|
< Prehodna 1 | 2 - o - Petnaestak minuta kasnije stigli su na kraj sveta. Aldabrin, raskoš kakvu je nemoguće stvoriti u mašti, kakvu nikada do tada nije video, iskristalisala se pred Luovim očima u svoj svojoj lepoti. Lebdeći tornjevi i viseće kupole, koje kao da su prihvatale i držale neke nevidljive nebeske niti, promicale su pored njegovih zelenih, znatiželjnih očiju. A on je želeo da se sve to vrati još nekoliko puta unazad, kao da je u pitanju neki film ida ponovo doživi svoj prvi susret sa nemogućim, sa Aldabrinom. Film se nije vratio. Ti divni trenuci nisu se ponovili. Proklinjao je sebe što je tako. Motori letelice silno zabrujaše i oni se spustiše u zvezdanu luku Aldabrina. - Sviđa li ti se ovaj grad, Lu? - upitala ga je dok im se približavalo jedno lebdeće vozilo neobičnog, zvezdastog oblika. - Ovako nešto ne postoji nigde na Zemlji, Mirna - rekao je iskreno, jer drugačije nije umeo kada je Mirna bila u pitanju. - Da li ti je to dovoljno? Da li si me razumela, moja devojčice? Razmišljao jeo onome što je ostavio na Zemlji, o Kanasi i svom malom sinčiću Risu i pokušavao uporno, ali bezuspešno, da uporedi ljubav prema njima sa onom koja je dobovala u njegovom srcu a koja se zvala tako obično, pa ipak tako lepršavo i nestvarno Mirna. Ona se veselo osmehnu, zastade i pomilova ga po licu svojim dugim, tankim prstima. Spustila je svoje usne na njegove. - Ti si tako dobar, Lu - rekla je. - Jesi li ikada voleo? Neku ženu, tamo na Zemlji, mislim? Pitanje ga je pogodilo kao grom iz vedra neba. I to u trenutku kada je razmišljao o svojoj kući, koja je sada bila nepojmljivo daleko od njega, o svojoj ženi i svom malom, kovrdžavom sinčiću. Nešto je počelo da se sudara u njegovom mozgu. Talasi istine i laži. Da li da joj kaže? Da li da joj saopšti nešto što je moglo da je dotuče? Da rasprši sve njene detinje iluzije. Da baci u ponor sva osećanja koja je ona, znao je to, gajila prema njemu? Ii, da prećuti, čime bi uništio svoja osećanja i čime bi, kao granatom, razorio svoje biće? Stajao je tako i nemo zurio u nju kao hipnotisan, kao mrtav. Tišina. A onda prijatan, melodičan glasić koji ga vraća u stvarnost i koji mu pomaže da se oslobodi nelagodnosti u kojoj se najednom, protivno svim svojim očekivanjima, našao. - Ja nikada nisam bila zaljubljena, Lu - rekla je, dok je blag, jedva vidljiv osmeh prelazio preko njenoglica. - Oduvek sam smatrala da je glupo biti zaljubljen. Pa, možda čak i to da je smešno voleti nekog. - Odmahnula je rukom. - Uostalom, šta te gnjavim time - rekla je blago porumenevši. Nije verovala da će njene maglovite, nedovoljno jasne predstave o ljubavi i tako čudesnim osećanjimada se pretvore u iskristalisane reči koje je iskazala u Luovom prisustvu. Brzo ga je zgrabila za ruku i povukla za sobom. - Želela bih da vidiš nešto, Lu. Ja ih zovem Nestašni, ali žitelji Aldabrina ih zovu drukčije. Oni imaju neki čudan, komplikovan naziv za ta bića, tako da se nikada nisam dovoljno potrudila da ga zapamtim. A oni su tako smešni. - Nasmejala se. - Videćeš i sam. Prolazili su kroz neke prostrane hodnike koji su pulsirali i svetleli nezemaljskom svetlošću Luu tako stranom, pa ipak prijatnom, koja je u njemu budila osećanja potpune opuštenosti, zadovoljstva i sreće; i on je pomislio da