Lazar Komarčić, srpski sf pisac

fwbruar 2003

DOMAĆA FANTASTIKA

1 | 2

Na margini zapadne civilizacije
Lazar Komarčić
(1839-1909)
Nevidljive nam magline i zvezdane gomile

Lazar Komarčić

„Jedna ugašena zvezda” je i pre pojavljivanja bila osuđena na status incidenta i ekstravagancije piščeve i u promeni tog predznaka nije pomogla ni posveta velikom srpskom političaru i državniku Iliji Garašaninu

Tekstovi pisani povodom jubileja uvek su manje ili više (o)tužni a njihova prigodnost unižava život i delo ljudi o kojima je reč, posebno ako se pisac zagubi u preteranom “lirskom” doživljaju i hvalospevima. No, s druge strane, kako definitivno živimo u kulturi zaborava, i to onog obilno bahatog, svako prisećanje na one koji su nam prethodili dobrodošao je način da se od tame neznanja i ignorisanja otme nečije delo i na inog barem podsete savremenici. Ovog puta reč je navršavanju punog veka od pojave prvog naučnofantastičnog romana u Srbiji. Naime, 1902. u izdanju Štamparije D. Dimitrijevića (Beograd, Ivan-Begova ulica br. 1), pojavio se ilustrovani roman “Jedna ugašena zvezda” Lazara Komarčića, pisca i novinara čija su dotadašnja dela privlačila pažnju javnosti i imala popriličnog uspeha.

Na listi prokaženih žanrova

Istovremeno, u velikom svetu Žil Vern i Herbert Džordž Vels stvarali su, osporavani ili ismevani, ono što će se kasnije zvati moderna naučna fantastika; u Srbiji su to radili retki pojedinci kakvi su Ilić i Komarčić. No, dok je nadolazeće vreme donelo rehabilitaciju i priznanje zasluga Verna i Velsa, odnosno kritičko i kulturološko sagledavanje njihovih opusa, kod nas je Komarčić uspešno zaboravljen, sveden na kratke zabeleške u enciklopedijama po kojima je pisao dela bez vrednosti. Jedini koji se sećaju Lazara Komarčića i ovog njegovog romana jesu članovi malog bratstva pisaca i čitalaca naučne fantastike. Nikome u akademskim krugovima ne pada na pamet da sagleda “Jednu ugašenu zvezdu” u kontekstu srpske naučne fantastike jer ista je i dalje na listi prokaženih paraliterarnih, šund žanrova. Zašto je to tako, zašto se, zbog lenjosti i sitnih računa, odričemo sopstvene kulturne prošlosti koja nas, makar i preko čudaka, vezuje za svetske tokove kojima se, barem verbalno želimo pridružiti, pitanje je državno-nacionalno-kulturne politike na koje ovaj tekst ne može odgovoriti. Njegova namera bila je da skrene pažnju na knjigu koja se pojavila pre ravno 100 godina (i nikad više) i pisca koji ju je stvorio van svog vremena i okruženja a sa gotovo prosvetiteljskom namerom da obrazuje sunarodnike i otvori im neke sasvim nove horizonte. Čini se da plemenita namera nije naišla na odjek ni tada a i danas je poprilično skrajnuta, da ne kažemo prezrena.

Miliuni godina proći će

Njegov roman “Jedan razoreni um” nagradila je Srpska akademija 1893. godine a dosta pohvala dobila je i njegova zbirka pripovedaka “Zapisnik jednog pokojnika”. A onda, desetak godina pre smrti (1839-1909), ostareli književnik piše roman koji se ni po jednom svom elementu ne može uklopiti u tekuću literarnu ruralno-romantičarsko-realističarsku produkciju. Istini za volju, još 1889. Dragutin Ilić je objavio dramu “Posle milijon godina”, o poslednjim homo sapiensima i njihovom susretu sa posetiocima sa Merkura, ali ova nije naišla ni na kakvo razumevanje jer nije, kao ni Komarčićev roman, sledila utabane staze akademističkih svetonazora. Stoga je “Jedna ugašena zvezda” i pre pojavljivanja bila osuđena na status incidenta i ekstravagancije piščeve i u promeni tog predznaka nije pomogla ni posveta velikom srpskom političaru i državniku Iliji Garašaninu (1812-1874).

