nastavak
<< 1   2

xxxKako stvari stoje, mi smo jedina i usamljena planeta u kosmosu na kojoj se razvio život. To što hipotetički postoji negde nekakav drugi život za nas nema nikakvog praktičnog značaja.

Rotacija Zemlje oko svoje ose određuje smenu dana i noći i daje osnovni ritam životnog ciklusa svih živih bića. Nagib Zemljine ose pod uglom od 23 stepena u odnosu na ravan ekliptike određuje smenu godišnjih doba i direktno utiče na atmosferske promene. Revolucija, tj. okretanje Zemlje oko Sunca je jedna godina dana. Za to vreme Zemlja se okrene oko svoje ose 365 puta. Poređenja radi, ostale čvrste planete našeg Sunčevog sistema imaju sledeće rotacije – revolucije: dan na Merkuru, tj. jedna rotacija oko svoje ose, traje 58 Zemljinih dana, oko Sunca se okrene za 88 Zemljinih dana. Veneri je potrebno da se okrene oko svoje ose 243 Zemljina dana. Venera se okrene oko Sunca za 224 dana, znači, brže se okrene oko Sunca nego jednom oko svoje ose. Mars se okrene oko svoje ose za oko jedan dan, a oko Sunca za 780 dana. Ovi podaci govore da su naše najbliže čvrste planete veoma negostoljubilve za stvaranje i razvoj života kakav je na našoj Zemlji.

Navedene okolnosti samo su deo uslova koji su doveli do razvoja života na Zemlji. Pitanje je da li bi do razvoja života na Zemlji uopšte i došlo da je izostala samo jedna od mnogih slučajnosti.

Živi svet na Zemlji u stalnoj je evoluciji, počev od jednoćelijskih bića do čoveka, najrazvijenijeg živog stvora na Zemlji. I pored povoljnih osnovnih uslova za razvoj života na Zemlji, život čovečije vrste je viseštruko ugrožen spoljnom sredinom i sopstvenim destruktivnim osobenostima.

Čovek može da živi samo na površini kopna, koje čini samo1/3 ukupne Zemljine površine, i to na onim mestima gde klimatski i atmosferski uslovi to dozvoljavaju. Čovek ne može da zivi pod zemljom, u vodi, u vazduhu, na visokim planinama, na polovima, u pustinjama. Očigledno je da je životni prostor čoveka značajno sužen. Život čoveka je ugrožen mnogim činiocima spoljne sredine: virusne infekcije, bakterijske infekcije, infektivne bolesti, radijacija, hemijski otrovi, biološki otrovi, vulkani, zemljotresi, orkanski vetrovi, insekti, divlje životinje, sunčana i kosmička zračenja, magnetne bure, sudari sa asteroidima. Pored navedenih, još teže ugrožavaju čoveka sopstvene destruktivne osobenosti: psihičke bolesti, nasledne bolesti, suicidne devijacije, kanibalizam, alkohol, droga, tehnološko zagađenje životne sredine, tehnološke katastrofe.

U komunikaciji sa sredinom čovek je ograničen svojim čulima na uski deo talasne frekvencije od ljubičastog do crvenog dela spektra. U zvučnom delu talasnih kretanja čovek je ograničen frekvencijom od 16 do 20000 herca. Za sva ostala talasna kretanja, koja čine neuporedivo veći deo kosmičke skale, čovek je slep, neosetljiv, nema komunikaciju.

Čovek je jedino živo biće na Zemlji kod kojeg je razvijen govor, logičko i racionalno razmišljanje, smisao za umetnost. Čoveka odlikuje i ono što uslovno nazivamo duša, odnosno unutrašnji duhovni život. Iz ovoga se razvio pojam duhovnost, kao najsvestranija i najhumanija čovekova osobina. Na polju duhovnosti čovek ima razvijenu specifičnu komunikaciju koja je na višem, suptilnijem, nivou od govorne. Pojam duhovnosti odražava najvišu osobinu čoveka i nije predmet poređenja sa istim pojmom koji zloupotebljavaju sve religije sveta. Napred navedeno su osobine koje čoveka uzdižu daleko iznad svih živih bića na Zemlji.

Govor čoveka, koliko god da je uspešno razvijen, daleko je od savršenstva. Vrlo često (gotovo uvek) čovek nije u stanju da govorom izrazi precizno svoju sopstvenu misao i osećanja. Nisu do sada poznata dva homo sapiensa koji su govorom preneli jedan drugom racionalnu informaciju u potpunosti. Govor je okvirna, a ne fokusna informacija. Interesantno je da čopor vukova organizuje kilometarske hajke kompjuterski precizne a bez ijedne izgovorene reči.

Na ovom mestu približavamo se ključnom pitanju: ako je čovek najrazvijenije i najrazumnije živo biće na Zemlji zbog čega se onda taj isti čovek javlja najvećim neprijateljem čoveka. Najveće zlo za čoveka i čovečanstvo leži genetski usađeno u samom čoveku. Čovek je jedino živo biće koje se rađa da uništava čoveka i on to čini smišljeno, racionalno, hladnokrvno, zbog zadovoljstva, zbog mržnje, iz obesti, zbog ljubomore, zbog straha, zbog ubeđenja, iz političkih razloga, iz pohlepe, zbog pljačke, zbog seksualne izopačenopsti, iz religioznih razloga, iz ritualnih razloga, iz rasnih razloga, zbog kanibalizma, iz niskih pobuda, zbog koristi, iz osvete, bez razloga. Čovek uništava sopstvenu vrstu.

Homo homini lupus est je poezija. Realnost je Homo homini homo.

Očekivali bismo je da je čovek jedini pozvan da zaštiti svoju sopstvenu vrstu na prvom mestu od sebe samog. Ovo stoga što je taj isti čovek evolutivno stvaran više milijardi godina, što je stvoren uz mnogo slučajnih pogodnosti, što živi usamljen u kosmosu na beznačajno maloj planeti, što dobija minornu energiju za opstanak od takođe minornog Sunca, što ima nebrojeno mnogo neprijatelja u sredini u kojoj živi, što je životni vek čoveka u poređenju sa vremenom kosmosa nepojmljivo kratak. Čovek kao jedinka u kosmičkim razmerama je jedinstven i neponovljiv.

Čovek će uspeti da zaštiti sopstvenu vrstu samo kada se da postavi tako da služi toj istoj svojoj vrsti, na osnovama humanizma i isticanjem duhovnosti kao najvišeg dostignuća čovekovog uma.

Sudeći po svojoj prirodi, čovek neće lako nadvladati mračne instiktivne sile sa kojima se rađa i koje su upravljene na uništavanje sopstvene vrste. Zbog toga i humanizam i duhovnost će biti linije vodilje kada se postave da budu asimptote kojima će čovekovo sveopste ponašanje uvek i u svakom trenutku težiti.

***

Korišćena literatura: Redshift 4, Astronomski Magazin.

Članak je prilmljen 2004.

<< prethodna 1   2

(07.06.2006)

vrh

Kliknite na sliku