Naval Surface Warfare Center test firing in January 2008

Žil Vern možda i nije mnogo pogrešio! Sećate se orijaškog topa u njegovom proslavljenom romanu “Put na Mesec”? Vern doduše piše o klasičnom topu koji koristi silu barutnih gasova da bi uputio projektil (danas bi rekli “modul sa ljudskom posadom”) do nama najbližeg nebeskog tela (Zanimljivo – u romanu se kao lokacija “lansiranja” navodi mesto na poluostrvu Floridi. Na Floridi se danas kao što znamo nalazi svemirski centar Kejp Kenedi, odakle su ljudi prvi put i krenuli na Mesec. Inicijali trojice Vernovih putnika slični su inicijalima trojice astronauta misije “Apolo - 11”) Herbert Džordž Vels je u “Ratu svetova” takođe pominjao topove, i to kao sredstvo koje koriste invazione snage Marsovaca za “prevoz” do Zemlje. Sa Cioklovskim, Godardom i Obertom ideje o korišćenju topova za let u svemir postaju preko noći bespredmetne ili čak smešne (Herman Obert, Nemački pionir raketne tehnike i teoretičar međuzvezdanog letova, bio je vrlo zanimljiva ličnost i to na više načina. Recimo, rođen je u Transilvaniji, rodnom kraju Vlada Cepeša poznatijeg kao Grof Drakula. Jedan Obertov savremenik je zbog toga imao običaj da kaže da je “stvaranje prvih planova za Obertove rakete bilo od samog početka obavijeno nekom mističnom Karpatskom maglom...”).

Kliknite na ilustraciju   Šinski top na brodu Prototip Projektil

Ali kao što vatreno oružje nije sasvim ukinulo hladno oružje tako i topovi ostaju negde na “margini” ali ne i sasvim zaboravljeni. Topovi su samo čekali svoju “renesansu” A ona je došla sa pojavom “Šinskog topa” (Rail gun). Ova naprava je dosada (kao i većina drugih izuma) razvijana kao ratno sredstvo i spada u oružja koja ispaljuju projektile (napravljene od tungstena) snažnim elektromagnetnim impulsima a njihovo dejstvo na metu se zasniva isključivo na strahovitom kinetičkom udaru (dakle, projektil nema eksploziva) To dakle više nije naučna fantastika već - realnost! “Šinski top” je već u završnoj fazi ispitivanja i uskoro će (ako već i nije) biti postavljen na prvi ratni brod neke od supersila (postoji i mlađi brat ovog oružja, takozvani “Coil guns” koji postiže slične rezultate ali uz daleko manji utrošak energije.

Sva ova oružja spadaju u novu klasu ubojnih sredstava, na Zapadu poznatih kao “Kinetic Kill Weapons”) Efikasnost ovog oružja je zastrašujuća – ubrzava projektil do čitavih 25 km/s i to u uslovima postojanja atmosfere, odnosno vazdušnog trenja! (Šta bi tek uradio u vakumu?). Sve velike sile su odavno uočile potencijal ovog oružja i brojne su labaratorije širom sveta koje se njime bave. Kuriozitet je ipak ono što sam pre nekoliko godina pročitao u našoj “Politici” - članak o eksperimentu u istraživačkoj labaratoriji Vojske Jugoslavije. Neko je i kod nas takođe radio na ovakvom projektu (shodno budžetu svakako manjem u odnosu na Ruse i Amere) i testirao ga u realnim, fizičkim uslovima. Bio sam impresioniran ambicioznošću srpskih vojnih stručnjaka koji očigledno nemaju kompleks inferiornosti samim tim što pripadaju jednoj maloj armiji i jednoj maloj zemlji, jedino su sputani nedostatkom para a možda i razumevanja “viših instanci“. Nakon ovog članka više nisam pročitao ništa slično, niti čuo bilo šta dalje o nastavku tog projekta. Verovatno je ili ukinut nakon nekog nezvaničnog “prijateljskog saveta” NATO glavešina ili je naprosto bio preskup za jednu siromašnu vojsku koja nije u stanju da skrpi dovoljno kerozina i rezervnih delova za svoju šačicu preostalih “migova”, a kamoli da se bavi izgradnjom “Šinskog topa” No, vratimo se svetskim zbivanjima. Veliki “Šinski top” bi odista bio korisna sprava za neke mirnodopske svrhe, kao što je lansiranje satelita u Zemljinu orbitu, daleko jeftinije nego uspomoć skupih raketnih bustera. Potrebno je naći pogodnu lokaciju za postavljanje topa, verovatno negde na ekvatoru. Artur Klark je pominjao takve topove kao moguće “izbacivače” Mesečeve rude. Upakovana ruda bi se sa Meseca, snažnim impulsima slala u “konvojima” prema Zemlji gde bi je preuzimale orbitalne stanice-fabrike.

