Kalendar
Reč dve o kalendaru

Ovaj mesec
Neke zanimljivosrti o aktuelnom mesecu

O ranom rimskom kalendaru (onom pre Gaja Julija Cezara), mnoga naša znanja potiču iz zapisa koje su ostavili Ovidije Publije Nazon (43 p.n.e.– 18 n.e.), rimski pesnik i Plutarh (46 – 120 n.e.), grčki pisac biografija slavnih Grka i Rimljana.

Međutim, njihova pisanja o starom rimskom kalendaru nisu bila saglasna u mnogim detaljima. Sam Ovidije kaže da je svoje informacije "iskopavao iz arhaičnih kalendara"[1] što znači da su već tada, pre dve hiljade godina, to bili veoma stari podaci. Vrlo malo se zna o detaljima vezanim za rimski kalendar iz doba pre Romula i Rema, legendarnih osnivača grada Rima. Samo se zna da je njihov kalendar imao 10 meseci, a ne 12, a da su neki meseci imali svega 20 dana, a neki opet 32 ili više, a da je godina imala 360 dana[2].

Godina je počinjala u martu, od prolećne ravnodnevice, tako da je mesec mart (Martius) bio ustvari prvi mesec u godini. Za njim su sledili Aprilis, Mais i Junius. Posle ova četiri meseca sledili su Quintilis, Sextilis, September, October, November i December kao peti, šesti itd. do desetog meseca, prema latinskim rednim brojevima od pet do deset. Do danas su od tih imena ostali nazivi za septembar, oktobar, novembar i decembar ali im je, zbog kasnijeg ubacivanja dva nova meseca između Decembera i Martiusa – Februariusa i Januariusa (baš tim redosledom), promenjen redni broj. Tako je dobijeno da je septembar postao deveti mesec u godini, a ne sedmi kao do tada. Svi zajedno su imali 304 dana ali posle tog perioda od 10 meseci, dolazio je jedan period od 61 dan nenumerisanih i neimenovanih dana.

Meseci su u starom rimskom kalendaru bili:

Tek kasnije je rimski kralj Numa Pompilius[3], za vreme svoje 42 godine duge vladavine, uveo reforme kalendara koje su povećale godinu na 364 odnosno na 365 dana. To je postigao dodavanjem dva meseca – februara i januara.

Tadašnji prvi mesec u godini, mart ili Martius, bio je posvećen rimskom bogu rata Marsu[4]. Obzirom da je Rim bio zemlja sa bogatom ratničkom tradicijom, nije nikakvo čudo što su prvi mesec u godini posvetili bogu rata.

Još u doba Ovidija, pre dve hiljade godina, pa do današnjih dana ostalo je sporno kako su meseci Aprilis, Maius i Junius dobili imena. Prema njemu, april je bio posvećen boginji plodnosti i ljubavi Veneri i njenim praznicima Festum Veneris i Fortuna Virilis, koji su oba padali prvog dana u tom mesecu[5]. Neki smatraju da Aprilis potiče od Aphrilis, a da je to iskvaren oblik od imena Aphrodite, grčkog pandana rimskoj boginji Veneri.

Veliki nemački pisac Jakob Grimm je, nasuprot tome, smatrao da ime meseca aprila potiče od imena nekog boga ili možda heroja po imenu Aper ili Aprus[6].

Mesec maj, Maius je dobio ime po boginji Maia-i[7], kojoj je taj mesec bio posvećen, a Junius je nazvan po glavnoj rimskoj boginji Junoni, koja predstavlja rimski ekvivalent boginji Friggi[8]. Ovidije pak sugeriše da meseci koje mi danas nazivamo maj i juni nisu upućivali na nebeska božanstva, već pre na pretke i mlade[9]. Ima čak i mišljenja da su prvobitni drugi, treći i četvrti mesec nazvani po različitim fazana rasta useva i stoke.

Kod Ovidija dalje ima neusaglašenosti u redosledu i vremenu kada su dodati meseci Januarius, Februarius i Mercedinus onom prvobitnom broju od deset meseci.

