Dipl. mat. Miroljub Veljković markov211@gmail.com

Kliknite na sliku   Direr: Die vier Euphratengel

UVOD: 

Možemo li mi, takvi kakvi smo, zamisliti i razumeti POSTOJANJE i njegovu SVRSISHODNOST?

I možemo i ne možemo! I eto krenusmo od paradoksa....(podsetimo se, postoje prostori gde ovo da se i može i nemože i nije neki paradoks...)

Pitanje Geneze Svemira je asimptota celokupne filozofije Prirode, težnja sveobuhvatne ljudske misli o postojanju, tu se slivaju hiljadugodišnje tekovine našeg saznanja. To je pitanje o Prirodi Kosmosa, o trajanju kao takvom, o Početku, o smislu prostor-vremena, o biti materije, o stvaranju i Stvoritelju.

Naš čin saznanja je tren u kosmičkim vrtlozima...Priroda nam je tako dala puno...Reći ćemo "Priroda" da bi izbegli preranu analizu ko nam je to dao... Dala nam je, dakle, čak i logiku da spoznamo, kao finim izbrušenim dijamantskim alatom, tu njenu logiku! Hoće da nam pomogne u potrazi za odgovorima na ovo Pitanje o nama samima...Ali gle paradoksa, harmonija njena, rekli bi mi kao namera možda, nije nam olako dala moć da dopremo do najtananijih konačnih dubina, do Smisla Svega... Nije nam omogućila sklop elektrona takav da, u hemijskim vezama u mozgu, zadržimo misao o suštini postojanja  dovoljno dugo da bi i tu tražili odgovore... Nametnula nam je samo retki blesak misli o traganju za smislom našeg kratkog postojanja, podesila je da misao o tome prohuji kao tren kroz našu svest i omogućila nam brzo nesvesno bežanje od moguće besmislenosti u realan svakodnevni život... Evo i kada pročitate ove redove, možda se više nikada nećete vratiti da potražite odgovore na ova pitanja....Moćna Evolucija nas je spasila od traganja za smislom, naredila nam je bezrezervno zadovoljenje osnovnih nagona za očuvanjem i produženjem vrste, a rešenje Svrsishodnosti Postojanja daće nam neko drugi nekom drugom prilikom...ili nikad.

Da bismo razumeli Vaseljenu i Postojanje na najdubljem nivou, moramo znati ne samo kako se ona ponaša, već i zašto? Zašto postoji nešto umesto ničega? Zašto mi postojimo? Zašto postoje ovi zakoni, a ne neki drugi? Da bi razmeli Svrsishodnost, moramo dati odgovore na temeljna pitanja koje postavljamo sebi samima evo 3000 godina. Zašto je nešto tako kako jeste? Po čemu nešto jest to što jest? Šta je bitak? Jel bitak jedan? U čemu je sreća? u približavanju Bogu? U spoznaji istine? U uživanju ili u smernom životu bez mnogo potreba, u prihvatanju reda sveta ili u borbi za promenama? U sreći pokoljenja? Šta je smisao čovekovog delanja? Ugodan život ili slava, čast. moć, bogatstvo, ljubav, moralna vrednost? Šta je dobro? Šta su temeljne vrline? Umerenost, hrabrost, mudrost, prosvećenost, prijateljstvo, nada, vera, sloboda? Šta je sloboda? Mogućnost izbora, spoznaja nužnosti? Ima li sobode bez odgovornosti? Da li je religiozan čovek slobodan čovek? Šta možemo znati? Koje je poreklo naše spoznaje? Razum, iskustvo ili drugi izvor? Da li je naša spoznaja objektivna? Postoje li stepeni spoznaje? Postoje li granice spoznaje? Šta je u stvari Istina, šta je kriterijum istine? Jel istina u umu ili u stvarima ili u podudaranju pojma i pojave? Kakav je odnos opšteg i pojedinačnog? Postoji li univerzalni zakon? Ima li slučajnosti ili sudbina predodređuje sve? Zar za ovo poslednje pitanje, Hajzembergov princip nije dovoljan odgovor? Potičemo li svi iz Singularnosti i beskonačne zakrivljenosti, gde svi zakoni nauke otkazuju...Zvuči surovo, ali treba samo biti miran...

Odgovore će nam isprovocirati divljenje i sumnja...Centralna učenja naše civilizacije pokušavaju da nam pruže odgovore...svako na svoj način...Pitanja Postojanja i Svrsishodnosti se prožimaju kroz čitavu istoriju...

1. Aksiomatske Istine

1.1. Materijalna istina

Ideja o aksiomatizaciji istine nije nova i rezultati donekle postoje, mada formalnu teoriju na ovom polju nećemo, čini se, imati nikada. Ipak, pokušaji da polazne osnove budu jasne kreću od predpostavke da materijalna istinitost zavisi da li se prost logički sud odnosi na realne ili imaginarne objekte. Prihvatamo li da je izrečeni prost sud istinit ako postoji slaganje veza između pojmova i stvarnih objekata? Ili ako u afirmativnom sudu subjekat totalno ili parcijalno je identičan predikatu, odnosno u negacijskom sudu ako je subjekat totalno neidentičan predikatu? (pod uslovom da zamišljeni objekat mora biti fiksiran svojom definicijom). Ako da, ili makar ako se u trenucima nekih nedoumica setimo ove, jedne od definicija istinitosti suda, onda pokušajmo da razmišljamo dalje o našem Postojanju i Svrsishodnosti svega...

1.2. Mislimo li dobro? Možemo li saznanjem do trijumfa ljudske rase?

Mislim da je to jedini put...

A ≡ A             Zakon Identiteta
A ≠ NeA         Zakon Protivrečnosti. Važi za stvari koje se menjaju u vremenu.
                       Ne može u ISTO Vreme.
A = Ne(NeA)  Na pravilno postavljeno pitanje može se odgovoriti DA ili NE

Drugi i treći zajedno kažu da od dva kontradiktorna suda, jedan mora biti lažan, a drugi tačan.

Sve što se zamišlja i sve što postoji MORA IMATI  dovoljnog razloga zašto se tako zamišlja i zašto tako postoji.

Ali eto nama fundamentalne teškoće na startu:

Svaki prost sud A mora se obrazložiti drugim prostim sudom - razlog mu je sud B, njemu je razlog sud C i tako red razloga je beskonačan!

Ali još gore:

Ako važi da je sud A dovoljno obrazložen samo ako je sud B dovoljno obrazložen, .. i tako u nedogled, onda NIJEDAN nije dovoljno obrazložen!

Ako predpostavimo da red razloga nije beskonačan, onda postoji sud Z koji je konačan i obrazlaže ostale sudove!

Aristotel: Poslednje nepromenjive činjenice postoje bez razloga ako su u domenu MATEMATIKE, dakle postoje poslednji stavovi koji razlog imaju u SEBI SAMOME!

Još jednom, Priroda pokazuje svoju ekonomičnost, to je tačno, ali regresijom unazad svesti sve na JEDNO...?

1.3. Kako odlučujemo da li je nešto istina?

Svako saznanje zavisi od izvora i stanovišta. Kako odlučujemo da li je nešto istina? Vodimo li računa o tome na kom smo stanovištu, ateističkom, teističkom, deističkom ili smo skeptici?

Logika čitavog naučnog rasuđivanja i uopšte smisao nauke je otkriti "istinu". Imamo dva alata na raspolaganju. Iimamo čula, kroz koja doživljavamo svet i imamo mogućnost da činimo opservacije i donosimo logičke zaključke. Postoje dve vrste odnosa između naučnog uma i sveta, dve vrste logike smo nametnuli - deduktivna i induktivna. U deduktivnom načinu zaključivanja, već imamo teoriju, na osnovu koje možemo predvideti posledice. Dakle zaključujemo od opšteg ka pojedinačnom, iz opšte teorije prelazimo na konkretna opažanja. To je poznato kao hipotetičko-deduktivna metoda. U induktivnom načinu zaključivanja, zaključujemo od pojedinačnog ka opštem - uradimo mnoge opservacije u razlučitim uzorcima, zatim napravimo generalizaciju, pa zaključimo objašnjenje. Sposobnost za ovakve kreativne skokove daje nam naučni način razmišljanja.

Ako projektujemo predhodna razmatranja na Astronomiju, na primer, onda bi to izgledalo ovako: Opservacije dovode do teorije, ta teorija predviđa nove opsevacije, koje mogu, dok su testirane matematičkim alatima ili stalnim opažanjima i analizama,  potvrditi ili srušiti  tu teriju i dovesti do nove teorije, koja zatim mora dodatno biti testirana, kako bi videli je li ta nova teorija bolje predviđa nove opservacije. Tako postoji stalna međuigra između induktivnog načina zaključivanja (na temelju promatranja) i deduktivnog načina zaključivanja (na temelju teorije), dok tako (asimptotski) nismo sve bliži i bliži "istini".

Teorije, dakle, možemo koristiti za predviđanje opažanja, ali ona neće uvijek biti tačna onako kako smo ih predvideli, zbog greške ili zbog varijabilnosti inherentne prirodnim fenomenima. Ako se opservacije puno razlikuju od naših predviđanja, napuštamo ili menjamo teoriju. Kako testirati razmere nesklada našeg predviđanja? Test je statistički ili probabilistički, to je test nulte hipoteze,koji je kamen temeljac statističkog zaključivanja.

Za razliku od determinističkog modela prirodnih fenomena, probabilistički modeli (različita stanja jedne pojave javljaju se uz određenu verovatnoću) su potvrđeni na subatomskom nivou i tu su potrebne statističke tehnike za povećanje naučne spoznaje. Prisutnost varijabiliteta zahteva korištenje statističke analize. Kad je mala varijacija s obzirom na pojavu, mnogo više težine daje mala količina dokaza, nego kada postoji mnogo varijacija.Na primer, znamo da je rak gušterače danas uvek smrtonosna bolest. Dakle, ako smo pronašli lek koji nesumnjivo leči nekoliko pacijenata raka gušterače, mi ćemo dati puno težine dokazu da je to lek.. Za razliku od toga, ako smo pokušali utvrditi da li verovanje u Boga pomaže u životu, mi moramo to pokazati na veoma velikom broju ljudi i za to koristiti statističke metode, budući da ljudska bića su vrlo varijabilna u odnosu na svoje mentalne doskočice. U stvari, u većini bioloških i još više u društvenim i psihološkim pojavama, velika je varijabilnost. Najveći deo statistike uključuje zaključivanje iz uzoraka populacije u odnosu na neko interesno obeležje. Pouzdanost takvih zaključaka može se oceniti u smislu verovatnosti izvještaja, a mi smo na taj načn ustvari induktivno zaključili iz pojedinačnog (uzorak) ka opštem (populacija).

Dakle, ako trendove grupe apstrahujemo na osnovu posmatranja individua, (dok generalizacija hipoteza može doći iz elementarnih zapažanja), testiranje hipoteza mora biti učinjeno uz kontrolisana merenja, bez sistemske pristrasnosti. Statističke tehnike, da bi bile valjane, moraju se primeniti na podacima čija kolekcija mora biti precizno kontolisana, uz korišćenje savremenih informatičkih alata. U jednom naučno istraživačkom procesu, a na osnovu cilja i metode istraživanja, informatičkim i statističkim alatima se analiziraju i interpretiraju prikupljeni podaci koji su podložni slučajnom variranju i daljom evaluacijom inferencijalnim statističkim metodama dolazimo do zaključaka.

Sa tim u vezi, na današnjem nivou naših pouzdanih saznanja, u celokupnom Svemiru, na ovaj ili onaj način, važe najopštiji fundamentalni zakoni o održanju koji kažu da postoje fizičke veličine (impuls, energija...) za sistem kao celinu koje se ne menjaju, ako su ispunjeni određeni preduslovi - a to je izolovanost sistema. Dok svi drugi zakoni opisuju zavisnost promena fizičkih veličina, ovi opisuju Postojanje istih fizičkih veličina. Ovi zakovi su rezultat uopštavanja celokupnog civilizacijskog naučno tehničkog iskustva, stalno potvrđivani od procvata nauke do danas. Ako bi se otkrio i JEDAN izuzetak, izgubili bi OPŠTOST i koristimo ih zato kao kriterijume prihvatljivosti istinitosti nekog fizičkog tvrđenja. Dakle, postoji koncenzus "vere" u ovaj zakon! Kako ta "vera" izgleda na primeru: Pri preciznom proučavanju energije beta čestice (elektrona koji se emituje pri radioaktivnom raspadu), jednostavno je nedostajala energija da bi se matematički izjednačile leva i desna strana jednačine. "Vera" u ovaj zakon da se energija mora naći, da postoje druge čestice, objašnjenje je stiglo pronalaskom čudesne čestice Neutrino, o njoj ćemo kasnije).

Samo 4 (četiri) sile vladaju Svemirom i pronalazak neke nove značio bi promenu kompletne paradigme ljudskog saznanja. Čak i tako, naučnim metodama približili bi se istini još više, ali zašto je onda potrebno bilo kakvo pojednostavljenje i jednostavno vera bez objašnjenja? Zar je toliko lakše živeti u neznanju?

2. Religija

2.1. Treba li nam tumačenje poretka stvari i smisla kad imamo jednostavno objašnjenje?

I neko vrlo promućuran se odavno setio i omogućio nam je jednostavnost - religijsko pojednostavljenje prihvatljivo svima! Bez obzira ko koliko puta gleda u Zvezde, ushićenima ili umornima, onima koji se bave Matematikom ili onima koji taj alat nisu pribavili, učenima ili siromašnima, baš svima! Poručio nam je kroz Njegovu Knjigu Istine, ako želimo da ostanemo nekažnjeni (???), da nam se Postojanje produži na drugom svetu, Gore Negde, kako kaže on, na Nebu (neznajući o njemu baš mnogo, ali nema veze), onda verujmo u Njega, Tvorca Svega, i ništa ne pitajmo, utonimo i sakrijmo se oko tradicije, Njegovog morala i dogmi koje nam je On propisao i eto, biće nam lakše...Uostalom naređuje i da moramo, jer ako se drznemo da razmišljamo o Njegovom znanju o Svrsishodnosti ili ako nedaj bože, sumnjamo u Njegovo moralno učenje....