Međutim, možda će najveću ulogu ovi topovi ostvarivati u sklopu međuplanetarnih i čak međuzvezdanih misija. Naše prisustvo na planetama koje orbitiraju oko drugih zvezda poput Proksime, je problematično zbog nepostojanja dosvetlosnih brodova. Neko je izračunao da bi za jedan takav brod bili potrebni motori veličine nekog manjeg nebeskog tela – asteroida. Ogromna količina goriva odnosno energije, da ne pominjemo složenost celokupnog sistema, počev od mašinskog dela do sistema za održanje života astronauta. Međutim, ako ne šaljemo astronaute (barem ne u početku) stvari su možda malo manje složene. Zamišljam gigantski elektromagnetni top na rubu Sunčevog sistema, možda na Plutonu ili čak njegovom mesecu Haronu. Postoji obilje leda (dakle vode ili iz nje dobijenog vodonika) a takođe i veliki fuzioni reaktor koji može da obezbedi dovoljno energije za svaki “pucanj” divovskog topa. On će slati prema zvezdama koje odaberemo hiljade i hiljade projektila, veličine puščanog metka. Ova tanad nosiće u svojoj zaštićenoj unutrašnjosti posebne “putnike” Vrlo strpljive putnike – budući da i nisu živi niti imaju bilo kakvih potreba. Oni su naime “Nano-mašine” mikro-roboti veličine bakterija. Ispaljeni projektili zbog svoje neznatne mase mogu biti ubrzani do neslućenih brzina (Neke procene pominju dosezanje 14 % brzine svetlosti odnosno 42.000 kilometara u sekundi). Možda bi rastojanja do najbližih zvezda prešli za koju deceniju. Oni koji “pogode” atmosferu neke planete, po prispeću na njenu površinu, bezbedno bi istovarili milione nano-mašina (Spoljna oplata projektila, morala bi biti sačinjena od materijala koji po otpornosti prevazilazi sve danas poznate materijale) koje bi raspolagale programom za gradnju jednostavnog prijemnika a od sirovina koje bi pronašle na licu mesta. Tako bi najpre bila uspostavljena veza sa Zemljom a radio poruke bi se zbog višegodišnjih zakašnjenja slale u “paketu” kao nova serija programa za operativne nano-mašine. Na kraju, mikro-roboti veličine bakterija bi sagradili i prve višenamenske rovere koji bi istraživali podneblje ili gradili ono što im nalažu ljudi. Možda bi prvi Zemaljski astronauti, koji bi se pojavili nakon više vekova od prvog prizemljenja “nano-ekspedicija” prispeli na već gotovo u potpunosti teraformirane planete, spremne za ljudsko naseljavanje.

(04.08.2008.)

vrh

priključite se

Najmanji motor na svetu

Najmanji robot na svetu

Propeler za mikrorobote

NAJMANJA RUPA NA SVETU

Fermilabov magnet pao na testu

Doplerov efekat

CERN rešava tajnu univerzuma

NASA testira metanske motore