lebdi među oblacima i da se stapa sa nebom. I ne samo sa čudesnim prostranstvima Sikolina, već sa celim Univerzumom. U jednom trenutku poželeo je da ima krila. I imao ih je. I leteo je dodirujući beskraj, stapajući se sa prostorom i vremenom. Mirna je bila pored njega, ne napuštajući ga ni jednog trenutka. Bio je siguran da ne mašta, da sve predstavlja realnost. Hodnici se širom otvoriše i oni kročiše u trouglastu prostoriju. Nisu bili sami. Lu je video druge ljude, ali ih nije primećivao jer je njegov um bio otvoren samo za Mirnu. A ona je prišla malim, krezubim stvorenjima čije je krzno bilo prošarano prugama različitih boja i koja su lebdela nekoliko desetina centimetara iznad providnog materijala i ispod koga su se jasno videle zvezde, treperave, moćne, tajanstvene. Mirna se igrala sa Nestašnimy veselo poskakujući oko njih, a oni su upirali svoja krilca u njenom pravcu nežno je dodirujući da bi brzo, samo nekoliko sekundi potom, odlepršali od nje; pa su se ponovo vraćali, dodirivali je i znatiželjno posmatrali. Mirna se odvoji od njih i priđe Luu. - Baš sam se zadihala - rekla je umornim glasom. Uhvatila ga je pod ruku i upitala: - Da li je na Zemlji moguće putovanje kroz vreme? Zavrteo je glavom. - Ne, nije moguće - odgovorio je i te reči zvučale su mu nekako teško, kao iznuđeno priznanje. Mirna se oduševljavala Zemljom. Smatrala je svetom iz bajke, ispunjenjem svih bezbrižnih, lelujavih snova. Ali, Lu je znao taj daleki plavi svet. Toliko dobro ga je znao da se osećao sposobnim da napravi poređenje između Zemlje i Sikolina. Ne, Mirna, razmišljao je dok ga je vodila nekim čudnim, ogromnim letećim stvorenjima za koje mu je rekla da će da ih prebace do planina u daljini, do visokih vrhova Aldabrina u čijem se srcu nalazio nevidljiv vremenski grad. Leteće stvorenje paralo je visine svojim ogromnim metalnoplavim krilima, dok su vazdušne struje blago milovale Mirnino i Luovo lice. Čarolije Aldabrina urezivale su se u Luov um žestoko, nametljivo. Od pomisli na putovanje kroz vreme zaustavljao mu se dah. Ali, njegova pluća grabila su vazduh, njegov mozak napajao se kiseonikom i opet razmišljao o svetu snova, Aldabrinu. Vremenski grad. Kameni blokovi razbacani na sve strane i jedna divna svetlucava kupola u sredini - kontrast kakav je do tog trenutka bio nepojmljiv Luu. Unutrašnjost je bila još neobičnija. Pod je bio uglačan i kao posut dijamantima, a zidovi tamni, hladni i sa nekim neshvatljivim ovalnim izbočinama. Mirna ga je držala za ruku i on oseti svu njenu smirenost i opuštenost, dok su se njegovi dlanovi pojačano znojili. Bio je uzbuđen i nije znao šta da misli o svemu tome. Prepustio se Mirni i njenoj želji da putuju kroz vreme, kroz prostor Sikolina koji je menjan mnogo puta tokom dugih vremenskih razdoblja planete. Stali su na jednu belu, okruglu ploču koja je gotovo u istom trenutku počela da se okreće; prvo polako, uz jedva čujno šištanje i pucketanje, a potom sve brže. Nebo kao da s otvorilo. Opčinjavajući Aldabrin kao da se topio u vrtlozima vremena. Luova svest bila je zamagljena i mračna. Bez oslonca. Lebdeo je u ništavilu, ili mu se samo činilo da je tako. Nalazio se na samom rubu nastanka i snažnog, bezbolnog rastakanja. Dozivao je Mirnu. Neprestano je ponavljao njeno ime, ali