O kakvo opterećenje ka nama od velikog Tvorca Svemira, kakva sujeta! Dodatno našem neznanju još i prepliće moralne stavove sa Poretkom, pa nam i još i preti...

Pa dobro, pokušajmo da razumemo...i Sokrat bi rekao da nema ozbiljnog promišljanja bez razmišljanja o moralu...

2.2. Zašto je religijskom tumačenju Svega neophodan stalan odnos između morala i saznanja?

Često šetam pored reke. Tamo uz obalu često duva i vetar donosi čudan neki miris tišine i samoće... Pomisliš, pa čitava Vaseljena je takva...I tad ljudi napuštaju obale, povlače se kućama svojim, ali čudno neko usamljeno drvo uporno ostaje tamo i tu pored na klupi često vidim sedi strari ribar...Dobro je što se ljudi povremeno vrate obalama... Kažu da je jednom, bila zima, u suton, spasio poluslepog dečaka baš na tom mestu... Iskoristio to drvo, konopcem se vezao i dohvatio dečakovu ruku...Obojica se lečila posle od zapaljenja pluća...Šta je kome moralno? Srećnom zaljubljenom mladom paru postavljene norme su drugačije od usamljene devojke kojoj treba bubreg, čak revolucionar u zatvoru i berač pirinča se moralno razlikuju i makar da ovaj ribar nije nikada ništa čitao o etici, na koliko dobrog i on ima pravo?  Ima, kažu, ljudi koji imaju dušu ko Rusku stepu, ali se to nevidi, njima nije potrebna svetlost zapaljene sveće da bi pokazali poštovanje i čast, niti se ikome klanjaju, osim dubokih načela u sebi... Pitanja o moralu su pitanja o sreći ili patnji. Olovka je čudna naprava, možeš da gledaš svoje misli posle i preispituješ se... Na obalama, u tišinama, sami sa sobom, ispisujemo zapise o svojim preispitanim mislima, očito da nam je evolucija podarila divan način da sami preispitamo naš odnos prema drugima. Napisao sam tu, na toj obali, jedan moj mali esej i o ljubavi i o lepoti i o moralu, uplašio sam se da to nije dovoljno dobro, pa šta će mi to, nisam ja pesnik da o tome pišem, i bacio sam ga...

Čitava naša civilizacija dala nam je jedan jedini zaista zaokružen moralni sustav - Konfučionizam. Tamo lepo kaže da jedino ono što činimo i što može uticati na osećanja drugih ljudi je podložno moralnom  sudu! Zato nemamo moralnih obaveza prema, na primer, usamljenom drvetu na nekoj obali...

Mislim da bi se brzo sve promenilo da umesto veronauke učimo Konfučija i Sokrata a umesto preplitanja morala i saznanja, da idemo u observatorije...

Knjiga Ponovljenih Zakona kaže: Ako bi te podbadao brat tvoj, ili sin tvoj ili kćer tvoja, ili žena tvoja ili prijatelj tvoj, govoreći ti tajno "hajde da služimo drugome Bogu", ne pristaj niti ga poslušaj, nemoj mu se smilovati nego ga ubij! Ako pak ljudi u gradu nekom te na isto podbadaju, pobij mačem svojim sve koji žive u tom gradu i zatri i njih i sve što bi u njemu bilo.

Ovo moralno učenje sam odbacio.

2.3. Ukratko o istoriji našeg morala

Naša zapadna kultura pamti Pitagorejce i osnivača Krotona, aristokratskog porekla, red sa obavezom intelektualnog življenja i smislom života u pročišćavanju duše obožavajući, a šta bi drugo nego Matematiku, a šta bi drugo nego Prorodu i njenu Lepotu, Harmoniju tamo gde je ima, a ima je u brojevima, u Astronomiji, u muzici... Pamtimo i Heraklita da raciom nalazimo opšte u pojedinačnom, Demokrita i dedukciju do saznanja o atomima, sva antropološka razdoblja u kojima su etički zakoni bili upravo poštovanje zakona i načela mere, sve do prvih opštih pitanja "Ima li šta vredno, što je nezavisno od vremena, kraja i ljudi?" Sofisti kažu "ne", jer putujući mnogo uviđaju relativnost ljudskih shvatanja postojećih normi, vrline, vaspitanja, običaja, zakonitosti. Krenuo je i spoznajni i etički relativizam, opažaji su izvor spoznaje, "čovek je mera svih stvari". Izvori morala dakle mogu biti heteronomni (izvan čoveka) ili autonomni ( u čoveku, on određuje norme), a svrha može biti od eudajmonističke (blaženstvo) i hedonizma do utilitarizma i perfekcionizma (etike dobara).

Sokrat nije nigde putovao, nikada nije izašao iz Atine, divili su mu se toliko da je uplašio ljude na vlasti i osudiše ga...Kaže "vrlina je znanje", smisao života je u kreposti (najviša vrlina), uzdignutog ponosnog moralnog čina se treba ponositi, "mera svega je mišljenje, istina, znanje!"....Dobar je onaj ko zna! Seljačkog je porekla, obožavan od tadašnje mladosti (o divnih li moralnih misli ponese svaka mladost!),  podario nam je etički intelektualizam, bit mišljenja kao spoznaju opšteg moralno vrednog suda.

Kant moral određuje definicijom "Samoodređenje volje je cilj u dužnosti - delovanje iz poštovanje zakona".

O zašto se ova moralna učenja retko ili nikako ne spominju u svakodnevnom životu, dok nas religijsko tumačenje morala proziva svakodnevno, onako usput, dok nas uči o Svrsishodnosti Svega...

2.4. Pa kome verovati, kome se diviti?

Voleo bih da se divim uzvišenim stvarima i slobodno iznosim svoje misli koje mi je Priroda podarila da sklapam kao slobodan čovek, neopterećen nijednom unapred objavljenom istinom u koju, zbog tradicije iz perioda opšteg neznanja, još pod pretnjom, moram da verujem. Ako sebi slobodno neopterećen postavim novo pitanje –zašto bi trebalo verovati u bilo šta, u redu, prihvatiću, ali svojom slobodnom voljom i u skladu sa svojim iintelektom želim da verujem puno toga: U Sokratov moral i njegovu uzvišenu Lepotu, u lepotu iskrenh osećanja, hemigvejski se divim harmoniji ogromnih morskih talasa, duboko verujem u prelepu čistu ljubav, opčinjeno verujem u iskonski osmeh deteta, verujem u zakone celokupne Vaseljene...i verujem da vrlo malo istine ima u zapisima iz varvarskog i nepismenog bronzanog doba, još kroz istoriju pogrešno prepisivanih i urednički cenzurisanih i dorađivanih...

Filozofija nije u stanju da prati eksploziju naučne misli, niti može više da bude perjanica ljudskog promišljanja...isuviše daleko su otišle fundamentalne nauke u poslednjih 200 god da bi se mogli očekivati neki značajni rezultati na osnovu samo spekulativnih metoda moderne filozofije...

 Pa evo, daću vam primer kome verovati! Sa dozom opreza koju sami odaberete! Šta je bilo tik pre i tik posle Velikog Praska pokušao je da nam objasni čovek u invalidskim kolicima, opijajući nas beskrajnom lepotom suštine ljudske spoznaje...Nije neophodan uslov postojanje Inteligentnog Dizajna, kaže on! O koliko je misli trebalo kroz istoriju, koliko pogleda gore u Zvezde, da bi se došlo do zaključka ovog giganta u kolicima...

2.5. Koreni religijskog pojednostavljivanja

U stalnoj suprotnosti između kolosalne moći naših misli i slabašnog tela sklonog bolestima, između pogleda gore u Zvezde i strahova, između samosvesnosti naše prolaznosti i  bogatstva duša naših, zbunjeni smo, upašeni pred moćnom Prirodom tražimo neki spas, objašnjenje, nadu...Kukavički se pomirimo i krenemo da verujemo u nešto i neznamo gde je to i kako izgleda to i da li postoji to, svesni da To nema mnogo logike, ali eto kad može toliki narod da veruje, verovaću i ja, lakše je...

A zašto ne izaberemo prelepu alternativu tom slepom verovanju, da su moral i ljubav izvori našeg nadahnuća, deca da nam daju nadu, i ako bol nas zaustavlja da se opet uzdignemo i moć naših misli da nam nadjača tugu, rad nas odvraća od traženja smisla ali čitajmo, naći ćem ga, hrabrost da nam daje snagu da se suprostavimo koliko možemo svemu što nas ruši, lepota života da nas ispunjava i kao dar nas zadovolji da smo ipak srećnici, da smo to baš mi, izabrani između milijardi DNK kombinacija, da ŽIVIMO .. Živeti zdrav jak optimistički normalan život je  morao biti civilizacijski  ideal, morao! Zato i trražim neke odgovore...

Zašto nijedna religija ne tretira pitanja o Svemiru? Kako pitanje geneze Svemira može biti uvreda? Kako se nijedna ne suprostavlja greškama predhodnika? Zašto je data tolika počast teolozima da se oni bave pitanjima šta nauka može, a šta ne? Odakle religiji pravo da nam ona ukazuje šta je dobro , a šta ne? I da misli da jedino ona ima pravo da nas pravilno uči? Pa mi smo sasvim slučajno vaspitani u religiji kojoj slučajno pripadamo. Druge religije nikada nisu u pravu, osim naše. Kako se niko ne bavi kontradiktornim poglavljima iz Biblije? Kako je moguća smrtna kazna za one koji skupljaju grančice na sabat? Zašto imamo 5120 svetaca, svaki specijalizovan za nešto? Niko ne obraća pažnju da imamo 3 hijerarhije anđela i 9 činova. Zašto je prelazak sa politeizma na monoteizam toliki civilizacijski napredak i u čemu se sastoji? Zašto toliki uticaj ima učenje iz bronzanog doba? Literarnom analizom lako dolazimo do zaključka da je Bog starog zaveta najneprijatniji lik u svetskoj književnosti, zašto o tome niko ne piše? Ljubomoran, sitničav, nepravedan, sve bi da nadzire, etnički čistač, ženomrzac, rasista, čedoubica...

U evolutivnom smislu, kakve koristi imamo od religije? Zašto upšte ona postoji kad je Priroda tako ekonomična i ništa bespotrebno ne opstaje? Središnja teorema Evolucije kaže: Ponašanje živih bića usmereno je ka maximalnom povećanju verovatnoće opstanka i geni su odgovorni za takvo ponašanje. Primitivna plemena savršeno znaju da opstaju u prirodi. Ali zašto gube vreme, prinose žrtve,  klanjaju se, kleče, mole, vode krstaške ratove, žrtvuju najlepšu decu, poštuju nekog toliko oholog? Da nije vernik srećniji od skeptika? Ne, po svim ispitivanjima nema tih dokaza. Isto bi se pitanje moglo postaviti da li je pijanac srećniji od trezvenjaka! Da ne služi religija za utehu? Zašto bi naš um evoluirao u smeru da nalazi utehu? Mozak nema to svojstvo! Ako se nađemo u čoporu izgladnelih lavova, mozak nam ne sugeriše da su to zečevi kao utehu, naportiv, mozak munjevito reaguje i tražimo spas. Nije moguće u evolutivnom smislu ni obrazloženje da je religija sredstvo vladajuće klase. Religija manipuliše i sputava naše sexualne nagone i čini nas drugačijim od životinja?  Ne, nemože to biti rezultat evolucije, jer je mozak "podešen" da uživa u sexu da bi obezbedio produžetak vrste.

Noćni leptir ima 30 stepeni nagnute cevi u oku i vidno polje pod uglom goni ga da spiralno se približava sijalici sve dok ne ugine. Kao noćni leptir, uprkos naučnim činjenicama, religisko uverenje opstaje, zašto?

Hipotetički, ako jedno pleme ima svoga ratničkog Boga, a drugo nema, mnogo veću verovatnoću da opstane ima prvo pleme! Evo jakog i valjanog razloga! Sklonost da veruje roditeljima, plemenskom starešini, naročito ako se ubeđivanje ponavlja kroz svečane obrede ritualne igre i oblačenja, je najbrži način da se dete nauči na opstanak! "Ne plivaj u toj reci je krokodil" je zasnovano na veri u autoritet plemena.

Psihoanaliza nam kaže da je poznata faza razvoja deteta promena stava, od neprijateljskog prema ocu do mazohistički poslušnog i konačno stav deteta koga voli majka. Svako i malo preterano ispoljavanje ovih faza može odvesti u psihičku bolest. U tom smislu zdravija su deca koja se opiru prihvatanju zavisnosti i dogmi...

Rituali primitivnih naroda u nemoći pred Prirodom i u neznanju, u večnom strahu od smrti i nagonu ka samoodržanju, jasno nam pokazuju da imamo težnju da neko ili nešto bude sažaljiv prema nama, da samilost bude kiša za naše useve ili spas bolesnog bližnjeg. Potrebno je ritualno verovanje da ublažimo strahove? Strahove od nedostatka odgovora još od rođenja, strahove od kazne Oca još iz detinjstva, strahove od prolaznosti naše, od bola i gladi, od nemoći pred neumoljivom Prirodom,   kroz čitav život prate nas nesvesni strahovi... većina ljudi nije imala razloga niti vremena, a verovatno ni moći, da sebi postavlja sva ta beskrajno složena pitanja tražeći odgovore, kad već negde ima unapred ponuđenu konačnu Istinu i onoga ko je zna i onoga ko će mu je reći...

Hiljadama godina dovoljan je bio jedan pokret rukom u obliku krsta preko grudi ili klanjanje do zemlje ili bojažljivi pogled u nebo i nije bilo više potreba  za olako upuštanje u  traženje smisla...

Plemena na Novoj Gvineji očekuju spas svakim preletom aviona uz stavljanje maski na lice i igru uz vatru. Uporedimo ovo sa osnovnim gnoseološkim pitanjem o primarnosti vere i uma. Duboko se zamislimo pri nedoumicama šta su potrebe našeg uma: religija, vera, igra, maska,racio...Istorija pozorišta nas uči o potrebi da maskom, makar povremeno, budemo neko drugi, sociološka teorija igara nam kaže da je Igra deo naše ličnosti, "Kaži mi koju Igru igraš, reći ću ti ko si"... A odnos između vere i racia? Da li prvo treba verovati, pa onda misliti, ili je valjda obrnuto?

