(nastavak)
<  | 1 |  2 | 3 |  >

Šta može dvogled

Ranijih godina, dok mi je u životu još bio ruski terestrički durbin 20X50, imao sam priliku da ispitam koji se sve Messierovi objekti mogu njime videti. Jednog leta, sa predgrađa Subotice, Aleksandrova, u ne tako dobrim uslovima posmatrao sam letnje Messierove objekte. Da bi što više svetlosti prošlo kroz durbin izvadio sam iz njega 3 sočiva koja su pravila uspravnu sliku, i uz pomoć samo objektiva i okulara posmatrao nebo držeći durbin u ruci (nisam imao nikakvu montažu). Oko zenita, u Herkulu sam lako pronašao dva zbijena jata M13 i nešto slabije M92 koja se sjaja 6^m  i lepo se vide kao okrugle mrlje svetlosti. Nešto niže, u sazvežđu Zmije je zbijeno jato M5 koje je po podacima iz raznih kataloga čak i sjajnije od M13, ali koje zbog manje visine u stvarnosti ima manji sjaj, a još niže i istočnije u Zmijonoši još dva takva jata: M10 i M12. Njih sam jedva uočio, i to kada su bila u meridijanu. Zaključio sam da u osrednjim uslovima pomoću objektiva 5cm možete videti na nižim visinama nebeske sfere magličaste objekte do sjaja 7.0^m, a oko zenita do 7.5^m -8.0^m. To se i potvrdilo u zadnje dve godine sa Messierovih maratona održanih na Letenki, sa Fruške Gore, gde nisu bog zna kakvi posmatrački uslovi. Tada mi je takav durbin, ali ovog puta sa uspravnom slikom, služio kao tražilac na Njutnovom reflektoru 200/1200 mm. Od sjajnijih galaksija kroz ovaj tražilac jedino sam uočio M81 i M82 u Velikom Medvedu i to, naravno, kada su bile u zenitu!

M 13 (Veća 29 k)

M 4

Problematično mi je bilo i zbijeno jato M4 u Škorpiji, tik do Antaresa, koje nisam uspeo da nađem kroz tražilac a ni kroz dvogled 7X50, iako je po podacima iz kataloga sjaja 5.9^m i prečnika skoro pola stepena. U našim krajevima ono se u meridijanu diže na 18°, a i sjaj Antaresa su ono što ometa lako registrovanje ovog objekta. Na slikama se vidi koliko je jato M13 (leva fotografija) sjajnijeg jezgra i time lakše za uočavanje od M4.

Ranije pomenuta rasejana jata M6 i M7, iako na samo desetak stepeni visine, lako se registruju čak i sa dvogledom 8X40. Maglina Laguna M8 u Strelcu je objekat koji se bolje i lepše vidi kroz dvogled ili durbin, i sa manjim uvećanjima, nego u nekom reflektoru sa okularima od 12.5 ili 25 mm. U vidnom polju dvogleda koje je oko 6 stepeni, lepo se zapaža lučna vodoravna magličasta nit u kojoj leži nekoliko sjajnih zvezda raspoređenih približno po liniji.

M 8 (Veća 53 k)

U teleskopu se ova maglica skoro gubi ,sem što se vidi mnogo više zvezda. Dvogled ima mnogo veće vidno polje od teleskopa, a posmatra se sa oba oka, pa to doprinosi da slika bude kontrastnija. Jednom prilikom sam iz okoline Male Remete, jedne jeseni, posmatrao dvogledom Mlečni Put u Kasiopeji koja je bila u zenitu. U vidnom polju je prosto vrvelo od malih svetlijih i tamnijih područja, a lako se videlo nekoliko rasejanih jata iz NGC kataloga između zvezda d  i e  Kasiopeje. Na tom području Fruške Gore su dobri posmatrački uslovi jer se Mlečni Put mogao pratiti golim okom do oko 15° nad horizontom, a granična prividna veličina oko zenita je 5.8^m – 6.0^m.

Za udobno i uspešno nalaženje Messierovih objekata dvogledom potrebno je da on bude postavljen na montažu npr. nekog manjeg refraktora ili reflektora, tako da može da se pokreće u svim pravcima i zaustavi kada pronađemo neki zanimljiv objekat. Držanje dvogleda u ruci i posmatranje nekog objekta par minuta zna da bude prilično zamorno, a da i ne govorimo o lomu vrata prilikom posmatranja zenitnog područja. Tada je najbolje jednostavno leći na zemlju ili nekakvu ležaljku.

