mi je bilo drago ."

 Boravak u komori tišine, prema sovjetski stručnjacima, bio je neizbežan deo u programu priprema za let čoveka u kosmos. Naime, tamo gore, visoko iznad Zemlje, moguća su različita iznenađenja, kvarovi, nestanak radioveza sa Kontrolnim centrom, razhermetizacija... Kosmonaut mora biti spreman da reaguje, da sačuva prisebnost, koncentraciju, pravilno rasuđivanje i da razmiš lja o eventualnom dužem boravku u totalnoj izolaciji u tesnoj kabini kosmič kog broda, okruženoj kosmičkom hladnoćom i tišinom.

Kliknite na ilustraciju

Valentin Bondarenko

Za vežbe u surdokomori vezana je i najtužnija storija u pripremamima prvih ljudi za let u kosmos. Upravo u komori tišine, pala je prva žrtva na čovekovom putu u kosmos - Valentin Bondarenko. Sa samo 23 godine, Bondarenko je bio najmlađi član prvog Odreda kosmonauta. Kolege su ovog simpatičnog Ukrajinca zvali “Zvonce” jer je često u rano jutro zvoncetom budio kosmonaute za jutarnju fiskulturu. Kako je u prvom odredu bilo 20 kosmonauta, rukovodioci Centra za pripremu kosmonauta izdvojili su u leto 1960. grupu od šest pilota koji su se pripremali za prve kosmičke letove u okviru forsiranog programa. Bondarenko nije bio jedan od njih, već se sa ostalim kolegama pripremao za letove koji će uslediti kasnije. Tako je Bondarenko prvi put kročio u surdokomoru sredinom marta 1961. u vreme kada su se na Bajkonuru uveliko odvijale pripreme za lansiranje prvog čoveka u kosmos – Jurija Gagarina. Tamo je proveo deset dana i, kao većina ostalih koji su tamo boravili, nestrpljivo je očekivao izlazak. Razlog više je bio i nedavno rođeni sin. Kažu da se u surdokomori mladi kosmonaut ponaš ao vrlo disciplinovano. Sve zadatke je profesionalno odradio bez ispoljavanja nervoze. Ali, na kraju boravka u surdokomori napravio je prvu fatalnu grešku… Umesto da sačeka da dežurni lekari prvo otvore vrata, Bondarenko je sam sa tela pre vremena skinuo elektrode sa senzorima koji su lekarima prenosili fiziološke podatke. Zatim je vatom umočenom u alkohol očistio mesta na koži izložena dugom stajanju elektroda. Komade vate je bacio u korpu za otpatke koja se nalazila blizu rešoa koji je kosmonaut koristio za zagrevanje hrane i čaja. Umesto u kantu za otpatke, vata je pala na užarene spirale rešoa. Mnogo toga je u to vreme bilo primitivno i, posmatrano sa aspekta bezbednosti, poprilično neorganizovano. Budući da je u komori čist kiseonik, vatra je istog trenutka planula, zahvativši telo nesrećnog pilota. Lekari iz dežurne ekipa su uspeli brzo, i pored visoke temperature, da otvore velika vrata komore i izvuku kosmonauta, i hitno ga prebace do bolnice. Do poslednjeg časa, ponavljao je: “Sam sam kriv, nikoga ne krivite...”.

 Lekari su se osam časova borili za njegov život. Valentin Bondarenko je sahranjen u Harkovu, gde su živeli njegovi roditelji, ali njegov nadgrobni spomenik ničim nije ukazivao na Valentinovu ulogu u kosmonautici. Supruga Ana i sin Saša ostali su u Zvezdanom. Bilo je to 23. marta 1961. u osvit prvog čovekovog leta u kosmos.

 Pogibija kosmonauta Bondarenka držana je u najstrožoj tajnosti godinama. Na Zapadu je, međutim, veoma brzo procurila vest da je neko od kosmonauta poginuo, ali se o detaljima pogibije i, naravno identitetu nastradalog, ništa nije znalo. Zato su svetom kružile mnogobrojne, gotovo neverovatne priče, uključujući i onu u kojoj se kaže da je poginuli sin premijera Hruščova. Naime, na Zapadu se znalo da sin Hruščova radi u jednom konstruktorskom raketno-kosmičkom birou. Jedna amaterska radiostanica iz Italije, navodno je uspela da otkrije frekvencije na kojima su Rusi komunicirali tokom priprema svojih kosmonauta: prema njihovim “senzacionalnim” otkrićima, za tri godine poginulo je dvadesetak kosmonauta - odnosno, kompletan Odred prvih kosmonauta!

 Mnogo godina kasnije, mladi oficir Aleksandar Bondarenko ispričaće novinarima istinu o svom ocu, posle čega su na spomenik najmlađeg i prvog kosmonauta koji je poginuo dodate reči: “U sećanju sovjetskih kosmonauta”.

 Georgij Šonjin u knjizi koju je posvetio svojim kolegama iz Odreda prvih kosmonauta, a koja je objavljena šesnaest godina kasnije, izostavlja, na primer, njihova prezimena, dok o pogibiji Bondarenka, “najmlađeg Valentina”, kako ga u knjizi spominje, i ne govori.

 “Kao mnoge druge profesije, profesija kosmonauta zahteva ogroman napor (i na Zemlji i u kosmosu), predanost poslu, sposobnost i spremnost da se krene u rizik. Na tom putu nema samo pobeda, već i poraza, čak i tragedija. Neko je poginuo u kosmosu, neko - u vazduhu, neko - na zemlji... Kod pojedinih nervi nisu izdržali, druge je izdalo zdravlje... Teško smo preživeli njihove odlaske. Ne samo zbog toga što su to bili divni momci, naši prijatelji. Na njihovom primeru, shvatili smo da je život jedna bitka u kojoj nema nikakvih povlastica. Bilo nas je sve manje ...”.