Centralna misao religijska je da postoji nadljudska Inteligencija koja je sa namerom isplanirala i stvorila Kosmos i sve u njemu i još je lični naš Bog. I kad bi svi dokazi bili protiv, ostali bi i dalje oni koji tvrde da je religija potreba ili uteha, kreacionisti bi i dalje ostali pri svojoj tvrdnji da Zemlja postoji svega 4000 godina jer na to ih upućuje reč božja. Zašto je toliko jako to ustrojstvo još uvek i dan danas?

Ogroman prostor koji vernici dobijaju u medijima mora jednog dana biti istražen i vraćen u granice koje zaslužuje, duboko sam uveren da će makar moji unuci to doživeti. O drskosti, kao prigovor savesti može se izbeći služenje vojske, ali neki nobelovac, briljantan naučnik mora u vojsku!

Duboko verujem da će vrtoglavi uspon naučne misli i tehnološki napredak u smislu nanotehnologije ili neutrino astronomije jednom, po meni za manje od jednog veka, dovesti do visokog nivoa ljudske svesti i kritične mase znanja, koja će u najmanju ruku ispitivati čudne definicije. Zamišljam trenutak kada opšti smeh izaziva vekovna definicija Svetog Trojstva: "U jedinstvu Boga postoje 3 osobe: Otac, Sin i Sveti Duh, koje se međusobno jasno razlikuju. Prema tome, Otac je Bog, Sin je Bog, Sveti Duh je Bog, pa ipak ne postoje tri, već jedan Bog".

Ali pokušajmo da nastavimo sa objašnjenjem i nabrajanjem korena religije i njenog pojednostavljivanja...

Zabrane nas prate kroz život. Zabrane od snažnog svemogućeg Oca još od naručja majke, koju prirodno gledamo kao najnevinije i najdivnije stvorenje na svetu, odrastamo sa zadovoljstvom da slušamo i budemo pohvaljeni za poslušnost i uz obećane nagrade. Kad odrastemo,  društvena sredina je puna zabrana, pa konačno stabilnost društvenog poretka i vlasti zavisi od mirne poslušnosti.

Pasivan stav masa prema odlukama ljudi na vlasti, pojednostvavljeni odgovori na sva komplikovana pitanja, libidonozno zadovoljstvo, sprečavanje ljudi da promene položaj u društvu, očuvanje vlasti...

Nagoni su inherentni nama, veilčanstvena Evolucija nam je omogućila nagon da produženjem vrste i taj nagon ne zavisi od spoljne sredine, ništa ga ne može obuzdati osim bolesti. Nagon za sexom ne traži preduslove, potrebna je samo fantazija (opet je izvor moć naših misli)...

O kako smo željni odsustva bola i nezadovoljstva...makar negde, zovimo to mesto rajem ili obećanim drugim životom, prija pomisao na takvo okruženje... ko ima vremena da misli da li je to lažno obećanje ili ne...

Pojednostavljen stav o moralu, eto rekao vam je neko dovoljno je verovati u moje stavove i biti moralan! Jeste li nekad analizirali deset božijih zapovesti, ako ihi uopšte i znate? Većina vernika sa oduševljenjem spominje upravo moralnu kategoriju kao osnov verovanja u svoju religiju, opšta objašnjenja Postojanja i Svrsishodnosti odmah se prebacuju u domen metafora i simbolike, jer tamo sve može da ima smisla.

Prvih 4 božjih zapovesti nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa moralnošću:

·                   Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova osim mene.

·                   Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike. Nemoj im se klanjati niti im služiti.

·                   Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega

·                   Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ.

Koliko su ova načela, pod pretnjom smrtne kazne, suštinski bitna za opstanak civilizacije?

Sledećih 5, od pete do devete božije zapovesti, imaju dodirnih tačaka sa moralnošću:

·                   Poštuj oca svojega i mater svoju.

·                   Ne ubij.

·                   Ne čini preljube.

·                   Ne kradi.

·                   Ne svedoči lažno na bližnjega svojega.

Upozorenja ovakve vrste postoje u svim kulturama. Naučna je činjenica da je u ljudskom rodu osećanje moralnosti postojalo i pre nego što su izneta u svetim spisima, čak postoje i pre čovečanstva - svi primati poštuju i privrženi su svom rodu i odbijaju, u načelu, ubistva i krađe. I konačno deseta:

·                   Ne poželi kuće bližnjega svoga, ne poželi žene bližnjega svoga ni sluge njegove ni sluškinje njegove ni vola njegova ni magarca njegova niti išta što je bližnjega tvojega

Kako je moguće da se Tvorac Svemira za kraj, kao finalnu zapovest,  nije mogao dosetiti ničega važnijeg kao večnu moralnu poruku za čovečanstvo, nego magaraca, volova i slugu? Zar blistavi Um Stvoritelja smatra da će među ljudima večito biti gospodara i sluga? Da li možemo smatrati da je ovo vrhunac iskaza o moralnosti?

Zar još uvek nije dovoljan broj razloga? Kada možemo reći da smo skupili kritičnu masu?

2.6. Od velikih civilizacija i jevanđelja do krstaških ratova

Prostor ovog teksta nam ne dozvoljava, pokušajmo samo da se prisetimo...

Stari Bramanci su imali svog mladog boga, Adima, rođenog 25. decembra, dana kad su shvatali velike klimatske promene, a primetili su i promene a gde bi bile, nego u rasporedu Zvezda.

Persijska dva brata su podelili čitavo društvo na nomade i ratare neminovno povezane sa mestom življenja i utrli nam put u stvaranju gradova.

U maloj Aziji pronađeni su prvi tragovi zidanja mesta gde se i donose odluke i gleda u Zvezde tražeći kišu i gde se čuvaju i žito za gladne dane i zakopavaju umrli i gde počinju da se obeležavaju mesta koja se poštuju, buduća Sveta mesta.

Egipćani su imali kult Izolde mnogo pre hrišćana, sa svetom majkom devicom i detetom u naručju. Kult je nestao iz jednostavnog razloga jer je bio kult žene, čiste, obučene u belo, koje su odbijale sex za vreme svojih hodočašća...nikome to nije odgovaralo, inače imale su već mnogo hramova u Rimu i očito je odakle ideja svete majke sa detetom u naručju.

Grčki hramovi u čast Jupiteru u Rimu građeni su u doba ranog hrišćanstva još uvek.

Postojao je u Rimu kult boga Mitrosa, koji je umro kao ratnik i vaskrsao, vratio se da pomaže vojnicima, bio je veoma pravedan. Onaj ko je prilazio tom redu morao je da, povezanih očiju, priđe oltaru i da bude poprskan vodom, kao što će biti krvlju u ratu. Dakle, nije hrišćanstvo prvo donelo vaskrs i obred krštenja ( još stari severni narodi su imali prskanje kao obred spasa, kako se to kasnije zvalo, u limbama, pa zbog hladnoće nisu kupali decu, nego prskali). Kao jedini sin božji, Imperator u Rimu dozvolio je divljenje samo njemu i gomilanje bogatstva samo u Rimu.

 U to vreme Jevreji, proganjani i okruženi mnogo razvijenijim starim narodima, nepismeni nomadi kao horda arapa bez države, bili su prisiljeni da se održe jedino jakim u narodu utemeljenim moralnim kodeksom. Okolni narodi su imali već zemlju, gradove, zakone, religiju. Uzimajući od njih jezik, imena, mnoge običaje, negovali su kult pomazanika božjeg svoga i verovali su da mora iz roda Davidova ( mora biti Vitlejem ) doći Mesije koji će ih spasiti. Analizom pustinje i spisa okolnih naroda, mnogo grešaka i netačnosti ima u starom zavetu i mnogo podataka koje ne spominje niti jedan drugi spis. Grešaka ima toliko kardinalnih da je spisak njihov preobiman za ovaj tekst. Mojsije, na primer, da ih izbavi, nije vremenski mogao da napiše Pentateyx! Ili još čudnije, zamislite da neko danas, posle 70 godina, piše istoriju o nekoj čuvenoj ličnosti, eto o Anštajnu, a da ne spomene da je bio fizičar!? Kako je moguće da neko 70 godina nakon Hrista piše silna jevanđelja i nigde ne spomene ključnu centralnu činjenicu da je Isus rođen od majke device!? Toga u jevanđelima nema, ali ima puno toga kako je, na primer, Isus, kao dečak, od gline pravio vrapce...doduše takva jevanđelja nisu kanonizovana.

U početku niko nije voleo hrišćane. Rimljani su ih mrzeli jer su bili protiv vlasti i nisu priznavali vrhovnog boga u Rimu i nisu plaćali poreze, vlasti u Jerusalemu su ih proganjali. Mnogo je bilo revolucionarnih pokreta u to vreme, mnogo čudotvoraca, sukoba, vladala je atmosfera mesijanstva, bilo je to vreme bede u najgoroj provinciji Palestini...

Simeon I se suprostavlja svetom Pavlu, pokazuje da može da lebdi, ali ga sveti Savle zamahom ruke sruši....tako kažu. Jovan Krstitelj uvodi obred baptizam, krstio je i Hrista, bio je mnogo popularniji od njega u to vreme. Gnostici čak tvrde da je Jovan sin božji, da Isus nije vaskrsao. Kada su hrišćani došli na vlast i počeli da proganjaju gnostike, sakrili su se kao sekta u Iranu i u tajnim spisima pronađenim 1948 god zapisivali da su Rimljani pogrešili, da Isus nije sahranjen na mestu gde ga posle nije bilo, da je ljubio Magdalenu i sa njom imao pokoljenje... Spaljeni su spisi u kojima su pisali, kažu Gnostici, da je Isus sve pripremio, da je odredio vernog  Judu da ga izda, da nije ni razapet...

Od svih pisaca jevanđelja, niko nije video Isusa.

 Većina siromašnih u početku Isusa nisu voleli, jer je zagovarao mir i prihvatanje vlasti Rima. Simeon II je bio mnogo popularniji tada, zagovarao je partizanske gerile i borbu sa Rimljanima, na prvoj oslobođenoj teritoriji stvorio Izrael i na njega je bačeno prokletsvo da 2000 godina neće imati više državu. Hijerarhizovana zajednica ugnjetenih i siromašnih, koja je, imitirajući Hrista, tokom prva tri veka desetkovana u progonima i na najgorim mukama, pretvorila se u četvrtom veku u crkveno-državnu formaciju. Ideja proleterske revolucije pretopljena je u praksu reakcionarne vlastele. Najpre progonjena, crkva postaje goniteljka. Razularena masa državnih vernika razara stare hramove, ruši biblioteke i rastrže božanstvene nehrišćane. U poslanicama glavnog novozavetnog teologa, svetog Pavla, jedinog među apostolima koji nije video Hrista za njegovog života, a poslednjeg kojem se Mesija javio posle svoje smrti, bivšeg progonitelja hrišćana koji je učestvovao i u kamenovanju svetog Stefana Prvomučenika, najnadahnutijeg propovednika ljubavi, piše: “Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene. Tako koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj; a koji se suprote primiće grijeh na sebe.”

Elem Rimljani osvajaju Jerusalem i mnogi su odlazili na hodočašće. Francuz Nju de Rajan (žena mi je iz škotske porodice Sinkler) predlaže caru da osnuju "svete specijalce" da štite hodočasnike. Ulazilo se u red specijalaca povezom preko očiju, kao iz kulta zaštitnika ratnika boga Mitrosa i pobedama postadoše čuveni kao Templari. Kao odbranu, kopali su tunele ispod hrama i mnogo je nepoznanica šta su sve pronašli: Tajnu Jovana Krstitelja, Sveti Gral i potomke Isusove. Usputni podatak je da su Templari davali pozajmice hodočasnicima sa 10% kamate za zaštitu i da su ubrzo postali veoma bogati. Kada je Francuska pala u krizu i dugove, naredi car 13-tog. u petak (odatle se taj dan smatra baksuznim, nema blage veze sa bilo kakvim religijskim verovanjem) da se pohapse svi Templari, da im se oduzme svo bogatstvo i da se mučenjem nateraju da priznaju zašto spominju kao svetinju "Bafomej". Ispostavilo se da je to šifrirano ime za "Sofiju", kojoj su se molili Gnostici i to je Marija Magdalena. Neki Gnostici su preživeli i 200 god kasnije u Škotskoj vitez Sinkler (?) gradi crkvu Roslin nalik na hram u Jerusalemu (možda ima tunele?). Simboli su dva konjanika u kombinaciji sa simbolima masona.

2.7. Božić

Proslava Božića nema nikakve veze ni sa izvornim hrišćanskim pokretom, ni sa Hristovim rođenjem. To svetkovanje je započelo kad je autentična paradigma crkve uništena. Najzad, sam datum Božića nije datum Hristovog rođenja.

Samo su dva jevanđelja o Božiću, po Mateji i po Luki i pisana su 90 godina kasnije. Oba pominju Hristovo rođenje, smeštajući ga u vitlejemsku pećinu ili štalu, ali o njemu nema ni pomena u najstarijem jevanđelju – Jevanđelju po Marku, koje Matej i Luka preuzimaju gotovo u celosti. Kako se u oba jevanđelja podudaraju i navodi koji se ne nalaze u Markovom, rekonstruisan je izgubljeni spis koji su Matej i Luka izvesno koristili, nazvan – Izvor Q. To je zbirka Isusovih izreka. U njoj se Isus ne naziva Hristosom (pomazanikom božjim, mesijom). Takođe, nema reči o njegovom rođenju ili njegovoj smrti/vaskrsenju, a ne pominju se ni njegova čudesa. Prikazan je kao beskućnik. Razumno je pretpostaviti da je prvobitna zajednica hrišćana, koja sebe nije nazivala hrišćanima, imala ovakav pogled na svoj moralni uzor.

Među jevanđeljima po Luki i po Mateji ima razlike u mnogim detaljima. Na primer, Po Luki, Josif ide zbog popisa u Vitlejem, dok po Mateji mudraci prate sjajnu Zvezdu koja se kreće. Ali gle čuda! Moćna matematika i divna Astronomija daju jasne dokaze da tada nije bilo nikakve eksplozije Zvezde, niti komete da prolazi nebom, mogao se videti samo Jupiter i to iz ugla Persije! Bila je jedna eksplozija ali 2 god pre Hrista i to 17.juna!