ona se nije odazivala. Onda se sve zaustavilo. Ne postepeno, nego odjednom. Jednostavno je stalo. Okrugla bela ploča više nije bila pod njihovim nogama. Nalazili su se na velikoj peskovitoj obali, a ogromna, kao indigo plava vodena prostranstva pružala su se pred njihovim očima do beskraja i još dalje. - Gde se sada nalazimo, Mirna? - glas mu je lagano podrhtavao, kao list na blagom povetarcu Zemlje. - U dalekoj prošlosti ovog sveta, Lu - odgovorila je veselo. Naglo se savila, zahvatila malo vode u dlan i nestašno ga poprskala po licu. - Zašto si izabrala baš ovo vremensko razdoblje? - Zato što je najmirnije, najegzotičnije, Lu - rekla je. - Zato što ovde nema nikoga da nam smeta. Možemo da uživamo u samoći i da se opuštamo. Ovaj, mislila sam da ovde uopšte nije loše. - Blag osmeh prelete njenim usnama, a rumenilo obli njene obraze. Da li si shvatio, Lu? Da li ti uopšte možeš da razumeš moja osećanja i da znaš koliko te želim? Koliko mi je stalo do tvog tela i tvojih ljubavnih impulsa? Bol je došao iznenada i Mirna nije uspela da sakrije grimasu užasa koja je iskrivila njeno lepo lice. Mozak kao da se raspadao u njenoj lobanji. Grudni koš nemirno se širio ustranu... Počelo je. Znala je da je počelo. Za samo nekoliko trenutaka nastupiće potpuna transformacija. Nokti će joj postati najubitačnije kandže, očnjaci će izrasti u nemilosrdne, surove sablje koje komadaju plen; zakrvavljene oči izgubiće svaku iskru razuma i pretvoriće se u bezumne instrumente traganja za svežim, sirovim mesom. Tada više neće biti Mirna. Bila je svesna činjenice da su njeni raskošni, lepršavi snovi sa Luom okončani. O povratku kroz vreme nije smela da razmišlja, jer bi je transformacija dohvatila mnogo pre povratka u Aldabrin. Morala je da radi brzo ako je želela da spase Lua sigurne smrti. Dok je razum još uvek postojao u njoj, dok svest nije počela da kopni i da ustupa svoje mesto ubilačkom nagonu. Lu je gotovo stigao do nje, sa izrazom zaprepašćenja na licu, kada mu je rukom pokazala u pravcu obližnje džinovske palme i rekla mu da se tamo nalazi prenosnik kroz vreme koji će da ga vrati u Aldabrin. A onda se naglo okrenula i potrčala ka vodi. Ka plavom beskraju koji je označavao Luovo sigurno izbavljenje. Čula je Luov uzbuđen glas koji je dozivao po imenu i koji je parao njen mozak i njenu ranjenu dušu. Zašto si mi ga oduzela, sudbino? Zašto ste tako nemilosrdni, bogovi Sikolina? Znala je da će jednom da dođe do toga. Znala je da su njena nadanja samo mehurasti snovi koji postoje odviše kratko, dok ih nalet vetra ne rasprši. Zato se nikada nije nadala, zato je celog svog života očekivala taj bezobziran, uništavajući vetar. Plavtnilo se sklopi nad njom i ona utonu u potpunu tamu. - o - Dugo je očaj potresao Luovo biće. Premda je bio potpuno nemoćan da pomogne Mirni, on je uporno uranjao u prijatno tople vode okeana prošlosti Sikolina, koje su njemu izgledale hladne,strane i dramatično surove. Ronio je i pretraživao, ali su dubine bile nesagledive. Pružao je ruke ka nedodirljivom okeanskom dnu bez nade da će ikada da ga dohvati. Mirna, Mirna, dobovalo je u njegovoj glavi dok su pluća vodila grčevitu borbu za svoj opstanak vapeći za kiseonikom. A prenosnik je nepokolebljivo čekao u senci džinovskih palmi. (mart 2003.)
|