Osim Messierovih objekata, postoji još mnogo onih van tog kataloga koji su dovoljno sjajni i atraktivni za posmatranje dvogledom. Tu spada nekoliko desetina objekata iz NGC (New General Catalogue) kataloga, poslednji put revidiranog 2001.g, čiji sjaj i premašuje dobar broj Messierovih objekata.

U raznim astronomskim softverima nalaze se različiti podaci o prividnom sjaju za isti objekat, pa ne bi bilo naodmet malo analizirati ovo i ukazati na neke druge podatke koji nam govore o stvarnom sjaju deep-sky objekata, a time i o težini njihovog opažanja. Na primer, uzećemo galaksije iz sazvežđa Device, Berenikine Kose, Lovačkih Pasa i Velikog medveda koje pripadaju Messierovom katalogu.

Kod vizuelnog posmatranja galaksija dvogledom ili malim teleskopom mi u stvari vidimo njihov centralni deo, jezgro koje je i najsjajnije. Spiralne grane i periferni delovi galaksija se vide kada se one snimaju CCD kamerama ili dužim ekspozicijama na običnom filmu. Zato su bitne prividne dimenzije galaksije i njen srednji površinski sjaj, dok je prividna veličina ustvari totalna prividna veličina računata za površinu čitave galaksije. Taj prividni sjaj koji se daje u katalozima ne može biti merilo stvarnog sjaja u smislu težine registrovanja takvog objekta. Kao zgodan parametar možemo uporediti prividni sjaj galaksije i površinski sjaj koji se mogu naći u katalozima. Površinski sjaj m_s je dat u prividnoj veličini (sjaju) po kvadratnoj lučnoj minuti. U donjoj tabeli su dati ovi sjajevi za neke najpoznatije galaksije: 

Andromedina galaksija se  naravno najlakše vidi iako nema veliki površinski sjaj, a to je zbog njenih velikih dimenzija na nebu. Isto tako i M94 nije teško primetiti zbog velikog površinskog sjaja iako su joj prividne dimenzije znatno manje M31. Na težinu uočavanja Messierovih objekata jako utiče i sam položaj objekta, odnosno njegova deklinacija. Maksimalna visina tela na nebu se lako približno može izračunati ako na geografsku širinu mesta posmatranja dodamo iznos deklinacije objekta. Napominjem da je ovo samo približno tačno i važi za srednje geografske širine, dakle za naše krajeve. Objekti koji imaju deklinaciju oko +45⁰  prolaze blizu Zenita, a tu je fon neba najmanji a slika u instrumentu najkontrasnija. Galaksije u, na primer, sazvežđu Device imaju deklinaciju oko +10⁰ , tako da kulminiraju na visini oko 55⁰, što nije baš sjajno. Sećam se da sam jednom prilikom na maratonu vrlo lako primetio zbijeno zvezdano jato u sazvežđu Jarca, M30 ko je ima deklinaciju –23⁰ i prividni sjaj 8.9^m, a još nije stiglo u meridijan, tako da je u trenutku posmatranja imalo visinu oko 15⁰! Ovo govorim zbog toga što i jačina instrumenta igra važnu ulogu. To jato sam, čini mi se, jedini uspeo da vidim na tom takmičenju, iako je bilo takmičara sa jačim teleskopima (većim prečnikom objektiva). Teoretski, i sa dvogledom objektiva 5 cm mogu se detektovati skoro svi Messierovi objekti, ali u idealnim posmatračkim uslovima. Kvalitet optike i svetlosna moć su od presudnog značaja, kao i centriranost teleskopa ako ste ga sami pravili.

Vedra noć je relativan pojam jer se često u našim krajevima pojavi nekakva izmaglica koja još više pojačava uticaj gradskog svetla iako ste od grada udaljeni, recimo 20-30 km. Tada ni sa kakvim teleskopom ili dvogledom nećete moći bogzna šta videti na malim visinama, a najatraktivniji Messierovi objekti su baš tu!

Na kraju ovog dela o tome šta može dvogled ili durbin  naveo bih listu Messierovih objekata koje sam uspeo primetiti u svojoj posmatračkoj praksi. Uslovi u kojima je to učinjeno su polu-urbani, dakle sa periferije većih naselja i to pomoću durbina 20x50 i dvogleda 7x50 i 10x50. Uglavnom su to i inače najsjajniji objekti što može biti od interesa početnicima. 

 < Prethodna | 1 |  2 | 3 | Sledeća >

(mart 2004.)

vrh