Grad Nazaret po svim istorijskim podacima ne postoji i prvi put se spominje u jevanđeljima!

Prvih oko 100 god ništa se nije znalo, sve do jevanđelja po Luki.

Po starozavetnoj tradiciji Pomazanik Božji mora bili iz loze Davidove iz Vitlejema, kako onda da Isus bude iz Nazareta? Kažu Svete knjige da je bio popis i da se Josif morao vratiti u Vitlejem! Ali avaj! Istorijske knjige, naročito uredno vođene u Rimu o popisima, i to je istorijska činjenica, kažu da nije bilo popisa tada! Bio je jedan popis, ali 6 godina posle rođenja Hrista. Inače, nijedan popis u istoriji nije vođen tako da se stanovnici vraćaju u mesto rođenja. naročito ne u mesto rođenja pretka koji je živeo 1000 godina ranije!

Postoji logička greška. Ako je Isus rođen od device, kakve veze ima odakle je Josif?

Postoji greška u računanju vremena nastala u kasnijem periodu, tako da je Isus rođen 4 godine ranije.

Obrazovni teolozi još od 15. veka odbacuju mnoga jevanđelja kao besmislena, na primer da Isus od blata pravi vrapce i decu pretvara u jariće.

Mnogi stari narodi imaju svoje Bogove rođene baš istog datuma, 25. decembra.

2.8. Crkva

Kompleksnost će nas odvući daleko do teme, vratimo se ovom učenju koje nam nudi unapred poznato objašnjenje Svega. Učenju koje već ima Istinu. Tehnika verovanja je jednostavna, o svakoj stvari postoje dve protivrečne tvrdnje, jedna Istinita, druga lažna.

Usnio je davno veliki vojskovođa jedan san, da će pobediti ako svi nacrtaju krst na grudima! I pobedio je i uzeo vlast i vladao dugo i naredio da pred Svetim Krstom od sutra ceo svet se moli! I molio se čak po 3 puta dnevno!

Šta znači molitva? Tražiti da neki Intelegentni Dizajn ili Bog, zovimo ga kako hoćemo, poništi trenutne zakone Svemira zarad jednog molitelja koji je najverovatnije toga nedostojan! Tražiti od Stvoritelja da promeni prirodne zakone i čuje nas i usliši nama, baš nama, između 7 milijardi ljudi, jer pobogu, sigurni smo da mi to i zaslužujemo? Jel to u najmanju ruku moralno? Zašto molitve Mariji? Kakve veze im a ona sa molitvama? Papa posle atentata se zahvalio svetoj gospi koja je učinila da metak prođe pored srca, ali se nije naravno zahvalio hirurzima koji su posle 5 sati operacije uspeli da mu spasu život!

Ali pitaćete se kakve veze imaju sad neki vojskovođa od pre 2000 godina i učenje o Smislu i Poretku...i zaklao je taj, inače naš čovek, Nišlija, i oca i silovao majku i sestru i ubio brata (možda sam pobrkao redosled)...i na pitanje kako može njegov sin biti njegov brat, odgovorio je "Credo que apsurdum..." i krenula je nova krilatica i uveo je novo učenje da verujemo u nemoguće i zapalio Aleksandrijsku biblioteku i ubili njegovi sledbenici prelepu Hipatiju i zabranio sve što poželeo da zabrani... I nedelju dana pre smrti uveo je čin pokajanja, oprost grehova, krštenja...i odredio civilizacijski put ovog sveta, utemeljio shvatanja o moralu i učenju...O, njegovi napredniji Apologeti omogućiše da se pojavi i patristika i novoplatonizam i sholastika i kao što uvek biva, nastane neko učenje kao osnova...nađe se uvek.

To učenje nudi nam i kuće neke, drugačije potpuno od naših malih, svakodnevnih, i to velelepne kuće!  Setio se neko i platio najbolje arhitekte da sa divljenjem ulazimo u te kuće da im se klanjamo večno kroz istoriju, da im se vraćamo ponovo kad zbunjeni nemamo odgovore... vešto, nema šta se zameriti! Nazvao je te kuće Crkve ili Hramovi ili Džamije, sve jedno, uneo je unutra istančano psihološki vešto poštovanje Tišine, o kada uđeš strah da te uhvati, a tišina je suštinski deo Vaseljene...

Vešto je kopirao od svih po malo, i od Persijanaca i od Egipćana i Asiraca i mudrih naroda starijih i ko zna od koga sve i Kultove moćne već spomenute i pripadanje Nekome i poštovanje Nečega.... I zaposlio je unutar tih kuća čudne ljude neke obučene potpuno različito od nas, kao što se oblače ikone naše sadašnje pop kulture, kao Elvis ili Hendrix ili svaka pop zvezda koja zna pravilo da mora biti obučena drugačije zarad ushićene masovne popularnosti. Kakav divan primer psihološke analize medijske moći daleko pre totalitarnih vođa! I ne samo da su čudno obučeni, nego ti ljudi i govore potpuno različito,  žive različito (mada dosta udobno a ne rade), a mi još imamo obavezu da ih slepo slušamo, jer upravo oni znaju šta je i Postojanje i Svrsishodnost i oni su ti koji daju konačne odgovore u ime Stvoritelja Svega...Pa ako je običnim ljudima baš teško, i biće im kad tad, život je to (mudar je taj neko bio baš), dolaziće ljudi zbunjeni po Istinu na svoja pitanja, računao je On na to, makar utonuće u Nešto što će im biti primarno nad Razumom! I eto spokoja vekovima, naročito za one koji odgovore i ne traže baš preterano često...

Na Nikejskom saboru taj veliki vojskovođa je utemeljio hrišćanstvo rečima "bolje jedna vera i neka bude jedna vera". Naredio je da se odrede koja jevanđelja će se kanonizovati, a koja kao besmislena i glupa, odbaciti.  Njegov naslednik Teodosije uveo je da je hrišćanstvo obavezno, ostali su zabranjeni i progonjeni.

Istorija Crkve je mnogo kompleksnija, nemamo prostora za dalje analize. Eto kako danas ima 1,5 milijardi hrišćana.

Usudio sam se da i ja dam neke odgovore:

Ovo jednostavno objašnjenje ovih čudno obučenih ljudi iz ovih čudnih prelepih kuća zvanih Crkve sam odbacio. Naravno da se ne morate složiti samnom i da se nesmem udaljavati od teme. Ako baš želite da Vam nekako ponudim dokaze da nisu u pravu, prolitajte kasnije o čudesnoj čestici neutrinu.

3. Hrišćanska filozofija

Osvrnimo se jednim poglavljem kratkim tezama o milenijumskom učenju koje je osnova hrišćanske misli:

3.1. Osnove Hrišćanske filozofije

·                   Iz Platona: Dvojstvo svetova (obj. idealizam, senka senke za umetnost); Prednost bivšeg nad budućim; 4 stepena stvarnosti: ideja, predstava, pojava i senka

·                   Iz Aristotela: Hijerarhija oblika (na vrhu je oblik svih oblika); Teleološko gledište (telos je svrha, 4 oblika: tvar, oblik ili s-tvar, uzrok kretanja i svrha

·                   Iz Heraklita: Panteistička fizika

·                   Iz Stoika: Svetom vlada Svetski Um, Fatum, nužna određenost, treba sve podnositi

·                   Novoplatonizam: Teorija emanacije - apsolutni monizam. Jedno je uzrok svega, što si bliži jednom to više jesi. Metafizika je silazak od jednog ka mnoštvu, Etiak povratak ka Prajednom. Stepeni bitka su Um, Ideje, Duša, Materija 

3.2. Rano Hrišćanstvo 

·                   Postupno propadanje antičkog sveta

·                   Gomilanje bogatstva u Rimu, siromašnima potrebna nada, mir, spas

·                   Pojava novih religija, era mesijanstva

·                   Jevrejska starozavetna tradicija

·                   Dobijanje pristalica etikom ljubavi i kosmopolitizmom

·                   Novoplatonizam, od drugog veka institucionalizacija crkve

·                   U startu nema potrebe za filozofskom osnovom, prihvataju ga neuki 

3.3. Pravci hrišćanske filozofije 

·                   Gnostici: prvi od drugog veka pokušavaju spoznajom doći do objavljene istine vere i primarnosti nad umom

·                   Apologeti: kao reakcija na gnostike, odbijaju svaku vezu vere i spoznaje (Tertulijan: heres je dalje tražiti kad smo došli do vere! Credo que apsurdum! Sin božji je umro, vaskrso je jer je nepojmivo! Sahranjen je vaskro, to je izvesno jer je nemoguće!)

·                   Patristika: helenizacija hrišćanstva od prvog do osmog veka, uzimaju samo ono što odgovara

·                   Sholastika: Propast zapadnog RC 476, zabrana svih škola u Atini, hrišćanski ratovi, crkva kao oslonac, osnivanje univerziteta, sholastici su učitelji vernici, cilj je opravdati unapred objavljenu istinu. Dva su osnovna pitanja:

o        Primarnost vere nad umom

Augustin: vera preduslov istraživanja, spoznaj da bi verovao, veruj da bi spoznao.Vera je završetak traženja.

o        Problem univerzalija - odnos opšteg i pojedinačnog, od 3-eg do 14-og veka.

§ Realizam ( to je u stvari platonizam, smisao reči drugačiji nego u spoznajnoj teoriji)

o     Extremni: (Anselmo) Opšte postoji realno, što je opštije to je realnije

o     Umereni: (Toma) Opšte postoji ali se oblikuje u svakoj poj. stvari

§ Nominalizam (ugrožava temeljne dogme hrišćanstva)

o     Extremni: (Roselin) Opšte ne postoji realno, to je samo nomen, postoje samo pojedinačne stvari

o     Umereni: (Abelard) Konceptualizam: Opšte postoji u umu kao pojam-koncept

Nominalizam je materijalistički koncept, ugrožava Sveto trojstvo, to su onda 3 pojedinačna boga, ugrožava pričest jer hleb i vino zadržavaju svojstva pojedinačnih stvari, Crkva je osudila 1032 god. Temelj je novovekovnom empirizmu i pozitivzmu, u spoznajnoj teoriji temelj mu je senzualizam i extremni empirizam. 

3.4. Vernici i argumenti u prilog postojanja Boga 

Na sajtovima na Internetu se mogu naći oko 400 dokaza da Bog postoji. Najnoviji je da Bog uslišava molitve samo iz opravdanih razloga, a iz eksperimenata neće to da čini.

Uopšteno, dokazi o postojanju Boga se dele na apriori (Anselmo) i apostriori (Toma). Postoje i ontološki dokazi (Moguće je zamisliti najsavršenije biće. Ali pošto ne postoji u stvarnom svetu, onda Bog postoji). Ovaj dokaz su pobili i Rasel i Hjum i Kant.

·                     Toma je dao dokaz u 15-om veku regresijom unazad:

o    Nepokretni pokretač : Ništa se ne pokreće dok ga ne pokrene pokretač, tako se krećući ∞ unazad dolazimo do toga da neko mora načiniti prvi korak: Bog.

o    Neuzrokovani uzrok: Analogno za uzroke

o    Mora da je bilo vreme kada nije bilo ni jedne fizičke stvari. Pošto postoje, stvorio ih je Bog.

·                     Ontološki dokaz: Sve stvari se mogu poređati po stepenu, moral, fizička veličina, istina, lepota, uzvišenost, pa je vrhovni stepen Bog. ( Duhovita opaska iz doba prosvetitelja glasi : Svi ljudi se razlikuju po vonju, pa je maksimalni smrdljivko Bog)

·                     Postoji dokaz na Internetu "Bog je potreba za utehom". (Uteha i dalje nije istina) ili dokaz "Bog je neka energija koja se nalazi svuda".

·                     Takođe "postoje" precizniji dokazi. Na primer m/0 = ∞, odakle sledi da je m=0∞, dakle svu masu Svemira je stvorila beskonačna moć ni iz čega!

·                     Teleološki argument: (Zbog pseudo-naučnog prizvuka, omiljenim formulacijama teleološkog argumenta pribegavaju zastupnici ID).

o    Mada o tome nemaju znanje, tela u prirodi usmerena su prema nekom ishodu, odnosno cilju. Neko inteligentno biće moralo je obezbediti svrhu i cilj njihovog delovanja. Stoga, takvo biće postoji i to biće je bog.

o    Univerzumom upravljaju prirodni zakoni, a zakoni zahtevaju zakonodavca. Zakone univerzuma propisao je nadnaravni bog i on mora postojati.

o    Malo je verovatno da je život, u svoj svojoj kompleksnosti, nastao slučajno. Drugi zakon termodinamike kaže da svaki sistem teži neredu, što onda znači da je evolucija nemoguća. Stoga, mora postojati stvaralac, dizjaner.

o    Univerzum je suviše dobro prilagođen za nastanak života da bi to bilo slučajno. Dizajn zahteva dizajnera. Stoga, mora postojati dizajner i to je bog.

·                     Argumenti zasnovani na čudima: Čuda opisana u Bibliji predstavljaju suspenziju prirodnih zakona. Kako su se dogodila, ona moraju biti posledica natprirodne sile. Ta sila je bog.

·                     Paskalova opklada: Postojanje boga ne može se dokazati. Ukoliko, međutim, bog postoji, vernik dobija sve (raj), a nevernik gubi sve (pakao). Ako pak bog ne postoji, vernik ne gubi ništa, a nevernik ne dobija ništa. Stoga, verom u boga se dobija sve, a ne gubi ništa.

·                     Argument na bazi morala: Za razliku od životinja, ljudska bića su sposobna za moralno suđenje i delovanje. Osećajem za moral obdarilo ih je natprirodno biće – bog. Da nije njega, ljudi bi bili bez moralnog uporišta.

·                     Argument na bazi ličnog iskustva.

·                     Naučnici veruju u boga.

·                     Mnogo ljudi veruje u boga. 

Ali moćna Matematika nas odmah opominje...

Argument primarnog pokretača ili isto i primarnog uzroka je inherentno kontradiktoran. Iz premise koja kaže da kretanje zahteva pokretača, zaključuje se da postoji prvi pokretač kojeg ništa nije pokrenulo! No, recimo da se to može zanemariti. Postoji još veća logička greška: zašto taj i takav prvi pokretač mora biti bog? Zašto to mora biti dalje baš hrišćanski bog, tj. bog s obeležjima koje mu pripisuju hrišćanske svete knjige? Slobodno možemo u tom dokazu zameniti reč "bog" sa bilo kojom drugom reči i argument nimalo ne gubi na snazi (ili slabosti). Ukoliko se pojam „bog“ zameni na primer, pojmom „Zevs“, potpuno važi stanovište!