Komarčevićev roman je sačinjen od naučno-poučnog i naučno fantastičnog segmenta. Naime, od prologa do kraja knjige, autor čitaocima metodično izlaže tada važeća kosmološka znanja i teorije koje će nadograditi fantastičkom pričom. Otuda detaljni opisi zvezda i sazvežđa vidljivih na noćnom nebu tokom godine (u delu prologa naslovljenom kao “Naše nebo”), nakon kojih sledi, u Gradskoj Kasini održano, predavanje gospodina D. S. o “beskonačnosti vaseljeninoj” kojem prisustvuje i znatiželjni pripovedač (zajedno s brojnim sugrađanima, ne baš uverenim u ono što su već čuli na prethodnim seansama, u čemu prednjači Drago opančar; posetioci su, inače, vrlo žustri i po pitanjima tekuće organizacije države).

D. S. predočava kako je naš sunčevi sistem tek “jedan cigli atom među atomima” u beskraju vaseljene prepune vidljivim i nevidljivim nam “maglinama i zvezdanim gomilama”. A sve one rađaju se i umiru “i miliuni i miliuni (godina) proći će, dok se naše sunce ohladi i postane jedan grdosni nebesni leš. (...) I to će biti jedno vaseljensko groblje”... Posle poučnih reči održana je igranka i više niko nije mario za pitanja beskonačnosti. Predavač se uhvatio u kolo sa slušaocima dok se pripovedač, pod utiskom izrečenog, vratio kući, legao da spava da bi bio probuđen od strane čudnog mladića za koga će se ispostaviti da je duh filozofa Laplasa, odnosno viša inteligencija o kojoj je on sanjao a koja je od sadašnjeg čoveka intelektualno udaljena 10 miliuna godina i koja poseduje bezbrojna znanja i sposobnosti, među kojima je i čitanje misli. Posetilac je nameran da pripovedača provede kroz vaseljenu i otkrije mu njene tajne. Dok na postelji ostaje njegovo materijalno telo pripovedač leti, neshvatljivom mu brzinom, u veliku avanturu na kojoj prvo vidi planetu Zemlju i Sunce, prepoznaje “okolna” sazvežđa da bi potom sleteo na Mesec, upoznao njegovu geografiju i istoriju (koja je bila puna života sada gotovo skršenog užasnim toplotama i hladnoćama). Dalji put vodi do zvezde Mizar u repu Velikog Medveda i planete Gamido, koju obasjavaju dva sunca, jedno na umoru a drugo u punoj snazi; na planeti je, pak, život u povoju, na stadijumu na kom je na Zemlji bio “iz doba ugljene periode”. Dok, putujući dalje, prolaze kroz Sunčeve bukove (turbulence), pored objašnjavanja ciklusa stvaranja i umiranja sunaca, planeta i života na njima, Laplasov duh objašnjava mesto Boga u čitavom ustrojstvu, proglašavajući da su zemaljski naučnici u zabludi kad ne veruju u postojanje božanstvenog daha i iskre Boga Stvoritelja jer je ovaj u osnovi svih životnih procesa a ogleda se u neprestanoj težnji “za sve lepšim i savršenijim oblicima i biljnim i životinjskim”. Ljudi ove promene pripisuju golom instinktu jer njihova nesavršena čula nisu kadra da vide, čuju ili osete božansko (baš kao što ni mravi, u poučnoj pričici duhovoj izvižde učenog mrava koji opisuje uspehe ljudske tehnologije.)

1 | 2 |Sledeća strana>

vrh strane