- Idemo u Aldabrin - reče Mirna svojim tankim, lepršavim glasićem. - To je grad na kraju sveta. Svideće ti se tamo, Lu.

Kako da odbije njen poziv? Njeno krhko telo nemirno je pulsiralo dok ga je posmatrala svojim plavim, prodornim očima, u ritmu masabe, orijentalne Gistanove muzike. Struje kao da su prolazile njenim bićem, a kosa kao prožeta draguljima. Presijavala se čudno, lepo, svetlucavo.

Lu nije mogao da odoli. Gistan je vrlo površno poznavao, Sikolin gotovo nimalo.

- Povedi me tamo, mala moja Mirna - rekao je i nežno, gotovo očinski, obgrlio njena uska ramena.

Mirna je bila oduševljena. Sve radosti sveta skoncentrisale su se u njeno lepo, detinje nežno lice. Kako je srećna! Kako je zahvalna bogovima Sikolina! Lu je bio njen! Samo njen!

Koračali su živim ulicama Gistana čvrsto se držeći za ruke. Nisu obraćali pažnju na prolaznike koji su ih ljubopitljivo posmatrali, a koji su Mirni izgledali tako beznačajni, jer Lu je bio njen i njoj ništa više nije trebalo.

Onog trenutka kada ga je prvi put ugledala shvatila je da će u njenom životu nešto da se promeni, da će da dođe do nekih čudnih promena u koje do tada nije verovala i o kojima je mogla jedino da sanja. Ali, ona nikada nije sanjala takve vijugave, raskošne snove.

Do prvog susreta sa Luom došlo je pre dve godine. On je bio istraživač sa Zemlje kome se letelica pokvarila, tako da je morao prinudno da sleti na Sikolin, tačnije na kosmodrom Gistana.

Pobudio je veliko interesovanje žitelja ovog grada koji je za Mirnu predstavljao najlepši grad, najegzotičnije ostrvo na nebu. Zainteresovala se i ona za tog tuđinca koji je došao iz beskrajnih, tamnih dubina prostora i vremena. Zainteresovala se i poželela da ga upozna, da vidi kako izgleda to stvorenje sa drugog sveta.

Bio je lep. Gospode, kako je bio lep! Bio je bog! Njegove anđeoske, krupne oči zaustavile su se na njoj kada je kročila u kuću Akomanovih, koji su mu ponudili gostoprimstvo dok se njegova letelica ne dovede u ispravno stanje. Bio je visok, vitak. Ramena su mu bila široka, a ruke satkane od lepo oblikovanih mišića.

Malo je pocrvenela kada joj je lepi stranac prišao i upitao je kako se zove. Bila je to sasvim prirodna reakcija i ni najmanje se nije stidela zbog toga. Rekla je " Zovem se Mirna " i oborila pogled.

Kasnije je saznala da se on zove Lu i nesebično je zaključila da mu ime sasvim lepo pristaje. Lu, Lu, ponavljala je u sebi bezbroj puta, a ponekad je to činila i naglas. Istina, tiho, šapatom i to samo onda kada je bila sama u svojoj sobi. Dopadalo joj se to što čini, ali to je bilo tako naivno, smešno, čudno, svojstveno malim devojčicama koje se zaljubljuju u svoje igračke. Ona više nije mala. Odrasla je i mora da se ponaša drugačije. Ozbiljije i mnogo, mnogo zrelije.

Nije mogla tako lako da se oslobodi svojih navika i da ih jednostavno, jednim potezom odbaci. One su se učaurile u njoj, saživele su se sa njenim bićem. Maštala je o tome da Lu mašta o njoj. Godila su joj takva razmišljanja. A što je najvažnije, bila je duboko uverena da je tako nešto ne samo moguće nego i nužno. Bila je lepa i svesna svog izgleda. I Lu sigurno smatra da je lepa. I on sigurno često razmišlja o njoj, kao što ona razmišlja o njemu.

Jednog dana, dok su joj majka i otac bili u Ha Ala Herhiu, jednom obližnjem gradiću, Lu je došao. Stajao je na vratima njene kuće, jedva vidljiv jer joj je sunce uprlo pravo u oči. Nije imala kuda. Uvela ga je unutra. U stvari, ona je to jedva dočekala. Molila se bogu da dodje taj trenutak. I došao je.

Dugo su sedeli i pričali. Bio je veoma inteligentan i duhovit. Ali, zar ga takvim nije zamišljala? Zar to nije bio onaj isti Lu o kome je maštala, o kome je tako nevino, detinje sanjarila? Njeni snovi odgovarali su javi. Sanjala je prave, najlepše snove.

Samo, dokle će ti snovi da potraju? Bojala se da razmišlja o tome i da sebi postavlja takva pitanja. "Ostavi se toga, Mirna" govorio je jedan deo njenog uma. "Okreni se životu, razmišljaj o lepim stvarima".

Lu joj je saopštio da su mu stručnjaci Gistana pomogli da otkloni kvar na letelici i da se, sasvim sigurno, za dan - dva vraća na Zemlju.

Bio je to šok za nju. Nije mogla da poveruje u te njegove reči, ali mu ništa nije rekla. Kao da je bila slepa, gluva. Zidovi oko nje počeli su da se ruše. Provalija se otvarala pod njenim nogama. Gubila ga je. Možda zauvek. Možda više nikada neće da vidi tog čoveka koji je u njoj razbuktao neke čudne nemire. Možda će ovaj trenutak kada sede zajedno zauvek da pripadne istoriji. Možda više nikada neće da se ponovi. Možda...

Htela je da ga zamoli da ostane još malo, još neki dan, ali nije mogla. Nešto se pobunilo u njoj i reklo joj da to ne čini, a ona je poslušala taj unutrašnji glas. I tako je ćutala i nemo ga posmatrala dok su se njegove usne obazrivo približavale njenim. A onda je prihvatila njegov poljubac i jednostavno se stopila s njim.

Obećao joj je da će ponovo da se vrati, ali ona je sumnjala u iskrenost tih njegovih reči. A on je održao obećanje i sada je ponovo bio kraj nje, u svoj svojoj raskošnoj lepoti.

- Pričaj mi o tvojoj planeti, Lu - rekla mu je Mirna. Njen glas bio je zaljubljen i srećan, tako melodičan da je izgledalo kao da peva.

Lu je zagrli. Osetio je da taj njegov dodir prouzrokuje neke čudne, zanosne drhtaje u njoj.

- O tome sam ti već pričao, mala moja Mirna. Zar je mogućeda si zaboravila te moje priče o Zemlji?

- Uopšte ih nisam zaboravila, Lu - rekla je. - Sećam se svake pojedinosti, tvog glasa, pokreta dok si mi govorio o tome. Ja volim da mi pričaš o tvom svetu. Zemlju nikada nisam videla. To je dalek svet Lu, i drugačiji od Sikolina. Privlačan je. Lep je. Svetlucav. Kao iz bajke.

Pričao joj je o Zemlji,o svakoj pojedinosti koja je nju interesovala. Ona ga je pažljivo slušala i kada su ušli u letelicu koja će da ih odvede do Aldabrina i kada su se odvojili od velike, lepe uređene, uvek svetlucave piste Gistana, kada su poleteli put paperjastih, belih Sikolinovih oblaka, put plavog, opčinjavajućeg neba.

1 | 2 sledeća>

(mart 2003.)

vrh