Često nam promakne, ali ontološki argument je praktično naopak! Počiva na shvatanju egzistencije kao atributa. Naprotiv, ona je prethodna datost. Tek nakon što nešto postoji, ono može imati svojstva poput morala, lepote, plemenitosti.

Svojstva koja se pripisuju bogu, tačnije, ona koja mu pripisuje hrišćanstvo, rađaju niz ontoloških problema za teiste: Ako je bog sveznajući, i ako uzmemo da je Isus bog, on je morao unapred znati da će se žrtvovati i uskrsnuti. Ako je to znao, šta je zapravo žrtvovao? I dalje, ukoliko je bog svemoćan, da li to znači da može da napravi kamen koji ne može da podigne? Ako ne može da ga napravi, nije svemoćan; ako može da ga napravi, ali ne može da ga podigne, ponovo nije svemoćan.

Teleološki argument, najjednostavnije rečeno, unapred podrazumeva ono što tek treba da dokaže. Naime, svaki pokušaj da se nešto objasni zahteva širi kontekst u kojem će se razumeti pojam ili pojava čijem se objašnjenju teži. Nastojanje da se „objasni“ univerzum podrazumeva postojanje nečeg sveobuhvatnijeg od univerzuma. Problem je što je univerzum sve što postoji. Ako bi bog i postojao, on bi morao biti njegov deo. Ukoliko pak objašnjenje univerzuma zahteva postuliranje nekog višeg univerzuma, onda objašnjenje boga mora podrazumevati njegovog boga i tako ukrug.

S nastankom i širenjem kreacionizma, a potom i „teorije“ inteligentnog dizajna, teleološki argument dobio je na značaju. Ali...Prirodni zakon je opis, a ne preskriptivno pravilo. Univerzum nije rukovođen ničim. Prirodni zakoni nisu ništa drugo do naše, ljudske, koncepcije o tome kako se univerzum i ono što ga čini ponaša. Ne radi se o nalozima, zakonima, propisima, receptma… Štaviše, ako bi teleološki argument bio validan, božjim umom takođe bi morali upravljati neki principi koji, po logici argumenta, zahtevaju donosioca.

Biologija ne tvrdi da organizmi nastaju u jednom koraku, zahvaljujući jednoj slučajnoj mutaciji. Evolucija je po definiciji dugotrajan proces – postepena akumulacija minornih, praktično neuočljivih promena, koje se događaju kroz generacije.

Procenjivati verovatnoću nečega što je već činjenica – potpuno je nelogično. Zamislimo dobitnika na lutriji koji kaže: „Verovatnoća za dobitak je bila toliko mala da ja verovatno nisam dobio sedmicu.“

Kreacionisti pogrešno citiraju drugi princip termodinamike, koji govori o povećanju nereda u zatvorenom sistemu. Zemlja, planeta koju naseljavamo, jeсте otvoreni sistem koji energiju dobija od sunca. Usložnjavanje je normalna posledica sunčevog i drugih energetskih inputa, baš kao što je to slučaj s embrionom, na primer. U nekoj tački u vremenu, razume se, naše sunce će se ohladiti i život na zemlji će nestati.

Tvrdnja da je univerzum odlično mesto za život je besmislena. Naprotiv, univerzum je izrazito neprijateljska sredina za život! U prošlosti, život s naše planete zbrisan je pet puta. Čak 99.9 odsto vrsta koje su postojale tokom istorije života na Zemlji, izumrle su. Osim toga, normalna materija, kao što su zvezde i planete, zauzima manje od 0.0000000000000000000042 odsto onog dela univerzuma koji možemo da posmatramo. Živi svet čini još manji deo. Ako je univerzum ičemu naklonjen, moglo bi se reći da su to crne rupe. U čemu se sastoji osnovni previd zastupnika ovog argumenta? Ne shvataju da stvar stoji sasvim obrnuto: Iluzija o gostoljubivosti univerzuma posledica je činjenice da smo kao bića adaptirani na život u onom njegovom delu koji naseljavamo.

Nema dokaza da su se čuda opisana u Bibliji odista dogodila. Za neka se naprosto može reći da predstavljaju statistički malo verovatne događaje. Uzmimo sasvim ovozemaljski primer: činjenica da samo jedna osoba preživi avionsku nesreću u kojoj strada preostalih 200 putnika i članova posade nije čudo; još manje se može reći da se radi o aktu božjeg milosrđa (ako bog postoji, osim što je poštedeo život jednoj osobi, ubio je 200 drugih ljudi u jednom cugu). Čitav argument počiva na prethodnom prihvatanju Svetog pisma kao istinitog. Reč je, međutim, o tekstu koji obiluje čudima tamo gde im nije mesto. Tako, na primer, Bog stvara zemlju pre svetlosti i zvezda, a ptice i neke sisare pre reptila; razdvajanje svetlosti i tame događa se prvog dana postanja – tri dana pre nego što nastaju sunce i zvezde kao izvori svetlosti; biljke nastaju trećeg dana, odnosno dan pre nego što će bog stvoriti izvore svetlosti neophodne za fotosintezu. Sama Biblija je istorijski netačna, sadrži činjenične greške, nekonzistentna je i kontradiktorna. Isto tako,jevanđelja protivreče jedna drugima, čak i u pogledu najvažnijih događaja koja opisuju, kao što su Isusova genealogija i uskrsnuće.

Formulacija Paskala ne govori ništa o nužnosti nadnaravnog bića. Može se reći da se bavi posledicama i argument je u korist vere na bazi iracionalnog straha. Osim toga, formulacija je netačna. Nije istina da vernik ništa ne gubi zbog svoje vere. Umanjuje vrednost sopstvenom ovozemaljskom životu u korist mita o životu posle smrti i konstantno žrtvuje istinu i iskrenost da bi laž održao živom. Religija zahteva vreme, energiju i novac i česta je pretnja čovekovoj slobodi. Isto tako, nije istina da ateista ne dobija ništa time što ne veruje u boga. Psihološki posmatrano, individuacija i samoaktuelizacija su nemoguće ili barem polovične bez slobode mišljenja, radoznalosti, prava na sumnju. Osim toga, Paskal je bio katolik. Bog o kojem on govori je hrišćanski bog. Hrišćanstvo, naravno, nije jedina monoteistička religija. Šta ako bog zaista postoji, ali pravi bog nije Hrist nego Alah? Paskala ili bilo kog hrišćanina to dovodi u jednaku opasnost pred bogom kao i ateistu.

Suštinski, argument na bazi morala je argument iz neznanja. Etički sistemi zasnovani su na vrednosti koju ljudi pripisuju životu: dobro je ono što je dobro za život; loše je ono što životu preti. Ljudski um biološki je predisponiran da „zna“ razliku između onoga što podstiče i onoga što sputava ili uništava život. Za tako nešto, bog nije potreban. Jedna od premisa na kojoj počiva ovaj argument – da su ljudi jedine moralne životinje – po svemu sudeći je netačna. (majmuni, ptice, šimpanze) Kakve moralne svetonazore nalaže Biblija? Kakav je moralni uzor bog kojeg opisuje? Hrišćanski bog je toleriše, čak zapoveda, držanje robova, silovanje žena i ubijanje dece. Onog trenutka kada neko odluči da ne poštuje zapovest o ubistvu žene zato što nije devica ili deteta zbog nepoštovanja roditelja, on priznaje da je moralno suđenje – uočavanje razlike između dobra i zla – moguće i bez boga.

Iz ovog argumenta proističe i načelo poznato u formulaciji: Kada ne bi bilo boga, sve bi bilo dozvoljeno. Ova teza podrazumeva dve stvari: (1) boga kao moralno uporište; (2) boga kao vrhovni autoritet koji propisuje šta je dobro (moralno), a šta loše (nemoralno, zlo).

Iz prve teze sledi da neverujući ljudi nemaju moralnog uporišta. Drugim rečima, nisu u stanju da razlikuju dobro od zla. Emprijski dokazi kažu nešto sasvim suprotno: društva s manjim udelom vernika su, između ostalog, manje konfliktna, ateizam i sekularna organizacija društva su u pozitivnoj korelaciji s ličnim i opštim blagostanjem.

Druga teza predstavlja još veći problem za teiste. Naime, postavlja se sledeće pitanje: Da li je nešto dobro zato što to bog odobrava ili ga bog odobrava zato što je to dobro?

Recimo da se teista opredeli za drugu opciju. U tom slučaju, činjenica da je nešto dobro „starija“ je od boga. Drugim rečima, razlog što je nešto dobro nema veze s bogom; bog samo konstatuje da je nešto dobro i zato to odobrava. Prva alternativa pak uvodi arbitrarnost; na primer, ubistvo je nemoralno zato što ga bog ne odobrava. Drugim rečima, ubistvo nije nemoralno ili zlo samo po sebi, već je takvo zato što ga takvim smatra bog. Da li to onda znači da bi ubiti čoveka bilo sasvim u redu kada bi bog tako nešto odobrio? Zamislivo je, naime, da se bog iz nekog razloga naljuti na ljude i odobri ubistvo. Ako bi ono time postalo moralno ispravno, onda moral zavisi samo od božje volje, a ona, kao i svaka volja, može biti promenljiva. Moral je, dakle, arbitraran i relativan – suprotno od ideje o bogu kao uslovu apsolutnog morala od kojeg teista polazi.

Teista, svakako, uvek može da odgovori da bog nikada ne bi odobrio ubistvo, jer je bog dobar. To nas, međutim, vraća na gore pominjanu drugu opciju, prema kojoj je dobro ono što bog odobrava. Onda iskaz „bog je dobar“ ne znači ništa drugo do da bog odobrava samog sebe. Apsurd.

Argument na bazi ličnog iskustva se svodi na tvrdnju da je lična spoznaja boga dovoljan dokaz njegovog postojanja. Problem je, međutim, što lično spiritualno (mistično) iskustvo ne ukazuje ni na šta izvan uma onog koji nešto tvrdi. Bez namere da ovo zvuči uvredljivo i omalovažavajuće, stručnjaci za mentalno zdravlje koji rade s akutno psihotičnim pacijentima svakodnevno se suočavaju s ovom vrstom „argumentacije“ od ljudi koji tvrde da su sam Isus Hrist, Napoleon, Jovanka Orleanka, Elvis Prisli… Njihove halucinacije i deluzije jestu njihova realnost – to niko ne spori – ali ih to ne čini Napoleonom ili Elvisom.

Teisti skloni ovom argumentu često tvrde da ateisti ne mogu da se uvere u postojanje boga jer im nedostaje spiritualno čulo. Negiranje boga od strane ateiste, kaže se, bilo bi isto kao kada bi slepa osoba negirala boje. Analogija, na žalost teista, ne stoji. Za razliku od boga, slepi ljudi i ljudi koji imaju tipičan vid dele isti fizički svet. U tom svetu, moguće je pratiti putanju svetlosti od zdravog oka do mozga.

Argument da naučnici veruju u boga je zapravo pozivanje na autoritet i nikako ne ide u prilog teistima. Mada nema spora da znatan broj naučnika veruje u boga, svakako je više onih koji su ateisti. Drugim rečima, ateisti se najmanje jednako dobro mogu pozvati na autoritet tog tipa. Ovaj argument pada, međutim, na ozbiljnijem nivou. Niko od naučnika koji i javno govore o svojoj ličnoj veri ne tvrdi da ima naučne dokaze za postojanje boga, niti pristaje da o bogu govori drugačije osim kao o ličnom bogu.

Argument da mnogo ljudi veruje u boga ništa ne govori o bogu, već o čovečanstvu. Popularnost neke ideje ne dokazuje ništa o toj ideji; reč je o logičkoj grešci poznatoj kao argumentum ad populum. Osim toga, ne veruju svi vernici u istog boga. Postoji više monoteističkih i bezbroj paganskih bogova, pri čemu su uverenja koja zastupaju njihovi sledbenici ponekad direktno međusobno isključiva.

4. Ateizam

Dok teisti veruju u neki Inteligentni Dizajn, zovimo ga na primer Bog, kao u Stvoritelja celokupnog Universuma i to sa ciljem i svrhom, čak veruju da se On u ovom trenutku upliće u naše misli i osećanja i kažnjava nas (tj mene), dok deisti veruju u isti dizajn, samo ne veruju da se on, osim inicijalne kapisle u samom činu Stvaranja, više meša u stvaranje sveta i u naše misli i osećanja, dotle ateisti  su svi oni ljudi koji ne veruju ni u jednog boga, već da je stvaranje Universuma proizvod univerzalnih Zakona Prirode.

Na pragu smo jasne teorije u domenu kvantne fizike i dokaza da za čin stvaranja nije bio potreban Stvoritelj! Moćna Matematika i Evolucija su nam odavno ponudili jasne dokaze o svemu dalje, od prvih tri minuta nakon Velikog Praska do današnjeg dana...

4.1. Treba li nama samima neopterećeno, slobodno tumačenje poretka stvari i smisla, psihološki gledano?

Jedan biskup držao je predavanja u 17. veku na temu "Kako je Bog stvorio Nebo". I pitao je neko iz publike "A šta je radio pre toga?". Sledio je odgovor "Pravio je pakao za one koji takva pitanja postavljaju..".

Ali zašto pogled uprt u nebo i kod urođenika i nevernika i kod Indijanaca i osuđenika? Jer tamo gore je Moć! Svi to osećamo! A u suštini, tamo gore je samo Tišina... i Harmonija... a jedino što vidimo u vedroj noći je Lepota... O, ima li išta uzvišenije od divljenja Lepoti? Lepoti tragova u pesku pored mora, negde u zoru....lepoti žene....Eto lepoti spoznaje istine ili onoj gore, treperavoj nedostižnoj Lepoti Zvezde... I kao što nikada nećemo svi dostići visine Sokratovog morala, niti dosegnuti do konačne Istine, nećemo zasigurno nikada doći ni do baš jedne jedine Zvezde. Ali divimo im se svima zajedno...I spoznajmo što više istinu o njima, da bi im se što više divili...

