7.5.2007.

Nedavno sam pisao za Astronomiju (broj 26) članak  o povredama koje bi zadesile čoveka kada bi se bez skafandera iznenada našao u svemirskom vakuumu i u njemu sam se dotakao i jednog od najhrabrijih pionira u istoriji ljudskog osvajanja prostora koji nas okružuje. A pošto su raznorazni rekordi moja slabost (Najmanji motor na svetu, Najmanji frižider na svetu, Najmanji robot na svetu, Ko je Carl Lewis u vasioni? itd.), rešio sam da vas ovom prilikom upoznam sa čovekom–meteorom, čovekom koji već pola veka drži nekoliko zbilja bizarnih svetskih rekorda, za koje je sva šansa da nikada neće biti oborena. Reč je o Amerikancu Josephu Kittingeru.

Dipl. ing. Drago I. Dragović dragovic@net.yu

Molim te objasni mi

Prvi put se čulo za njega u vreme kada je u Američkom vojnom vazduhoplovstvu dobio čin kapetana. Šesnaestog avgusta 1960. godine, Kittinger je izveo jedan skok iz stratosferskog balona i postigao najduži skok sa najveće visine u istoriji. Vezano s time, vrlo je česta teza da je tom prilikom Kittinger probio zvučni zid, ali je to pogrešno. On jeste postigao brzinu od 988 km/h, što se i danas smatra važećim brzinskim rekordom za čoveka vez ikakve letilice. Mada je stvarno bio vrlo blizu supersoničnim brzinama, nikada je nije premašio – krajnji domet mu je bio 0,9 Macha ili 90% brzine zvuka.

Kliknite na snimak

Joseph William Kittinger II (1928)

Joe Kittinger je rođen 1928. godine, a za aeronautiku se interesovao još od malih nogu. Prvi samostalni let je izveo sa 17 godina, a Vojnom vazduhoplovstvu se pridružio sa 21. Komandant eskadrile je postao 1950. godine, a kao pilot se 1953. godine pridružio 86. Bombarderskoj eskadrili u Vojnoj vazduhoplovnoj bazi u Remsteinu, u Zapadnoj Nemačkoj. Tokom 1954. postao je test–pilot u Air Force Missile Development Centru u Holloman AFB u Novom Meksiku, gde je Kittinger učestvovao u eksperimentalnim letovima i medicinskim testovima vezanim za buduće svemirske letove. Jedan od eksperimenata u kojima je imao udela je bio i onaj sa raketnim sankama, koji je pukovnika Johna Paula Stappa ubrzavao do neverovatnih brzina, sa ciljem da se utvrdi kako gravitacioni stres utiče na čovekovo telo.

Kliknite na snimak

Dr John Paul Stepp (1910–99) tokom eksperimenta. Mogao je da izdrži ubrzanje od 46,2 g.

Stapp je kasnije postao vođa istraživačkog tima u vojnom programu koji se bavio velikim visinama, i predložio Kittingera za test–pilota. Ta istraživanja su obuhvatala utvrđivanje sposobnosti ljudi da prežive i funkcionišu na velikim visinama, što je kasnije skorišćeno u početnim fazama svemirskog programa. Već tokom 1956. Kittinger se prvo pridružio programu nazvanom Project Man High, koji je imao za cilj da balonom odnese čoveka u stratosferu i ispita uticaj kosmičkih zraka na ljudsku fiziologiju i psihologiju. Trebalo je da balon dostigne takvu visinu, da bi pilot provodio izvesno vreme leteći iznad 99% Zemljine atmosfere, što bi bilo vrlo slično svemirskom okruženju. Zbog manje gustine atmosfere na tim ekstremnim visinama, korišćeni su masivni baloni prečnika od preko 55 metra i zapremine od skoro 57.000 m³. Ispod balona se nalazila obešena okovana gondola sa jednim pilotom. Kittinger je 2. juna 1957. godine učestvovao u prvoj misiji Man High I, kada se na 29.500 metara zadržao skoro čitavih 7 sati. Zbog toga je odlikovan prestižnim odlikovanjem, Distinguished Flying Cross (D.F.C.).

Kasnije, tokom 1958., Kittinger se pridružio odelenju Escape Section pri Aerospace Medical Research Laboratory koja se nalazila u bazi Wright-Patterson AFBu Ohaju. Tamo je postao test–pilot na projektu "Excelsior" ("uvek gore"), koji je ispitivao ljudsku sposobnost da se na velikoj visini evakuiše iz kapsule i skoči padobranom. Kittinger je iz otvorene gondole napravio seriju od tri skoka, obučen u kombinezon pod pritiskom, na temperaturama koje su bile daleko ispod nule i pri slabom pritisku koji vlada na tim visinama.

Kliknite na snimak

Kittinger obučen u svoje glomazno odelo stoji ispred gondole "Excelsiora".

Kittingerov se prvi visinski skok zbio 16. novembra 1959. godine, kada je na visini od 23.165 metra napustio balon "Excelsior I", negde iznad pustinje u Novom Meksiku. Po planu, nakon 16 sekundi slobodnog pada trebalo je da se otvori mali stabilizacioni padobran, čiji je cilj bio da spreči tumbanje padobranca. Ali kvar na opremi je otvorio padobran samo 2 sekunde nakon skoka i omotao se Kittingeru oko vrata. Zbog toga se odmah onesvestio, padajući u dugačkoj spirali ka zemlji, okrećući se oko 120 puta u minuti [1]. Srećom, čim je dospeo na visinu od 3.000 metara rezervni padobran se automatski otvorio. Usporio je Kittingerovo rotiranje i bezbedno ga spustio na zemlju.

Kliknite na snimak

Automatska kamera je snimila trenutak Kittingerovog istorijskog skoka. Tada je postavio rekorde u najvišem penjanju balonom, najvišem skoku s padobranom, najdužem slobodnom padu i čovekovoj najvećoj brzini kroz atmosferu.

Samo tri nedelje nakon ovog skoro fatalnog događaja, Kittinger je 11. decemba 1959. sa "Excalibura II" izveo svoj drugi skok. Pre nego što se iz gondole balona otisnuo na put ka zemlji, podigao se na visinu od 22.770 metara. Rekordni slobodni pad je iznosio 16.765 metara, što mi je donelo padobransku medalju Lea Stevensa.

Treći i poslednji skok kapetana Kittingera usledio je 16. avgusta 1960. godine. Izveo ga je iz helijumskog balona "Excelsior III", uspostavivši tom prilikom novi visinski rekord od 31.330 metara. Tako je oborio prehodni, koji je držao major David Simons, koji se 1957. balonom "Man High II" popeo na visinu od 30.942 metra. Da bi dospeo na navedenu visinu, Kittingeru je trebalo oko sat ipo, ali je prilikom penjanja, na 13.000 metara, zbog mehaničkog kvara na spojnici desne rukavice osetio nesnosne bolove u ruci (o tom događaju potražite članak u Astronoiji broj 26). Mada je zbog takvih tegoba mogao da obustavi misiju, Kittinger je ipak hrabro nastavio.

Kittinger je na najvećoj visini, tri puta većoj nego što danas lete komercijalni avioni, proveo 12 minuta, a onda se popeo na "najvišu stepenicu na svetu" i otpočeo svoj put ka površini Zemlje. Pored specijalnog skafandera pod pritiskom, nosio je i instrumente i sigurnosnu opremu tešku kao i on sam. Morao je takođe da nosi i nekoliko slojeva odeće koja bi ga štitila od ekstremne hladnoće, jer je na toj visini temperatura bila oko –70° C!

1   2   3 | ::>

(28.05.2007.)

vrh