Kada je mesec Januarius postao deo kalendara, ostaje otvoreno pitanje. To se možda desilo pre ili kratko vreme nakon osnivanja Rima 753.p.n.e., jer nas Plutarh obaveštava da je Numa Pompilius, rimski kralj koji je nasledio Romula, uzeo januar za prvi mesec u godini. Ovu činjenicu osporava jedan drugi autor tvrdnjom da je to zapravo uradio Lucius Tarquinius Priscus (vladao od 616 – 578.p.n.e.), peti etrurski kralj Rima, koji je uveo Januarius kao prvi, a vratio Decembris kao poslednji mesec u godini[10]

Januar je dobio ime po nebeskom bogu Janusu[11], koji je bio staro božanstvo čak i u vreme osnivanja Rima. (Ovidije čak navodi njegove reči: "Stari su me nazivali haos, toliko staro biće sam ja".) Stari Rimljani su verovali da je početak svakog dana, meseca i godine posvećen bogu Janusu. Smatrali su da on otvara vrata nebesa svake zore da bi propustio jutro, a zatvara ih u sumrak. Zato su ga i smatrali i za boga vrata, kapija i ulaza.

U vreme kada je usvojen, Februarius je imao svega 23 dana i po tradiciji, taj 23. dan je predstavljao kraj stare kalendarske godine[12]. To možda može da znači da je Februarius bio slavljen još u preromanskom periodu, kada su meseci bili kraći i od 20 dana. Takođe, dodali su pet dana na kraju godine (da bi time produžili februar na 28 dana) i uradili slično kao i mnogi drugi narodi u to doba, doba osnivanja Rima, koji su isto dodali po pet dana svojim kalendarima ali ih nisu smatrali za deo godine[13].

Februarius je dobio ime po uzanim remenovima kozje kože, zvanim februa ("sredstvo za čišćenje") i od latinskog glagola za njihovu upotrebu februare, koji je označavao pročišćenje, ispaštanje. Za vreme 15–og dana tog meseca Rimljani su slavili praznik Lupercalia. Za vreme njegovog trajanja, sveštenici su šibali februama neplodne žene, verujući da će time povratiti plodnost.

"Mesec čišćenja" je možda dobio takvo ime i zbog toga što su se za vreme njegovog trajanja sve razlike između dužina kalendarske i prirodne godine, izmirivale. Ovo mišljenje ima snažnu podršku u činjenici da, tokom mnogih revizija ko god da je i kada god da je vršio neke korekcije u dužini trajanja rimskog kalendara, to je uvek radio posle 23. dana Februariusa, tradicionalno poslednjeg dana u godini. Čak je i u naše vreme prestupna godina određena 29–im danom meseca februara. Za čistunce "prestupni dan" nije 29. već 24. februar! Godine 450 p.n.e. mesec februar je pomeren iza januara, gde se i danas nalazi[14].

Plutarh je napisao da je Numa Pompilius umetnuo interkalarni (prestupni) mesec posle februara koji je imao 22 dana i nazvao ga Mercedinus. Drugi smatraju da to nije moglo biti pre 452.n.e. kada je rimskom kalendaru bio pridodat mesec nazvan Intercalaris. Taj mesec je takođe počinjao posle 23–eg dana februara i pojavljivao se svake druge godine. Trajao je 22 ili 23 dana plus onih pet dana februara koji su se dodavali posle toga.

Taj nezgrapni kalendar o kome se ipak ne zna kako je tačno primenjivan, bio je u upotrebi sve do Julija Cezara koji je izvršio reformu kalendara uz pomoć egipatskog astronoma i matematičara Sosigena iz Aleksandrije, a koji je stupio u upotrebu 45 godine p.n.e.

(septembar 2002.)

| Home | Sadržaj | Galaksija | Sunčev sistem | Teorija i praksa |
| Instrumenti | Istorija i tradicija  | Efemeride |

vrh