U našoj uzavreloj burnoj političkoj svakodnevnici, kao i u čitavom svetu, mešanje crkvenih velikodostojnika u poslove države, nametanje moralnih normi zasnovanih na religijskim tekstovima, katastrofalno uvođenje verskih učenja i shvatanja u škole i poguban uticaj na omladinu, masovno nekritičko prihvatanje religijskog učenja kao spas u ovim teškim vremenima, nametanje doprinosa za izgradnju verskih objekata, zahtevanje poštovanja i nasilno nametanje žalosti zbog smrti predstavnika samo jedne vere, poistovećivanje veroispovesti sa nacionalnom pripadnošću, religijski rutuali u vojsci, bolnicama, školama i mnogi drugi primeri apsolutno su nedopustiva kršenja osnovnih ljudskih prava jedne sekularne države i uzaludno kočenje uzleta naučnih i slobodnih misli!

4.2. Neke karakteristike Ateizma

·                  Udruženje Mensa je sprovela 43 studije, od kojih 39 pokazuju jasnu obrnutu korelaciju između religije i stepena obrazovanja i religije i stepena inteligencije.

·                  Ateizam u biti ima centralnu misao da svaka Stvaralačka Inteligencija dovoljno složena da isplanira bilo šta nastaje samo kao krajnji proizvod dugotrajnog procesa postepene Evolucije, dakle nužno nastaje tek kasnije u Kosmosu, te ne može biti odgovorna za njegovo stvaranje.

·                  Lepota, Moral, Osećanja, Razum su rezultat složenih entiteta u mozgu.

·                  Naučni stav je spreman da menja paradigmu zbog dokaza.

·                  Očito je da su religije jednog doba, književne razonode drugog.

·                  Svi ćemo umreti i po tome smo srećnici što smo rođeni i dobili život na poklon. Odakle nam pravo da od Svemira tražimo utehu?

·                  Uteha i zadovoljstvo u verovanju ne dokazuju njegovu istinitost.

·                  U samom središtu naše kulture nalazi se veliko zlo: Monoteizam, nastao iz spisa iz varvarskog bronzanog doba pod imenom Stari zavet i iz njega su se razvile 3 religije o nebeskom Bogu ( Svemogući Otac)

·                  Jedna divna misao Karl Sagana: Ako pod pojmom "Bog" podrazumevamo skup fizičkih zakona koji upravljaju Kosmosom, onda verujem u Boga. Ali takav Bog nas emotivno ne ispunjava, nema smisla moliti se zakonu gravitacije".

·                  Da živim u centralnim delovima Amerike, imao bih ozbiljnih problema zbog svojih misli. 

4.3. Neutrino 

A sada uživajmo malo u Istinama, divimo se malo Prirodi, nakom svih ovih razmišljanja.

U erupcijama na Suncu, krene lavina kosmičkog zračenja ka nama, među njima je i čudesni neutrino...Neutrino je elementarna čestica bez električnog naboja i gotovo isključivo vezana uz elementarnu slabu silu koja je odgovorna za radioaktivni raspad hemijskih elemenata. Neutrinova interakcija  s materijom je tako slaba, da neutrino može proći bez apsorpcije kroz olovni zid debljine oko stotinu svetlosnih godina! Stručno se kaže da neutrino ima vrlo mali udarni presek s materijom. Neutrino je uz foton najbrojnija čestica u svemiru. U jednoj sekundi kroz naše telo prođe milijarde neutrina, a da mi to ne osetimo. Čak naše telo, koje ima oko dvadesetak miligrama radioaktivnog kalijuma,  emituje nekoliko stotina miliona neutrina po danu! Za fundamentalno istraživanje koje pokušava odgovoriti na staro Faustovo pitanje: "Od čega se sastoji naš svemir i mi u njemu", neutrino je bio važan objekat. Najnoviji experimenti vezani za neutrino ukazuju na važnost ove čestice prilikom budućih istraživanja svemira. Paradoksalno je da je upravo neutrinovo svojstvo zanemarivog udarnog preseka s materijom omogućilo početak neutrino astronomije i da je neutrino jedini mogući "izveštavač" samog hipotetičkog početka našeg svemira, Velikog praska.

Istorija istraživanja neutrina je klasičan primer metode i razvoja moderne fizike visokih energija. Nakon slučajno otkrivenih "čudnih" zraka francuskog fizičara Henri Becquerella i kasnijeg otkrića elementa radijuma, pronađeno je da radioaktivni elementi emituju tri različite vrste čestica nazvane: alfa, beta i gama. Za otkriće neutrina važan je takozvani beta (elektron) raspad radioaktivnih elemenata. Kod alfa raspada u konačnom stanju postoje dve čestice i radi očuvanja energije alfa čestica mora imati određenu energiju. To nije slučaj kod beta raspad, gde takođe u konačnom stanju opserviramo samo dve vidljive čestice, ali, za razliku od alfa raspada, kod beta raspada elektron ima čitav spektar različitih energija, što je u sukobu sa zakonom o očuvanju energije. Očuvanje energije je sakrosantni zakon u makrofizici. Je li moguće da u mikrofizici nema očuvanja energije? Wolfgang Pauli, poznati austrijski fizičar u Zurichu nije se mogao pomiriti s idejom o neočuvanju energije. Zato je ad hoc predložio, da kod beta raspada u konačnom stanju postoji još jedna čestica. Ona je bez naboja i tako slabe interakcije s materijom da je mi ne opserviramo, ali ona odnese energiju koja je navodno izgubljena. Ta fiktivna čestica garantuje očuvanje energije i momenta kod beta raspada. Pauli je česticu nazvao neutron i naslućivao da je ona bez mase slično kao gama čestica (foton, 'atom svjetlosti'). Sam nije bio zadovoljan sa svojim predlogom, jer je izjavio, da je nefizikalno predložiti nešto što se ne može meriti. Kako bi se Paulijeva čestica razlikovala od neutrona, kojeg je Sir James Chadwik otkrio tek 1932. godine, poznati italijanski fizičar Fermi nazvao je tu česticu neutrino, što na italijanskom znači mali neutron. Fermi je na jednoj bezazlenoj pretpostavci utemeljio novu fundamentalnu teoriju fizike slabih sila koja je protumačila beta raspad, gdje se neutron raspada u proton, elektron i neutrino (n-p+e+v). Tek 1956. eksperimentalno je potvrđena egzistencija neutrina. Do sada su dodeljene tri Nobelove nagrade direktno vezane uz eksperimentalna otkrića s neutrinom.

·                  Prirodni izvori neutrina su:

o    Primordijalni neutrini stvoreni još u kosmološkom Velikom prasku. Ti neutrini još uvek ispunjavaju svemir u formi kosmološkog backgrounda (CB), pozadinskog zračenja.

o    Neutrini stvoreni u nuklearnoj fuziji na Suncu i u eksplozijama Supernova u raznim galaksijama.

o    Neutrini stvoreni u našoj atmosferi kod sudara tzv. Kosmičkih zraka s molekulama u atmosferi.

o    Neutrini emitovani kod raspada jednog radioaktivnog atomskog jezgra

·         Veštački izvori neutrina su:

o    Kod akceleratora gdje intenzivni visokoenergetski snopovi protona u sudaru s atomskim jezgrama u materiji proizvode veliki broj slobodnih čestica, od kojih se mnoge raspadaju u razne vrste neutrina. Time se stvaraju vrlo intenzivni snopovi neutrina. Ti neutrini, zajedno s ostalih devet elementarnih čestica (kvarkovi i mioni) stvaraju strukturu materije u tzv. Standardnom modelu elementarnih čestica. To su u neku ruku Demokritovi atomi

o    Neutrini proizvedeni kod nuklearne fizije (uranov raspad u kripton, barijum i nekoliko neutrona) u komercijalnim atomskim reaktorima.

o    Neutrino je postao novi prozor u modernoj fizici: fizike čestica, astrofizike i kozmologije. Studija neutrina predstavlja pravu multidisciplinarnu nauku, gdje se fundamentalna fizika, tehnologija i filozofija susreću u naučnom istraživanju i razmišljanju.

Standardni model mikrosveta je osnovan na kvantnoj teoriji. Ona je redukovala zakone prirode na četiri fundamentalne sile: gravitacija, elektromagnetizam, slabe sile i jake sile. Neutrino deluje samo gravitacijskim i slabim silama. Eksperimentalno je pokazano da postoje tri različita neutrina: elektronneutrino, mionneutrino i tauneutrino. Imena su data prema interakcijama u kojima su neutrini povezana s ostalim leptonima: elektronom, mionom i tauonom. Leptoni su elementarne čestice koje nemaju jaku interakciju s materijom, kao što imaju kvarkovi koji su sastavni delovi npr. protona i neutrona (tzv. bariona). U okviru tih sila je moguće sve proizvesti što nije zabranjeno nekom simetrijom, koja je izražena u očuvanju nekih fizičkih veličina, kao npr. energije. Iz principa simetrije u modelu velikog praska je trebala nastati jednaka količina materije kao i antimaterije. Po tom principu sledi da bi došlo do nestanka materije u tzv. anihilaciji materije i antimaterije, i bilo bi nerazumljivo zašto postoji današnji svet materije i mi s njom. Neutrino bi mogao pomoći u rješenju te asimetrije između materije i antimaterije u samom početku našeg svemira. Danas još uvijek nije jasno pokazano jesu li neutrino i antineutrino različiti, kao što su proton i antiproton ili su identični kao što je foton i antifoton.

Danas znamo da se naš svemir sastoji od oko 5 % vidljive materije, a ostalo je takozvana tamna materija i tamna energija - tamne, jer ne daju svetlosni signal kao npr. barioni. Tek se naslućuje da se barem jedan deo tamne materije sastoji od neutrina, što pokazuje koliko malo poznajemo naš svemir. Iz navedenog se vidi koliko je fundamentalnih problema vezano uz neutrino i kolika je važnost eksperimentalnog istraživanja neutrina za fundamentalnu fiziku.

Naučnike je oduvek intrigiralo odakle silna Sunčeva energija. Helmholtz je prvi pre oko 140 godina pokušao naučno protumačiti izvor sunčane energije pomoću gravitacije i došao je do spoznaje da bi time energija Sunca trajala najviše oko 30 miliona godina. Za fizičare XIX. veka bilo je to dovoljno, ali ne i za biologe, koji su pokušavali vremenski definisati nastanak života na Zemlji. Danas je poznato da Sunce zrači energiju već 5 milijardi godina. Tek šezdesetih godina prošlog veka je Hans Bethe uspio protumačiti proces energije na Suncu. Neutrino je bitan za taj proces dobijanja energije, koja kompenzuje gravitacionu energiju i time sprečava gravitaciono kolabiranje Sunca. U središtu Sunca, preko komplikovanih lančanih reakcija u tzv. Solarnom Standardnom Modelu (SSM), dolazi do fuzije protona u helijum, berilijum i boron jezgro. Tim nuklearnim vezanjima bariona pretvara se masa (m) u energiju prema poznatoj formuli E=mc2, gdje je c brzina svjetlosti. Svake sekunde Sunce kroz taj komplikovani proces fuzije "izgori" u sekundi gotovo 600 miliona tona vodonika u teža jezgra. Pri tome nastaje sunčevo svetlo (fotoni) i sunčevi neutrini. Neutrino neposredno napusti gusti centar Sunca. dok fotonu treba 100 000 godina dok dođe na površinu koju mi opažamo. Kroz stalna raspršenja foton izgubi svaku informaciju o središtu Sunca, za razliku od neutrina. Na površini Zemlje dobijamo danju i noću preko 60 milijardi sunčanih neutrina po cm2 u sekundi prema Betheovoj osnovnoj reakciji: Zato proučavanje sunčanih neutrina nije samo test SSM modela, nego dopušta direktno posmatranje Sunca kod temperature od oko petnaest miliona stepeni C. Dnevno svetlo dolazi s površine Sunca, gdje je temperatura svega 5000 C. Pontecorvo, učenik Fermija, je predložio da neutrino može kod apsorpcije u atomskom jezgru pretvoriti element s atomskim brojem x u element atomskog broja х+1. Na primer, izotop hlor(17Cl37) preko reakcije: ve+n=p+e- u izotop argon (18Ar37). U tom slučaju broj atoma argona meri količinu sunčanih neutrina. Mladi radiohemičar Ray Davis u novoosnovanoj grupi za hemiju u Brookhaven National laboratoriji, kako nije dobio neki određeni radni zadatak, u biblioteci je pokušao naći neki interesantni problem za sebe. Tako je našao predlog italijanskog fizičara Pontecorva i odmah je razvio radiohemijski pilot projekt kako pronaći mali broj elemenata argona u tečnomi hloru. Nakon tog pilot projekta sagradio je ogromni rezervoar od 380000 litara, ispunio ga sredstvom za hemijsko čišćenje perkloroetilenom, koji je bogat s hlorom i jakom apsorpcijom neutrina. Detektor je postavio u rudnik zlata 1 500 metara pod zemljom, da bi smanjio efekt kosmičke pozadine (background). Davis je razvio rafiniranu tehniku kako kvantitativno izvući nekoliko atoma radioaktivnog argona proizvedenog apsorpcijom neutrina u hloru. Posao je bio vrlo težak, lakše bi bilo naći iglu u plastu sena. Argon u sredstcu za čišćenje je bio prva evidencija sunčanih neutrina. Svakih mesec dana je Davis "ulovio" 17 radioaktivnih argon atoma. Nakon šest meseci izmereni broj atoma nije se podudarao s očekivanim brojem neutrina prema Solarnom Standardnom Modelu. Ili je bila kriva SSM teorija ili je Davisov eksperiment bio pogrešan. Kako su mnogi daljnji eksperimenti, izvođeni na istom principu, pokazali sličan rezultat, došlo se na ideju da su se elektronneutrini na putu do Zemlje pretvorili u druge vrste neutrina koji ne mogu biti apsorbirani u tim hemijskim eksperimentima, koji reaguju samo na ve, a ne na ili vT. To otkriće vodilo je daljim ekperimentima. Tako je jedna japanska grupa pod vodstvom fizičara Masatoshi Koshiba blizu grada Kamioka u rudniku cinka, oko 600 metara ispod zemlje, sagradila rezervoar od 50000 tona ultra čiste vode. Princip detekcije u ovom eksperimentu je različit od hemijskih detektora. Detektor s vodom može detektovati sve vrste neutrina. Neutrino u sudaru s molekulama vode proizbodi razne elementarne čestice s električnim nabojem koji u vodi imaju brzinu veću od brzine svjetlosti u vodi i produkuju tzv. Čerenkovo svetlo, čime otkriju svoj identitet (kod posete reaktoru može se u skladištu uranovih šipki u vodi videti plavo Čerenkovo svetlo koje produkuju elektroni). Svetlo je registrovano s panoramski raspodeljenim fotomultiplajerima i izračunat je tip reakcije pomoću kompjutera, čime se mogao identifikovati neutrino. S tim nešto poboljšanim detektorom je jedna japansko-američka grupa objavila 1998. godine da neutrino menja svoj identitet prolazom kroz svemir. Time je otkrivena oscilacija neutrina i pokazano da neutrino ima masu. To je takođe potvrdila i jedna kanadska grupa. Time je rešen problem manjka solarnih neutrina i potvrđen Solarni Standardni Model. Davis i Koshiba su za svoja istraživanja sunčanih neutrina bili nagrađeni Nobelovom nagradom 2002.

Dana 23. februara 1987. dogodilo se duboko u svemiru nešto što je prostim okom zadnji video Johannes Keppler: zvezdana, tzv. supernova eksplozija. Pre 180000 godina u susednoj galaksiji jedna je zvezda iscrpela fuzioni materijal i time je nestala energija koja je davala otpor vlastitoj gravitaciji. U jednom trenu je nastala urušenjem gravitacijska eksplozija i emitovala energiju preko neutrina i svetla veću od 1 000 milijardi višu nego naše Sunce izrači u godinu dana. Signal od dvanaest neutrina registrovao je Kamiokande detektor. Istovremeno su i druga dva slična detektora u SAD-u registrovala neutrine. Tek nakon dva sata je stigao i svetlosni signal (neutrino je kroz svemirsku "prašinu" brži od svetla). Time se potvrdilo eksperimentalno predviđanje teorijskih modela o razvoju zvezda i gravitacijskom kolapsu. Tako se može reći da je 1987. započela neutrinska astronomija izvan naše galaksije!

Inače, iako verujem da ste sa uživanjem čitali tekst o neutrinu, da se vratimo našim nedoumicama i to baš pomoću neutrina. Pri prolasku kroz našu atmosferu, najveća verovatnoća je da naleti na atome azota naravno i u sudaru sa njima nastaju izotopi C14, koji padaju na tlo Zemlje. Posle smtri čoveka ili bilo kog živog organizma, koncentracija ovog izotopa počinje da se smanjuje i ako se izmeri u ostacima bilo kojih organskih jedinjenja, može se sa velikom preciznošću utvrditi starost organizma, na osnovu poznatog perioda poluraspada! Tako su dokazane na primer, mnoge kasnije izmene na tekstovima starih svetih spisa, dopisivane lažno i posle 400 godina!

5. Naša moć

5.1. Ponekad svi o Poretku ipak razmišljamo...makar na tren...

Kad tad, makar u trenucima, sa strahom, razmišljanja o smrti i prolaznosti života, ili trenucima izuzetne sreće ili samoće, sve jedno, makar samo nekoliko puta u životu, kad slobodni racio u nama kao ptica prhne daleko,  svakome od nas desiće se to, tražićemo odgovore u nama samima, odgovore samo za nas. I sedećemo negde sami, misli nam niko ne zapisuje tada i izreći ćemo možda krupne istine sebi koje nikad niko neće čuti. Svesni prostorno vremenske ograničenosti našeg života, sa zebnjom zapitaćemo se gde je svemu tome početak, gde smisao, gde kraj? U trenucima duboke ushićenosti sexualnim činom ili u momentu velike tuge za smrću voljene osobe, neko u trenucima priželjkivanja mnogo para ili sedeći zaljubljen noću pokraj mora, neko moleći se Stvoritelju, sve jedno, skoro uvek pogledamo u Zvezde. Šta pokušavamo sebi da objasnimo, gde nam lutaju misli, možemo li mi to?

5.2. Šta je večnost i beskonačnost?

Ako nešto postoji, moralo je jednom i nastati. Zdrav razum nam to nalaže. Postoji jedna grana ljudskog delanja, Matematika, koja nam dozvoljava i drugačije, omogućava nam da izrazimo apstrakcije, nekad neshvatljive ni samom razumu koji ih izražava. Eto zahvaljujući njoj, možemo da shvatimo i pojam konačnog, a bez granica, te bez ruba je! Izgleda u stanju smo da matematički shvatimo postojanje bez početka.

Šta ako je i Svemir konačan i bez granica?  Bez početka. Pa onda je bez trenutka stvaranja, pa i bez Stvoritelja! Eto opet paradoksa. Za čin postojanja potreban nam je čin stvaranja, a kažemo stvaranja nije bilo...Olakšajmo sebi, po principu psihološkog monizma vratimo sve na jedno jedino pitanje, u stvari na glavni problem: Da li postoji Singularitet, tačka gde su fizičke veličine beskonačne, tj matematički gledano bilo kakve. Tu je i ta svemoguća matematika bespomoćna, ništa tu nije izračunjivo. Da li postoji?

U kosmologiji Bog i Nauka su uopšteno gledano, bliski. Ko hoće, može reči Bog je isto što i Nespoznatljivo. To je veoma česta i popularna krilatica pomirenja. A ono što je spoznato, šta je onda to? I gde smo tu mi? Zar nam se ne čini da je najbolje krenuti od načina na koji razmišljamo i zakjučujemo, činimo li mi to pravilno? Ako Matematika kaže da logički zakoni kojim raspolažemo valjano i univerzalno oslikavaju pravilan tok naših misli, onda danas u shvatanju  Nastanka Svega možemo biti tehnički sputani, ali nikako načinom razmišljanja. Onda nam se nameće objašnjenje samo po sebi i dalje, preko dubokih poriva u nama samima, filozofija će nam utreti put i doći ćemo možda malo, samo malo bliže, saznanju o biti našeg bića kao bića, o suštini Postojanja. I ustaćemo noću pored mora ili pored voljene žene ili umrlog oca svejedno, i mirno pustiti talase da nastave huk ili decu da spavaju, i spustićemo pogled sa zvezda... I vratiti se redovnim obavezama malo mirniji... 

5.3. Treba li nam ideal ljubavi kao volja za moći Saznanja?

Priroda mi je nešto dala, nešto uzela - svima nama. Kada objašnjava Lepotu, Bora Stanković kaže:

"Visoko drvo lad nema,

sitan kamen broj nema,

duboka voda dno nema,

ubava moma rod nema..."

Ljubav ka Uzvišenoj Lepoti, ka Svekolikoj Harmoniji, ka Konačnoj Istini... I kad očarani prigrlimo voljeno dete, gledajući i diveći se njegovoj čistoći i jednostavnosti duše i osetimo čarobnu moć osećanja ljubavi i topline, setimo se da ta ista osećanja imamo, duboko ukorenjena u nama, i ka malom detetu i ka beskrajnoj Vasioni želeći da saznamo Svrsishodnost svoju, gledajući i diveći se dalekim zvezdama... U jezgru nekog našeg atoma sada treperi paketić energije možda baš sa te zvezde pristigao... E, kako bih voleo da znam...

"Kažem ti da je uzaludno traćiti život na put koji nema srca"
"A kako znaš kad neki put nema srca?"
"Svako to može znati, samo mali broj ljudi postavlja to pitanje i skoro uvek kasno, kad već ode daleko na put bez srca i bez povratka"
"Pa kako da postavim to pitanje, kad, kome?"
"Samo ga postavi"
"A ko će mi dati odgovor?"
"Srce"
"A hoću li onda biti srećan?"
 "Ako ne ti, biće ti srećno srce"
"A kad srca više ne bude bilo?"
"Taj odgovor ne znam".
"Zar taj odgovor ne postoji negde, da vazi Večno, da objasni svrhu pitanja?"

Ostaje tajac... vratili smo se na početak.... 

5.4. U čemu je naša moć?

Naša moć je u našim mislima.

Kad na bregu, negde predveče, sediš sam (mnogo je bitno da si baš sam, da je raskoš lepote oko tebe obasjana mirnoćom), kad znaš da veoma mali broj ljudi zna u tom trenutku gde si i kad si siguran da ćeš ubrzo ustati i otići, nešto će te nagnati, bilo šta, možda šum lišća, možda pogled negde daleko ili nešto u tebi samome, da se zapitaš šta je to što odlazi, a šta što ostaje Večno... Putovao sam brodom preko Antlantika, noću sam posmatrao satima odsjaj mesečine, čak do horizonta... bitna je i tišina tada, jako bitna... Tišina je deo Vaseljene, tišina je slika njene moći koju svi osećamo u takvim trenucima i bespomoćni tada, mi probudimo najmoćnije u nama...naše misli...

Umro mi je otac. U nekoj erupciji negde, neki atomi i neke čestice, ko zna čije, će se rasejati ko zna gde po Vasioni... Sećam se kada sam prvi put sedeo sam na njegovom grobu, bilo je jako hladno i brinula je mati jer sedeo sam jako dugo... tamo ima jedna stara trešnja, to mesto je jako daleko odavde a i trešnja je malo divlja, okolo je šuma, sleti i po neka ptica...Duboka je tišina...Znao sam da će tu padati i jake dosadne planinske kiše i snegova će biti i neću tu dolaziti često, nema se vremena... Čuo sam da trešnja i ne rađa više... Voleo bih da moji sinovi nikad ne osete tugu, možda će poželeti tada da napišu neke svoje istine, tako će jednom umirati i rađati se nove Galaksije...

Gde smo mi onda... Ovaj list papira biće trag... Postoje pitanja koje retko postavljamo sami sebi. Da je češće, verovatno bi nas obuzimala jako duboka tuga...

6. Vreme i istorija vremena

Šta je vreme? Kuda ćemo mi u tom vremenu, gde se guramo... Ko jednosmerna ulica, vreme ima smer, ali ulica ne teče... Raskršća ima mnogo....

Moćna Matematika razume vreme. Kaže: To je jednodimenzioni kontinuum uređen relacijom  ≡  i  < .  Ali zašto ranije mora ostati ranije? Moćna grana ljudskog delanja, Fizika, podarila nam je mnoga objašnjenja, ali podrhtava pred fundamentalnim paradoksom: Dok nam iskustvo jasno pokazuje da Priroda nije vremenski simetrična, fizika jeste, fundamentalni fizički zakoni ne prave razliku između prošlosti i sadašnjosti!

Kulture Inka, Maja, Vavilonaca, drevnih Grka, hinduizam, budizam, đainizam imaju koncept točka, ciklično ponavljanje vremena koje se desi za svako biće univerzuma između rođenja i umiranja. Princip judeo-hrišćanskog koncepta, zasnovan na Bibliji, je da je vreme linearno, počevši sa činom stvaranja od Boga i da će se vreme završiti sa krajem sveta.

Imali su i Lajbnic i Njutn i Kant različita shvatanja ove fundamentalne strukture univerzuma, zasigurno smo oduvek samo znali da teče i da se može izmeriti... od prvih učenika prirodne filozofije. razmišljalo se da je moguće da postoji subjektivna komponenta na vreme, ali problem da li se samo vreme  "osećamo" kao senzaciju ili iskustvo, nikada nije rešen.

Danas imamo neke sporazume o opisima događaja koji su se desili 10-35 sekundi nakon Velikog praska, ali generalno opise onog što se desilo pre jednog Plankovog vremena  nakon Velikog praska verovatno nikada nećemo imati na nivou višem od spekulacije...

A moćna Evolucija?  Eksperimentisali  još Hitlerovi lekari, a danas znamo da psihoaktivnim lekovima se može ugroziti sud vremena! Dala nam je opet Priroda moć da prefinjeno procenjujemo tako kompleksnu dimenziju, ali ostavila nas opet zbunjenima... Lako dokazujemo moć naših procena vremena jer raznim stimulansima mogu se preceniti vremenski intervali, ili pak depresantima podceniti! Nivo aktivnosti neurotransmitera u mozgu, kao što su dopamin i norepinefrin, može biti razlog za to.. Te hemikalije ili će uznemiriti ili sprečiti ispaljivanje neurona u mozgu, omogućavajući da mozak registruje pojavu više događaja u određenom intervalu (ubrza vreme) ili suprotno.  Sud o vremenu može da bude izmenjen vremenskom iluzijom, starenjem, hipnozom...Psiholozi tvrde da vreme čini da ide brže sa godinama i da mladi ljudi imaju više ekscitatornih neurotransmitera, te su u stanju da se nose sa spoljnim bržim događajima!

Još puno lutamo...naročito u oblastima gde je teško primeniti Matematiku...Psihologija tvrdi za sebe da je naučna displina...nadajmo se.

7. O Vaseljeni kroz istoriju

Setimo se samo nekih misli...

Aristotel razmišlja "Vaseljena je Večna, oduvek ista, nema početak, nema kraj, i kao takva je savršenija od onoga što je treba stvarati, te nema božanskog upliva!"

Kreacionisti računaju po životima iz Starog Zaveta i dolaze do zeključka da je Vaseljena stara 4000 godina, dakle ima početak, ali se ne menja kroz vreme...

Mnogo vekova je prošlo...

Kiša je padala jaka, letnja, dok je čitao knjigu Tomasa Rajta, kaže Kant. Teološki najsavršenije mora biti u centru, tvrdio je Rajt, te zato su u centru Sunce a grešne planete su na periferiji... Dopalo se to Kantu, doktorirao je astronomiju...I  obrazložio nam Islands Universes za magline i zamislio druge Galaksije...

Bliži se Novo Doba, oslobađa se duh iz boce, okova više nema, pali se iskra, neugasiva, kreće lavina saznanja...Geolozi pokazuju milionima godina naslage stena i promenu zemlje kroz vreme...Bolcman i drugi zakon termodinamike nam dokazuju da suma količine nereda na istoj temperaturi stalno se povećava u vremenu do stanja potpunog haosa, što znači da je Vaseljena večna odavno bi se nalazila u potpunom haosu, tj postoji samo neko vreme...

Njutnov zakon gravitacije: Sva se tela međusobno privlače,.Kako se nisu sjatila? Kad mu je trebala Matematika, izmislio je Integrale, najblistaviji um naše Civilizacije pokušao je i to da objasni. Nema središne tačke u beskrajnom prostoru, pogrešno zaključuje genije, pa zato ne! Još jednom Priroda se igra, počeće i da se kocka uskoro...

Pravilan zaključak izveden je kasnije: Beskonačan skup zvezda ne može da ostane u nepomičnom međusobnom stanju, ili se kreću jedna naspram druge ili se udaljavaju.

Anštajn ne veruje u to, čak izmišlja konstantu koja "zaustavlja" širenje! Još jedan briljantan um greši, priznaje grešku...

Bio je jedan bokser tada, Jack Johnson, još crnac, katastrofa za belu Ameriku, pa još svetski prvak! Nagovaraju Habla svi da mu se suprostavi, jedino on može, ali on, izvanredan sportista, diplomira Matematiku i Astronomiju, pa diplomira Pravo u Engleskoj, pa doktorira Astronomiju, pa odlazi u rat, veliki Prvi Svetski i vraća se kao major i odlazi u Mount Vilson da na 100 inčnom teleskopu noćima i noćima posmatra zvezde... 23. oktobra nalazi u maglini Andromeda cefeidu (pulsira sjaj u pravilnim vremenskim intervalima) daleku MILION godina! Revolucija tada, van je Mlečnog Puta, nalazi da su spiralne magline Galaksije, dokazuje da se udaljavaju, tj širenje Vaseljene 1929! Prima ga Papa! Kakva počast...Nobelova Nagrada manje više...

Danasnji teleskop, po njemu nazvan, vidi Galaksije 13 milijardi godina daleko... 

8. Zvezde 

I za kraj uživajmo malo u Istinama, divimo se malo Prirodi, nakom svih ovih razmišljanja.

Jedne vrele letnje noći, kao one kad samo ja i moj otac posmatrali zvezde, negde baš u to vreme, mlada studenkinja postdiplomac Jocelyn Bell pomoću moćnog radio-teleskopa osluškuje „treperenja“ zvezda i kosmičke materije i pokušavajući da ispituje kvazare, uočila je sasvim neobičan radio-izvor... Zračio je kratkotrajne radio-impulse na talasnoj dužini 3.7 metara koji su se strogo periodično, svakih 1.33 sekunde, ponavljali! Kao da su radio signali poticali iz snažnih radio-stanica sa udaljenih planeta nastanjenih razumnim bićima! Vanzemaljci? Uzbuđenje je raslo... U velikoj tajnosti nastavljena su dalja istraživanja. Postoji priča da je mladoj naučnici i njenom profesoru u prvo vreme dodeljeno obezbeđenje koje je trebalo da spreči nepozvane da išta saznaju o potencijalnim vanzemaljskim civilizacijama i njihovim porukama iz Svemira. Ideja o zemaljskom poreklu ovih izvora je odmah odbačena, jer su se signali mogli ponovo čuti posle tačno jednog zvezdanog dana. To je bila posledica konstrukcije teleskopa kojim je posmatrano koji je bio fiksiran i uperen na tačno jedno parče neba. Zbog toga su nalazači posumnjali da su ti signali veštačkog porekla. Posle višemesečnih spekulisanja, rešenje zagonetke je pronađeno u do tada samo teorijski znanim objektima, neutronskim zvezdama i rezultati analiza radio-astronoma pokazali su da periodični radio-signali ne potiču ni sa Zemlje, ni iz udaljenih svetova naseljenih inteligentnim bićima, već od neobičnih zvezda koje su dobile ime pulsari. Uskoro su bila otkrivena još tri takva ista izvora, sa drugim, takođe skoro sekundnim pravilnim periodima. Stoga su prva četiri otkrivena pulsara nazvana LGM 1-4, što je bila skraćenica od Little Green Men (eng. Mali Zeleni Ljudi). Time su pulsari bili prve posmatrane neutronske zvezde, a uzrok stroge periodičnosti radio-impulsa je samo njihova brza rotacija! Ipak, prostorija u kojoj je prezentovano otkriće pulsara bila je okićena papirnim ukrasima u obliku malih zelenih vanzemaljaca... Sada takvih zvezda u katalozima nebeskih tvorevina ima na broju više od hiljadu. Jedna velika ljudska iluzija je raspšena, a ustoličrno je jedno epohalno otkriće. Pokazalo se da su pulsari superkondezovane mrtve zvezde koje raspolažu strahovito snažnim magnetnim poljima, rotiraju i emituju radio talase duž svojih magnetnih polova. Za razliku od svih drugih zvezda koje se sastoje uglavnom od vodonika (lakog izotopa i težeg izotopa — deutrijuma), helijuma i ugljenika, pulsari su sazdani od neutrona. I način njihovog nastanka je različit u odnosu na obične zvezde. Pulsari se stvaraju procesima kolosalne kondenzacije materije — „drobljenjem“ atoma običnih zvezda do protona, neutrona i elektrona.

Kada vremenom data zvezda, približavajući se kraju života, u dovoljnoj meri istroši svoje termonuklearno gorivo, „vatra“ u njenom središtu počinje da jenjava. Usled ogromnog međusobnog privlačenja sveukupne zvezdane materije, zbog pada „pritiska“ u „ložištu“ zvezde, dolazi do kolapsa zvezde. Sva njena materija implodira prema njenom središtu. Tako se u trenu dešava neverovatna kondenzacija materije. To izaziva snažnu kompresiju i pregrevanje preostalog zvezdanog goriva i to dovodi do njegovog novog termonuklearnog izgaranja. Ono se odvija ogromnom žestinom. Dolazi do eksplozije zvezde – pojave supernove. Prvo se materija zvezde uz strahoviti bljesak rasprši, a zatim se ona po eksploziji, usled dejstva gravitacionih sila, ponovo skupi u malu zapreminu. Strahovito sažimanje materije prevodi atome u neutronsku kašu i tako nastaje neutronska zvezda. Njen tipični prečnik iznosi oko 15 km. Za slučaj da početna zvezda raspolaže velikom masom (preko 15 masa Sunca) urušavanje i drobljenje materije se ne završava na stadijumu neutronske zvezde, već sa crnom rupom.

Neutronske zvezde raspolažu veoma snažnim magnetnim poljima, milionima miliona puta jačim od magnetnog polja Zemlje. Neke od njih, rotirajući kao čigre velikim brzinama, emituju radio-talase sa zapanjujućom pravilnošću. Na primer, jedan od prvootkrivenih pulsara javlja se tačno svake 1,33730110168 sekunde! Jedna od najbolje proučenih neutronskih zvezda je pulsar u maglini Rak, nastaloj po poznatoj pojavi supernove iz 1054. godine koju su posmatrali drevni kineski astronomi. Kao ostatak supernove, ovaj pulsar predstavlja brzo rotirajuću neutronsku zvezdu, „čigru“ koja se oko svoje ose obrne 30 puta u sekundi! Drugi pulsar, MXB 1728+34, emituje čak 82 signala u sekundi! Milisekundnim pulsarima se nazivaju oni koji rotiraju brže od 100 puta u sekundi. jedan od njih, PSR J1740-5340 se okrene čak 274 puta u sekundi! Priča o neutronskim zvezdama — pulsarima tek je započela, a već je otkriveno mnogo novih, neočekivanih pojava. Tako, na primer, pomenuti pulsar MXB 1728+34, dok rotira, usisava gasovitu materiju sa obližnje zvezde-parice. To na njegovoj površini povremeno dovodi do termonuklearnih eksplozija nalik eksplozijama hidrogenskih bombi. Ovo izaziva vibriranje ose pulsara što utiče na promenu perioda njegove rotacije.

Nije potrajalo dugo, a na naučnoj sceni se pojavio jedan nadareni student-istraživač. Bio je to Rasel Harst, saradnik Džozefa Tejlora, mlađeg, profesora sa Masačusetskog univerziteta u Amherstu, SAD. Koristeći džinovski 306-metarski radio-teleseskop u Aresubu, Porto Riko, Tejlor i Harst su pretraživali nebo u potrazi za pulsarima i 1974. godine došli do otkrića prvog binarnog pulsara. To im je zajedno sa rezultatima koje su zahvaljujući njemu dobili donelo Nobelovu nagradu za fiziku 1993. godine. Čudesan je taj pulsar označen kao PSR 1913 + 16. On u svom zagrljaju drži jednu zvezdu sa kojom pleše “tango smrti” u Svemiru pridržavajući se zakona fizike. Pri tome u pravilnim vremenskim intervalima bez zastoja emituje EM-talase u kosmički prostor, slično obalskom svetioniku sa rotirajućim snopom svetlosti. Mase pulsara i prateće zvezde u ovom binaru približno su jednake i iznose oko 1,4 mase Sunca. Period orbitalnog kretanja u pomenutom sistemu iznosi 7,75 h. Minimalno rastojanje zvezda u paru je veličine oko 1,1, a maksimalno oko 4,8 prečnika Sunca. Kada su dve zvezde u binaru međusobno bliže gravitaciono polje je jače, i tada je „hod vremena“ usporen. Nasuprot tome, pulsarov „sat“ počinje brže da radi tada kada se pulsar sporije kreće. Temeljna istraživanja pulsara PSR 1913 + 16 pokazala su izuzetnu postojanost ritma njegovog emitovanja EM-talasa. Vreme između njegova dva naredna impulsa (0,05903 sek.) tokom milion godina ne povećava se više od 5%! Tako je sa izvanrednom tačnošću, zahvaljujući EM-emisiji, tj. “otkucajima” pulsara praćeno padanje jedne zvezde u zagrljaj drugoj u binarnom sistemu. Na osnovu dobijenih rezultata prvo je, ubedljivo potvrđeno važenje Ajnštajnove Opšte teorije relativnosti i, drugo, posredno je dokazano postojanje gravitacionih talasa. Pomenimo i to da su prof. Majkl Kramer i saradnici pomoću Džodral Benk opservatorije Mančesterskog univerziteta i dva pulsara u binarnom sistemu iz sazvežđa “Štenci”, na 2.000 sv. god. od nas, proveravali predviđanja Ajnštajnove Opšte teorije relativnosti. Pri tome su našli da su eksperimentalni rezultatima u saglasnosti sa teorijom unutar 0,05%!

Odavno je poznato da većina pulsara pravi od nekoliko do desetak rotacija u sekundi, kao i to da se taj broj smanjuje tokom hiljada godina- Pored ovakvih pulsara postoje i milisekundni pulsari, čije ekstremne brzine rotiranja nauka do nedavno nije mogla da objasni. Kao i u drugim slučajevima i u ovom postojale su brojne hipoteze koje je trebalo proveriti. Međutim, jedno neočekivano otkriće navelo je istraživaće na pravi put. Od ranije se znalo da među binarnim sistemima degenerisanih zvezda postoje i sistemi LMXB, što u prevodu sa engleskog čitamo kao: “X-binar male mase”. Radi se, dakle, o  sistemu dveju zvezda malih masa u kojima zvezda-pulsar emituje X-zračenje. Posle devetogodišnjeg rada veće grupe naučnika koji su koristili nekoliko velikih svetskih radio-teleskopa, konačno je u najpoznatijem američkom naučnom časopisu “Sajans” osvanuo rad u kojem je objašnjeno kako nastaju i funkcionišu milisekundni pulsari.

Ključni trenutak zbio se 2007. godine kada su radio-astronomi  tokom opsežne pretrage neba pomoću Grin Benk Teleskopa u Zapadnoj Virdžiniji, SAD, na 4.000 sv. god. od Zemlje otkrili jedan milisekundni pulsar. Interesujući se za njegovu prošlost, oni su u snimcima dobijenim u ranijim akcijama “Very Large Array” teleskopa i “Sloan Digital Sky” istraživanja pronašli “čarobni končić”. Povukli su ga i on im je pomogao da raspetljaju  “klupko” koje je skrivalo tajnu  superbrzih pulsara.

Istraživanje iz 2000. godine otkrilo je da jedna zvezda u posmatranom binaru raspolaže akrecionim diskom – diskom materije koji je okružuje, a iz koga pulsar – druga degenerisana zvezda – usisava materiju i zahvaljujući tome sve brže rotira. Postižući sve veće brzine rotiranja, on u jednom trenutku započinje da emituje X-zrake! Tako pulsaru njegova zvezda parica iz binara služi  kao izvor dodatne energije.

Medjutim, svemu, pa i “pretakanju” materije unutar binara mora jednom da dođe kraj. Već 2002. godine pomenuti akrecioni disk je nestao! Tako je kasnije, 2007. godine, pulsar usporio svoje vrtoglavo obrtanje. Postao je milisekundni pulsar oglašavajući svoje postojanje emitovanjem EM-talasa svakih 1,7 hiljaditih delova sekunde.

Nama, na kraju, ostaje da se pitamo do kakvih će pomaka u nauci doneti ovo novo otkriće... 

9. O našem povratku Zvezdama 

Postoji jedna bakterija otporna na smrt!  Još uvek neobjašnjiva rezistencija izazvana sintezom mešavine malih molekula koji na sebe "privuku" i amortizuju udarce slobodnih hemijskih radikala kiseonika i time spreče koroziju najvažnijih molekula života! Eto nade o eliksiru mladosti, očito je da će nauka, u sprezi sa genetikom našom, čitaj sa Prirodom, pokušati da se suprostavi upravo Prirodi još jednom! Već danas se rađaju deca za koju ništa neobično neće biti doživeti stotu...

Postoje stvari u našem životu koje ne podležu koncenzusu, kao Istina, Lepota i Moral na primer... Nije ni stav o našoj smrti... Toliko  različitih mišljenja... Moj stav, već 50 godina duboko ukorenjen u meni, još iz doba kad sam sa ocem posmatrao Zvezde, jeste da ću kroz čitav život saznavati i saznavati i jednom ću samo zaspati... Naravno, nije mi prijatna misao o smrti, ali je se ne bojim...Moji unuci će se verovatno ponekad setiti kako sam o tome razmišljao i to je sve, ali zasigurno, jednom, moji i Vaši molekuli izčeznuće negde u evoluciji neke nove Zvezde... Objašnjenje svega je izgleda tamo, visoko gore, daleko u Tišini. 

(22.06.2007.)

vrh

RELIGIJA I EPISTEMOLOGIJA